Sve moje ljubavi - slepi periskopi

eoma milo, organizovano je u saradnji Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin” i Fonda „Todor Manojlović”. Saša je, naime, dobro pamtio kako je Manojlović bio jedan od retkih ljudi koje je, po povratku u zemlju 1965. godine, Crnjanski poznavao, govoreći i inače kako u Beogradu nema staraca. Potom je, u Studentskom domu, u Pančevu, 8. novembra 1993, bila promovisana Sašina knjiga Skupljači perja, sa predgovorom Nikole Miloševića, zajedno s Antologijom Crnjanski, mojom antologijom (obe je štampao novosadski „Prometej”, 1993), uz projekciju epizode Seoba. Ponovo smo govorili Saša, Nikola Milošević i ja. Najzad, 3. decembra 1993, u organizaciji novosadske „Slavije”, u čast Crnjanskom, a promoter je bio Mihajlo Svilar, predstavljene su knjige Crnjanskog, i knjige LJ. Cerovića i moja (Ime Srema) o Crnjanskom. I tada su projekciju i jubilej Crnjanskog – između ostalih – komentarisali A. Petrović, N. Milošević, M. Grković, M. Radonjić, D. Ređep. Naravno, projekciju epizoda tv serije Seobe (datum sam dobro upamtio: te noći je umro Petar Vujičić, jedinstvena naša kulturna institucija, usamljenik i znameniti naš prevodilac.) I, najzad, razgovor se nastavio u decembru 1993. i januaru 1994, u Beogradu.
Kako su sledili nastavci tog dijaloga za koga tada ni u snu nisam mogao da pretpostavim da će biti jedan od poslednjih, ako ne i poslednji koji su sačuvani, ritam Sašine rečenice, sada se vidi, bivao je sve mirniji, ali ne manje nespokojan. Niko od nas, najbližih prijatelja, nije mogao ni da pretpostavi da se Saša unekoliko oprašta. Javljale su se, međutim, metafizičke teme sve češće, kategorija prolaznosti, koja ga je i inače opčinjavala, bivala je drastičnije ispoljena, a izvesna seta ponajpre je probijala sve brane kada je dolazila na tapet njegova knjiga proza i eseja, pripremana za novosadski „Prometej”. Sećam se kako je, neosredno uoči našeg odlaska u Pančevo, u Čakorskoj 2a bilo nekako svečano, drukčije. Čitao sam tek napisan predgovor za knjigu, sa gorkim i melanholičnim signalima, sa pomislima na Dragana koji nas je gledao, i tada, s one grupne fotografije sa snimanja Seoba: Branka, Dragan, Saša Petrović, Divna Jovanović, Nikola Popović... I ja, u kostimu Žaka Fontrea i sa vlasuljom Františeka Čižeka, u ulozi Garsulija.
Saša je izričito, i to često, ponavljao kako mu je do te knjige odanosti Draganu i Branki ogromno stalo. Usuđujem se da kažem još i više nego tehničkom, fizičkom, reklo bi se, završetku Seoba. Uostalom, u Seobama više nije imalo šta da se menja. A njegova beogradska, tako specifična geografija bola, njegove uspomene su još uvek vrelo ključale u prirodi jednog od naših najtemperamentnijih stvaralaca.Nije menjano, i nije brisano ništa u ovim iskazima autora Skupljača perja i Seoba. Ne bi se to ni smelo: uvek, znam to dobro, Saša pazi na svaki kadar, na svaki zalet, baš i na svaku zapetu. Aluzije su u Sašinom govoru posve razgovetne, očajničke, ali svakad pogađaju u metu. Veliki borac naše moderne kulture, gonjen i progonjen od mediokriteta i zlobnika, od boljševičkog jednoumlja i od esnafske zlovolje isto je Aleksandar Petrović, žestok, nemilosrdan, opsednut, neposredan. Svakako, ima sličnosti u sudbinama Miloša Crnjanskog i Aleksandra Petrovića.
Draško Ređep