Stakleno zvono

05.04.18 Vreme

Probudio me je šum kiše.
Bio je mrkli mrak. Nakon izvesnog vremena dešifrovala sam nejasne obrise nepoznatog prozora. Tu i tamo se niotkuda pojavljivao zrak svetla, prelazio zid poput avetinjskog, istražujućeg prsta i opet bi skliznuo u ništa.

Onda sam čula šum nečijeg disanja.

Najpre sam pomislila da sam to ja sama, i da ležim u tami svoje hotelske sobe, nakon trovanja. Zadržala sam dah, ali se disanje nastavljalo.

U postelji pored mene, sjalo je zeleno oko. Bilo je podeljeno na četvrtine, kao kompas. Polako sam se ispružila i stavila šaku na njega. Podigla sam ga. S njim je pošla ruka, teška kao u mrtvaca, ali topla od sna.

„Prestara za rokenrol, premlada za smrt". Moglo bi se ovako nešto reći za Silviju Plat (1932-1963), mada čudno zvuči primena znanog refrena grupe Jethro Tull – nastalog godinama nakon njenog samoubistva – na sudbinu kultne i mitske američke pesnikinje. Ovde bi ono „prestara" naprosto značilo: prerano se rodila. Silvija Plat odrastala je u poznim četrdesetim i u pedesetim, u vreme mračnog američkog konzervativizma, u poslednjoj epohi pre seksualne revolucije i pre kontrakulturnih revolucija – a njihov značaj možeš sa cinično-bezbedne pozicije današnjice da lagodno potcenjuješ samo dok se neposrednije ne suočiš sa teskobnim, zagušljivim svetom neposredno pred njihovu eksploziju. I uostalom, gledano iz današnjice, nema bolje preventive protiv toksičnog uticaja neokonzervativnih reakcionara od autentičnog podsećanja na to kako je zapravo sumoran bio svet „bolje prošlosti" po njihovoj meri.

Ali, ne spominjem rokenrol – koji kao istinsku epohalnu pojavu Silvija Plat nije ni stigla da upozna, jer on zapravo tada tek nastaje, ono pre sredine šezdesetih je ne mnogo više nego infantilna predigra – samo zato, nego i stoga što u njenom životu, baš kao i načinu i „tajmingu" njene potresno rane smrti ima nekog proto-rokenrol mitotvorstva, ima one zlatne građe od koje će se kasnije ispredati legende o ukletim pesnicima i trubadurima sa gitarama ili bez njih. A i u njenoj mnogo tračarenoj vezi s Tedom Hjuzom ima nečega od neuporedive romantike koja se rastače u neprispodobivi užas, baš po meri docnijih obogotvorenja ili, pak, demonizacija. Svakako, ta veza jeste bila fatalna, ali ne nužno na onaj način kako to zamišljaju filistri bilo koje provenijencije i denominacije.

A Stakleno zvono (preveo Branko Vučićević; Laguna, Beograd 2017)? Nešto sasvim drugačije, a opet u potpunosti integralan, neodvojiv deo pesnikinjinog dela. Jedini njen roman, dovršen u godini u kojoj će sebi oduzeti život, objavljen pod pseudonimom, u senci jake sumnje vredi li on uopšte kao literatura, ali i smeju li se ovako ogoljavati golemi zjapovi i užasi svoje i tuđih intima. Roman dočekan isprva s nepoverenjem i nerazumevanjem, s onom karakterističnom tupošću oštre kritike. Tridesetogodišnjakinja možda na pragu pune književne afirmacije i svakako na pragu dobrovoljne smrti, negde gde više nema odbeglog Hjuza, vraća se desetak godina unazad, ispisujući romaneskni tekst prenabijen direktnim i jedva-modifikovanim autobiografskim referencama. Godina je 1953, devojka iz Masačusetsa, wannabe pesnikinja, dobija mesečnu stipendiju u Njujorku, u gradu najširih mogućih mogućnosti, čak i usred epohe brižljivo uzgajanih nemogućnosti; krhka, nesigurna, nestabilna, željna svega, slobodne artikulacije vlastite autentičnosti ponajviše, a opet i sputana svime, rastrzana između želja, planova i niskog plafona namenjene joj društvene uloge buduće plodne udavače u nekoj od pustolina protestantske više srednje klase u kakvoj „lepoj kući" s pogledom na Atlantik, Silvijina Ester vileni Menhetnom čas oprezno čas suludo ispipavajući svoje i tuđe granice, a potom biva primorana da se vrati u domicilnu sredinu, nakon što joj propadnu (pre)rani planovi za književnu afirmaciju. Sledi dugo i temeljito uranjanje u slojeve depresije, pokušaj samoubistva, višemesečni boravak u ludnici, postepeni oporavak, izlazak u neizvesnost „spoljašnjeg" života. Ne znamo šta je Ester dočekalo tamo i kuda ju je ispratilo, a za Silviju – znamo. Neko je još onomad primetio da je ovaj roman – kojeg je sama znala nazivati petparačkim štivom, dodatno se ranjavajući i mrcvareći – zapravo nešto kao ženski odgovor na Lovca u raži. Zvuči zgodno kao mamac na policama knjižara, ali zapravo je tačnije nego što biste očekivali. I čita se danas kao mnogo više od svedočanstva o epohi, ili o jednom teškom osob(e)nom „slučaju". Iako mladenački, fragmentaran, rastrzan, mestimice prividno neuređen, ovo je roman koji je nadišao svoju epohu lakše i bolje od mnogih slavljenijih i u daleke zvezde kovanijih. I ništa mu nije smetalo da ostane, na engleskom koliko i u odličnom prevodu velikog Branka V., tužna i nežna, ali kad treba i opora, i bogme đavolski duhovita i pronicljiva poetska bravura. Koja nas zasipa nesmanjenom svetlošću jednog zastrašujućeg i očaravajućeg dara u koji se tako lako zaljubiti.

Uostalom, ne znamo li svi kako izgleda ona teška, ustajala letnja nepokretnost, negde na sporednim kolosecima života i sveta? Znamo, samo ne umemo da kažemo. A izgleda ovako: „Letnja tišina beše položila ruku na sve, kao smrt". I da se sastoji samo od ove rečenice, ovaj bi roman vredeo. Samo što onda ne bi bio roman, nego pesma. Ali, i ovako je pesma. Silvija Plat, pesnikinja; prestara, premlada, odviše velika, odviše čudna, nipošto normalna, jedinstvena, teška, luda, mudra, neslatka, nekisela, negorka, neljuta, nebljutava, neživa, nemrtva, nesumnjivo, neopozivo nesmrtna.

teofil pančić

01.01.00

Danas
20.12.2001.
Novo izdanje popularne knjige
"Stakleno zvono"
Novo Paideino izdanje - "Stakleno zvono", cuveni roman Silvije Plat promvisano je nedavno u Biblioteci grada Beograda.
Ova kultna knjiga slavne pesnikinje 1976. godine prvi put je bila objavljena kod nas, u Nolitu, u ediciji "Metamorfoze". U Engleskoj se "Stakleno zvono" pojavilo prvi put pod pseudonimom Viktorija Luka, neposredno pred pesnikinjinu tragicnu smrt.
"Stakleno zvono" Platove je autobiografska knjiga, licna drama pesnikinje koju je ispricala tek krajem svog kratkog zivota", rekla je, predstavljajuci ovu knjigu novinarima Ljiljana Djurdjic i dodala da je Platova bila ironicna, cinicna, istinoljubiva, duhovita i beskrajno darovita osoba, koja je od samog naslova kontrolisala tok svog romana u kojem je, prvi put posle Selindzerovog "Lovca u zitu", progovorila osoba drugog pola, mlada devojka, ostro i razgolicujuce i po sebe i po okolinu u kojoj je zivela.
S. D.

01.01.00

Dnevnik
27.03.2002.
Silvija Plat: "Stakleno zvono"
O osećanju otuđenosti
Roman "Stakleno zvono" je potresna knjiga iz koje možemo otkriti sve najznačajnije životne trenutke jedne nekonvencionalne i uklete spisateljice, sve do njenog prvog, tada neuspešnog pokušaja samoubistva. Drugi, nažalost, uspešan, pokušaj usledio je vrlo brzo i od tog trenutka se gotovo sve zna o Silviji Plat

Piše: Zoran Bognar

Knjiga "Stakleno zvono" na najautentičniji način predstavlja dramatično romansiranu autobiografiju Silvije Plat, koju je, ovde to napominjemo kao zaista zanimljiv podatak, objavila još 1963. godine pod pseudonimom Viktorija Luka. Naravno, da kritika, takva kakva je, neznajući da se iza tog imena, krije već poznata pesnikinja Silvija Plat, autorka tada vrlo zapažene knjige pesama "Kolos" i supruga etabliranog pesnika Teda Hjuza, nije pridala veću pažnju toj knjizi sve do trenutka dok se ta mala "misterija" nije razotkrila. Dakle, roman "Stakleno zvono" je potresna knjiga kroz koju možemo otkriti sve najznačajnije životne trenutke ove nekonvencionalne i uklete spisateljice i to od njenih školskih dana, najintimnijih prijateljstava i veza, odnosu sa porodicom, suprugom, pa sve do njenog prvog, tada neuspešnog pokušaja samoubistva. Na žalost drugi, uspešan, pokušaj je usledio vrlo brzo i od tog trenutka se gotovo sve zna o Silviji Plat.
Dakle, ovaj roman na neki način govori o simulaciji i simulakrumima života, o hroničnoj mitomaniji i žrtvama lakomislenog ali i tegobno shvaćenog vegetiranja. Pri iščitavanju ovog romana neizostavno se stiče utisak da vizija ove spisateljice označava izvesnu dijalektičku pretpostavku o svetu i da je ona emotivna reakcija na sve što se zbivalo. I ovaj roman je, dakle, baš kao i mnoge knjige savremene proze poslednjih trideset godina, ispisan u formi ispovedne proze u kojoj je kroz protagoniste dela opisano sve što je autorku okruživalo i što je doživljavala, ali ne samo zato da bi apostrofirala pojedine detalje iz sopstvne biografije, već i da pokaže kako se u čoveku život formira i raskrupnjava, kako postaje autentično iskustvo, kako oslobađa sputane energije i prikrivene svetove - i najzad, da pokaže kako sam čovek u iskonstruisanoj i isforsiranoj viziji oslobađa svoju ličnost i prilagođava se novim "prirodnim", (ne)društvenim i (ne)istorijskim situacijama. Suština tih misli je sadržana u saznanju da čovek od pamtiveka živi pod prokletim i teškim teretom kataklizmičnog vremena i svojih unutrašnjih poriva, otrcanih pretpostavki o svetu, krivotvorenih i lažnih slika o stvarnosti; mutnih i nejasnih opredeljenja ljudi u vremenu koja su kao poražavajući produkt donela potpuno poremećene i izvrnute etičko-estetske vrednosti, već odavno za medicinski tretman zrelog, sveta.
Silvija Plat je sa svojim prvim i, na žalost, poslednjim romanom pokazala da je prozu shvatala kao komunikaciju sa svetom, kao oblik izražavanja svega onoga što čini čovekov život, kao način da se čovekovom biću otkrije nova mogućnost postojanja, da se objavi kompleksnija sloboda, da se pokaže da je pisana reč izraz čovekove nepomirljivosti sa ustaljenim načinom života. Upravo iz te nepomirljivosti proizašla je pobuna eksplicirana u ovom romanu Silvije Plat koja je izrazito energetska, iako u sebi, u prevladavajućim momentima, nosi nostalgične grčeve, raspoloženja usamljenosti i duboke rezignacije.
Svakako treba naglasiti da za Platovu ova rezignacija nije njeno isključivo određenje, tačnije, nije njeno lično određenje vremena. To je, u stvari, buđenje onih fenomena koji ugrožavaju egzistenciju savremenog čoveka; to je u biti ukazivanje na mračne sile protiv kojih se treba boriti, koje treba humanizirati. To su problemi i to su osećanja koja prožimaju ovu knjigu. U njoj dominira i unutrašnja slutnja o nedovršenosti života i o gladima za njim. U biti, reč je o velikom u svesti negomilanom strahu, o osećanju otuđenosti i neprilagođenosti iz kojih čovek želi da se izvuče, da ga se oslobodi i da se, ipak, i pored kataklizmičkog, monstruozno morbidnog i tragičnog vremena sačuva i održi kao čovek. U tom smislu ovaj roman shvatam kao parabolu unutrašnjih lomljenja. To su, rekao bih, unutrašnji potencijali koji pothranjuju opštu gorčinu i otpor i koji (sa)drže u sebi sve one jeke proživljenog i preživljenog i onog tvrdokornog trajanja u kome se nalaze temelji života.
Doživljaji koje Platova pokreće u ovom romanu teško se rastvaraju ali kad jednom izbiju ispod čvrste kore oporog izraza, onda postaju, mada paradoksalno zvuči, veoma bliski i neposredni. U oblikovanju ovih dožvljaja Silvija Plat se pretežno izražavala metaforično i simbolično - i upravo taj metaforički i simbolički izraz omogućio joj je da dublje prodre u egzistentne probleme savremenog čoveka, omogućio joj je da pobuđuje u nama asocijaciju na svu složenost savremenog sveta.

Pobjeda
19.02.2003.

KCERKA KULTNE PJESNIKINJE PROTIV NOVOG FILMA GVINET PALTROU

Koriscenje intime za zabavu puka

BBC-u Frida je sudskim putem zabranila da u filmu upotrijebi ijedan stih poezije njene majke

London, 18. februara - Dok filmofili sa velikim interesovanjem ocekuju americko-britansku koprodukciju "Ted i Silvija", dramatizaciju zivota kultne americke pjesnikinje Silvije Plat (1932-1963) i njenog muza engleskog pjesnika Teda Hjudzisa (1930-1963), njihova kcerka se dramaticno usprotivila buducem filmu.
U novom broju britanskog casopisa "Tatler", kcerka poznate pjesnikinje, Frida Hjudzis, objavljuje ogorcenu pjesmu pod naslovom "Moja majka": "Moja sahranjena majka (iskopava se za reprizu", pise Frieda Hughes. "Sada zele snimiti film/Za one koji nijesu sposobni/Sami zamisliti tijelo, glavu u pecnici". Upravo 11. februara navrsice se tacno 40 godina od kada je Silvija Plat izrsila samoubistvo plinom, gurnuvsi glavu u pecnicu svog sporeta dok su joj djeca spavala. Tragicnu i preranu smrt jedne od najcijenjenijih pjesnikinja svog doba mnogi njeni postovaoci pripisali su nesretnom braku i otkricu muzeve preljube. Prije svoje smrti 1998. pjesnik koji je postao objekat mrznje feministkinja objavio je dotad nepoznata pisma i dnevnike kako bi sebe ocistio od krivice, tvrdeci da su za smrt labilne Silvije krivi ljekovi protiv depresije koje je uzimala.
Film o odnosu dvoje kompleksnih umjetnika preducira BBC, a ulogu Platove igra americka dobitnica Oskara Gvinet Paltrou.