Suverenitet, moć i kriza

14.06.07 Vreme

Svi, naravno, znaju šta je Evropa sve dok neko ne postavi pitanje: "Pa dobro, šta je to Evropa?" Tada nastaju problemi. Već prvi korak u pokušaju definisanja Evrope – geografski, politički, istorijski, filozofski, empirijski, kulturološki, kako god – upliće nas u njenu lepljivu pojmovnu mrežu. Teškoća da problemu uopšte priđemo ispostavlja se kao evropski specijalitet: umesto jasnog određenja nude nam se nedoumice, umesto odgovora nova pitanja, umesto izvesnosti nove nesigurnosti, umesto izlečenja nove krize, umesto protivotrova jači otrovi, umesto temelja klizišta, umesto mira sporovi. Istovremeno, međutim, nigde toliko pokušaja da se pronađu oslonci, arhimedovske tačke izvesnosti, da se napipa čvrsto tle i da razreše sporovi, nigde toliko domaćeg u navali stranog i nigde toliko nomadskog u statičnom. Nigde toliko raznorodnosti i nigde toliko napora da se raznorodnosti ispeglaju, svedu, ujednače, približe, da se izravnaju. Uostalom, Evropa je izmislila i humanizam i genocid, i ljudska prava i logor. Jedna od retkih izvesnosti jeste da se evropsko mišljenje opire razrešavanju vlastitih protivrečnosti. Utoliko se Evropa pokazuje ne samo povlašćenim predmetom filozofskog promišljanja – paradoksi na sve strane, protivrečnosti koliko nam duša želi, čvorovi na svakom koraku – nego upravo filozofskom tvorevinom. Tu, nimalo zahvalnu filozofsku poziciju, zauzima novosadski filozof Alpar Lošonc u svojih osam vanserijskih ogleda o Evropi.

Suvrenost, moć i kriza tri su eminentno evropska pojma bez kojih se Evropa ne može misliti. Jedini problem je što ni Evropa ni ti pojmovi nisu više ono što su nekada bili (doduše, i kada su bili to što su nekada bili, oni nisu bili to što se obično verovalo da jesu: Evropa i njeni pojmovi uvek imaju problema sa identitetom, računajući tu i identitet pojma identiteta). Suverenost kao proteza zajedništva dobrano je istrošena, moć je, ispostavlja se posle Fukoovih i Delezovih intervencija, mnogo manje mistična kategorija nego što nam je metafizika moći to pokušavala poturiti (prilično uspešno, doduše), dok je kriza, kao evropski izum (pojam permanentne krize, istrajavanje u neodlučivom, kako bi rekao Derida, svojstvo je evropske modernosti), danas u krizi. Evropa je u previranju. Ali Evropa je uvek u previranju, previranje je u njenoj prirodi. Zato Evropa – eto paradoksa – nema prirodu (ukoliko bi se pod prirodom razumela nepromenljiva, previranju nesklona struktura; priroda kao mesto i čuvar identiteta, kao ono što svim promenama uprkos ostaje isto). U krizi je identitet ovih pojmova. U krizi je i sam pojam identiteta. "Biti Evropljaninom", piše Lošonc, "to znači nešto ‘problematizovati’, premašiti svet koji se daje kao samorazumljiv, to je otvaranje prostora upitnom hodu mišljenja (...) Ne raspolaganje istinom, nego spremnost na njeno traženje, ne izvesnosti koje se nameću, nego slobodno praktikovanje odgovornosti, spremnost ka izlaganju riziku, budnost nad sobom, ponovno rođenje, sloboda drugačijeg viđenja, reorijentacija života (...). Evropa nije okamenjena tradicija koja je jednom za svagda ovekovečena, nego ponovno razumevanje potencijala institucije smisla" (str. 95).

Lošoncova knjiga je osvežavajuće dosledno filozofsko štivo u kojem, uprkos aktuelnosti teme – Evropa je, valjda, jedan od najučestalijih pojmova u našem javnom i medijskom prostoru – nema inter i pluri disciplinarnih zahvata tako dragih jednom veselom, ama ponešto zbunjenom eklektičkom duhu. Oslonjen na fenomenološku metodu, izvanredan poznavalac filozofske tradicije, a sklon postmodernom mišljenju (jedina plodna kombinacija: postomoderna bez tradicije obično je trućanje, tradicija bez postmoderne prašnjavi antikvarni nameštaj), Lošonc se sigurnim koracima kreće kroz istoriju filozofije demonstrirajući raskoš svoje erudicije i izvanrednu obaveštenost, ali se ni u jednom trenutku neće sakriti iza učenosti, drugima prepuštajući odgovornost, nego, kad god se ukaže prilika, smelo otvara probleme evropskog identiteta. Veoma zahtevno filozofsko štivo, ova knjiga visokih dometa značajno doprinosi laganom, ali ohrabrujućem oporavku srpske filozofske scene.
Slovenački filozof Tomaž Mastnak pak problemu Evrope pristupa drugačije, invazivno, zasecajući tkivo bez anestezije: on, najpre, dovodi u pitanje opšte mesto evropskog samopromišljanja, naime, da se koreni Evrope nalaze u antičkoj Grčkoj, nudeći, tome nasuprot, jedan relativno iznenađujući pristup: ključnu ulogu u konstituisanju Evrope, Evropske zajednice, odigrala je fundamentalistička mržnja prema muslimanima. Drugim rečima, ideja Evrope kao oblika zajedništva, prema Mastnaku, počinje da se stvara sredinom devetog veka, u doba pape Jovana VIII, kada na muslimane (Arape, Saracene) počinje da se gleda kao na ključne neprijatelje (inimici crucis), kada neprijateljstvo prema muslimanima iskače iz uobičajenih shvatanja i recipiranja neprijatelja, kada postaje, takoreći, teološko. Umesto hladnog govora o neprijatelju, u opise muslimana sada ulaze izrazi poput: đavolski, pokvaren i nečist narod, sinovi bludničenja, đavolovi udovi, đavolsko telo, potčinjeni dijaboličkom zakonu, što sve utiče na osećaj zapadnog jedinstva i zajedništva. Krajem jedanaestog veka zaoštravaju se verska isključivost i militantnost, a figura nepomirljivig neprijatelja postaje "Turčin". Evropa, smatra Mastnak, počinje da se konstituiše kao zajednica mržnje. Ta mržnja, mržnja prema muslimanima, ostaće upisana kao konstituvni, a nikada javno izrečeni momenat evropskog političkog identiteta. Ko ne veruje, eno mu Bosne.

Mastnak svoju knjigu počinje da piše pri kraju rata u Bosni. S jedne strane, njegova je domovina, Slovenija, jednom nogom već bila u Evropskoj zajednici, dok je, s druge, Evropa prilično nezainteresovano prisustvovala kasapljenju Bosne (i kasapljenju u Bosni). Nesklad između neupitne okrenutosti Evropi i veoma upitne uloge Evrope u bosanskom košmaru, nagnao je slovenačkog filozofa da potraži nove puteve tumačenja. Evropski odnos prema muslimanima zapao mu je za oko i taj odnos uskoro postaje njegovom opsesivnom temom. U poslednjih desetak godina Mastnak je napisao desetine tekstova i nekoliko izvanredno bitnih knjiga među kojima valja izdvojiti monumentalno delo Hrišćanstvo, muslimanski svet i zapadni politički poredak.
Promišljanje islama se danas, ako je suditi po nabačajima koji nam dolaze od velikih majstora (u poslednjoj svojoj knjizi Odmetničke države Derida će, recimo, to eksplicitno reći) pokazuje jednim od najhitnijih i najbitnijih zadataka evropskog mišljenja. Tu možemo poći i od najobičnije evidencije: zapitajmo se šta svako od nas zna o islamskom svetu? Šta, recimo, znamo o običajima bosanskih muslimana, da ne idemo dalje? Da se manemo prenemaganja: ne znamo ništa. Niti nas zanima. Mastnak nas, međutim, upozorava: muslimani, kao evropsko drugo, nisu izvan evropskog identiteta, oni nisu gosti u našoj kući, oni nisu na našem pragu, već su tu, uvek već tu. Bez stranog koje je uvek već tu, domaćinska priča nema nikakvog smisla. I Lošonc i Mastnak upućuju na isto.

Ivan Milenković