BELA SOBA
Pročitala sam mnogo više knjiga nego vi. Nije bitno koliko ste ih vi pročitali. Ja sam više. Verujte mi. Imala sam vremena.
U mojoj beloj sobi, duž belih zidova, na blistavim belim policama, jedino su rikne knjiga u boji. Sve su nova novcata tvrdo koričena izdanja – kod mene nema polovnih džepnih izdanja punih bacila. Stižu mi Spolja, dekontaminirane i plastificirane. Volela bih da vidim mašinu koja to radi. Zamišljam kako svaka knjiga belom pokretnom trakom stiže do bele pravougaone radne površine gde je robotske ruke brišu, stružu, prskaju i na sve ostale načine sterilišu dok napokon ne bude proglašena dovoljno čistom da dođe meni u ruke. Kad god nova knjiga stigne, prvo što moram da uradim jeste da skinem omot, a taj proces zahteva makaze i barem jedan slomljen nokat. Zatim moram da napišem svoje ime na unutrašnjoj strani prednje korice.
VLASNIK: Madlin Vitijer
Ne znam zašto to radim. Ovde nema nikoga osim moje majke, koja nikad ne čita, i moje bolničarke Karle, koja nema vremena da čita jer sve vreme gleda mene kako dišem. Retko imam goste, tako da nemam kome da pozajmim knjige. Ne postoji niko koga treba podsetiti da zaboravljena knjiga na njegovoj polici pripada meni.
NALAZAČU SLEDI NAGRADA (Obeležiti sve što odgovara):
Ovaj deo mi oduzima najviše vremena, i razlikuje se u svakoj knjizi. Ponekad su nagrade maštovite:
* Izlet sa mnom (Madlin) u polenom natopljeno polje makova, ljiljana i u nedogled rasprostranjenih beličastih nevena pod vedrim plavim letnjim nebom.
* Čaj sa mnom (Madlin) na svetioniku usred Atlantskog okeana i usred uragana.
* Ronjenje sa mnom (Madlin) u vodama Molokinija, da vidimo Humuhumunukunukuapua’a, zvaničnu ribu Havaja.
Ponekad, nagrade nisu toliko maštovite:
* Odlazak sa mnom (Madlin) u prodavnicu polovnih knjiga.
* Šetnja sa mnom (Madlin), samo do ćoška i nazad.
* Kratak razgovor sa mnom (Madlin) o čemu god hoćete, na mom belom kauču, u mojoj beloj sobi.
Ponekad je nagrada prosto:
* Ja (Madlin).
SKID ROU
Moja bolest je retka koliko i čuvena. Predstavlja vid sindroma teške kombinovane imunodeficijencije, ali vi je znate kao „bolest bebe u balonu“.
U suštini, alergična sam na svet. Bilo šta može izazvati napad bolesti. Hemikalija u sredstvu upotrebljenom da se očisti površina stola koju sam upravo dotakla. Nečiji parfem. Ili egzotičan začin u obroku koji sam upravo pojela. Okidač može da bude nešto od pomenutog, ili sve zajedno, ili ništa od toga, ili nešto sasvim treće. Niko ne zna šta su okidači, ali svima su poznate posledice. Prema rečima moje mame, kao beba sam zamalo umrla. I tako ja ostajem u SKID rou. Ne izlazim iz kuće, nisam izašla iz kuće punih sedamnaest godina.
1 Igra reči: SCID ? Severe Combined Immunodeficiency; skid row ? sirotinjski kvart (Prim. prev.)
BRDEJ VIŠ
Moj rođendan je onaj jedan dan u godini kada smo obe krajnje bolno svesne mog zdravstvenog stanja. Za to je krivo priznavanje da vreme prolazi. Još jedna puna godina bolesti, bez leka na vidiku, bez nade da će ga biti. Još jedna godina u kojoj propuštam sva ona obična tinejdžerska iskustva – vozačku dozvolu, prvi poljubac, matursko veče, da mi neko prvi put slomi srce, da prvi put nekome očešem branik u vožnji. Još jedna puna godina u kojoj moja majka neprestano samo radi i brine o meni. Bilo kog drugog dana je lako, makar je lakše, ne obraćati pažnju na sve to što propuštamo.
Ova godina je malo teža od prethodne. Možda zato što punim osamnaest. Tehnički, sada sam odrasla. Trebalo bi da se odselim od kuće, da odem na koledž. Mama bi trebalo da se užasava sindroma praznog gnezda. Ali zbog SKID-a, nikuda ja ne idem.
Kasnije, posle večere, predaje mi prelep komplet vodenih bojica koje su već mesecima na mojoj listi želja. Prelazimo u dnevnu sobu i smeštamo se u turski sed ispred stočića za kafu. To je takođe deo rođendanskog rituala: ona pali usamljenu svećicu nasred torte. Sklapam oči i zamišljam želju. Dunem i ugasim svećicu.
„Šta si poželela?“, pita me čim otvorim oči.
Zapravo postoji samo jedna jedina želja koju mogu da poželim – magični lek koji će mi omogućiti da trčim napolju poput divlje životinje, ali je ja nikad ne zamislim, pošto se ne može ispuniti. To je kao da poželim da sirene i zmajevi i jednorozi budu stvarni. Umesto toga, zamislim nešto što je malčice verovatnije nego lek. Nešto što će nas verovatno manje rastužiti.
„Mir u svetu“, kažem.
Tri parčeta torte kasnije, krećemo s Fonetikom. Ne pobedim. Ma ne priđem ni blizu.
Iskoristila je svih sedam slova i složila POKALIP odmah do S. POKALIPS.
„Šta je to?“, pitam.
„Apokalipsa“, kaže ona, a oči joj igraju.
„Ne, mama. Nema šanse. Ne mogu to da ti priznam.“
„Možeš“, kaže ona prosto.
„Mama, treba ti još slova A. Nema šanse.“
„Pokalips“, izgovara glasno zarad efekta, pokazujući na slova. „Ništa mi ne fali.“
Odmahujem glavom.
„P O K A L I P S“, navaljuje ona, i polako sriče reč.
„Oh, bože blagi, ala si uporna“, kažem i dignem ruke. „U redu, u redu, dopuštam.“ „Tooooo.“ Stegnutom šakom zadaje udarac u prazno, smeje se i dodaje poene na svoj sada već nedostižan rezultat. „Nikada nisi kako treba shvatila ovu igru“, kaže. „Stvar je u ubeđivanju.“
Poslužim se novim parčetom torte. „To nije ubeđivanje“, kažem. „To je varanje.“
„Nije šija nego vrat“, kaže ona i obe se nasmejemo.
„Sutra možeš da me pobediš u Časnoj crtkalici“, dodaje.
Nakon mog poraza, smeštamo se na kauč da odgledamo moj omiljeni film, Mladi Frankenštajn. I to predstavlja deo rođendanske tradicije. Spuštam joj glavu u krilo i ona me miluje po kosi, i smejemo se istim šalama isto onako kako im se smejemo već godinama. Sve u svemu, nimalo loš način da provedete osamnaesti rođendan.
