Smrt nacije

iti kojekakve geopolitičke pečate i nasumice izabrati stranu za čitanje – na svakoj se nalazi po neki Srbin koji „pati“. Jadan narod! Sve jad do jada. Neki su i skovali pesmu (Jadan narod / još jadnije duše / kad mu jezik, pismo / kvare, ruše!). Neki prosto urlaju po raznoraznim javnim i manje javnim glasilima kako je narod „jadan“. Jadni mi, jadni mi. Kukumavkanje, žalopojke i tugaljivo jadikovanje su prerekvizit za naciju. Nacija mora da pati da bi postojala. Svi moraju da pate kako bi se stvorio lažni osećaj kolektivnosti. „Nacija je predstavljena kao perenitet diskriminacije i persekucije“, kako bi potom sa lakoćom bilo opravdano diskriminisati druge. „Velika prednost mita o paćeništvu da pojačava identitet granica moralnim značajem: oni koji su potlačeni su moralno superiorniji od svojih tlačitelja,“[1] pisao je Kolste. U prevodu: govorimo o istom onome što je Niče nazvao „moralom robova“. Nacija pravi od ljudi poslušne robove. Nacionalista je samo čovek koji ni ne zna da je intelektualni rob, intelektualno vlasnitšvo elita koje mu serviraju pseudonauku.
Da, nacionalist je rob. Ponizni, poslušni rob nacije. Nacija je naša...i mi smo nacijini. Eto još jedne verzije.
Nacija, tako, pati na svoj sopstveni način. Svima ostalima je dobro, ali nama nije, jerbo smo mi propatili. A ako je ipak i neko drugi propatio, mi smo zasigurno propatili više od njih! Nesumnjivo!
Ovaj poremećeni uzus misli dolazi i u individualnim pakovanjima. Dobro se sećam jednog predavanja u Italiji, naime, jedna starija profesorka obznanila je svoj stav: „Razumem ja žrtve silovanja, naravno, strašno je to, ali ne može da se poredi sa onime kako smo mi propatili u Drugom svetskom ratu; žrtve silovanja makar prežive“. To je taj maraton patnje u kojem se nacije i etniciteti takmiče u tome koje jadniji.