Snovi Mihaila Bulgakova

og, osvetljavaju „tamna mesta“ bulgakologije i pružaju svoj odgovor na ključne probleme, poput nedovršenosti Bulgakovljevog „oproštajnog romana“ i pitanja zašto Majstor nije zaslužio „svetlost“ već „spokoj“, pri čemu osvetljavaju i čuvene maksime, od tvrdnje đavola Volanda da „rukopisi ne gore“ do Ješuinog (to jest Hristovog) opažanja da je „kukavičluk jedan od najvećih poroka“.
Snovi, štaviše, odražavaju strukturu romana, javljajući se na svim ravnima dešavanja: jerušalaimskoj, moskovskoj i mističnoj, pa se kroz njih prelamaju osnovne teme i najznačajniji motivi Majstora i Margarite: od tematizacije problema vlasti, njenog odnosa prema pojedincu i đavolskim mehanizmima kojima pribegava i zdušno se njima koristi (san Nikanora Ivanoviča Bosog), preko teme ljubavi – aktivne i pasivne (Margaritin san), umetnosti i istine (snovi Ivana Bezdomnog), do sagledavanja važnosti ličnosti, teme iskupljenja, motiva probuđene ljudskosti i savesti, kao i pitanja mogućnosti suštinskog, unutrašnjeg preobražaja čoveka i dosezanja slobode (snovi Pontija Pilata).
Problematizujući odnos dobra i zla, svetlosti i tame, Boga i Đavola, i pitajući se o ljudskoj prirodi u ovom svetu, ali i o večnosti, Bulgakovljev roman podstiče čitaoca da prevaziđe pojednostavljenu, crno-belu sliku o dobru i zlu i sagleda odnos ovih principa na nov, plodotvorniji način, pozivajući ga da svoj život u ovostranosti ne izjednačava sa prolaznim, banalnim i relativnim, već da ovde i sada uspešno ostvari kontakt sa beskonačnim, apsolutnim i besmrtnim, što dobrim delom može biti učinjeno upravo posredstvom snova.