Sveti dim

01.07.08

JEDAN od najpoznatijih argentinskih pisaca Huan Oktavio Prens (1932), koji već godinama živi u Trstu gde predaje na tamošnjem univerzitetu, ponovo je u Beogradu. Ovog puta došao je kao učesnik na manifestaciji „Dani Vaska Pope“, koja se održava u Vršcu i Beogradu.
Prens je kao mlad profesor španskog jezika i književnosti, pesnik i politički emigrant došao u Beograd početkom šezdesetih. Tu je u dva maha živeo devet godina. Zato je Beograd jedan od njegovih gradova, gde se nikad ne oseća kao gost, već kao domaćin. Njegov kratki roman „Povest o obezglavljenom čoveku“ objavljen je na turskom, francuskom, italijanskom i srpskom jeziku. Sledi esejistička kozerija „Sveti dim“, koju je kod nas objavio čačanski „Gradac“, a prošle godine u „Prosveti“ je izašao njegov najnoviji roman „Gospodin Krek“, u prevodu Gordane Ćirjanić.

- Vasko i ja smo bili prijatelji od 1962. do njegove smrti - kaže Prens, u razgovoru za „Novosti“. - Sarađivali smo u raznim projektima, Vasko je objavio moju prvu knjigu „Čisti računi“. Bili smo dosta vezani jedan za drugog, pravi kafanski prijatelji.

* I vi ste prevodili Popinu poeziju, možete li nam reći nešto više o tome?
- Uživao sam prevodeći njegove stihove na španski. Ta knjiga doživela je veliki uspeh u Meksiku, jer Vasko je bio pesnik svetskih dimenzija. Bio je vrlo interesantan. Znate, on nikada nije davao intervjue, ne zato što se plašio publiciteta, nego je smatrao da sve što hoće da kaže treba da kaže kroz svoju poeziju. Da ono što je bio ostane samo u njegovoj poeziji. Obožavao sam njegove pesme, on je bio najbolji evropski pesnik u poslednjih 50 godina.

* Da li ste delili iste pesničke stavove?
- Uglavnom. Govorio je da piše, da bi znao zašto živi. Moj moto je bio da čovek treba da piše, zbog unutrašnje potrebe za tim, jer ako piše samo da bi se zabavljao, onda nije pravi pesnik. Pesnik živi jedan dramatični odnos sa rečima. To je ono što običnom čoveku nije mnogo važno.
Za pesnika jedna reč ili jedan zarez su toliko važni, kao da stavlja svoj život na kocku.

* Da li vas to što vam je maternji jezik španski ograničava ili isto tako dobro pišete i na italijanskom i srpskom, jer koliko smo upoznati dobro ih govorite?
- Pesme i romane pišem na španskom, a eseje mogu da pišem i na italijanskom. Usudim se ponekad da pišem i na srpskom. Sanjam i na srpskom, i na italijanskom, i na španskom. A kad psujem ponekad mi dođe da ne znam koji ću jezik prvo da upotrebim. Kažu da sam Argentinac, ali ja sam samo rođen tamo. Polovinu života sam proživeo vani. Uvek sam delio sudbinu zemlje u kojoj sam živeo. Nikad se nisam osećao gostom, nego domaćim. Već i to je stvorilo u meni osećaj da sam ono što su svi ti narodi uspeli da stvore. Ja sam i Argentinac, i Italijan, i Srbin. Za mene ne postoje prepreke. Ako bi mi zabranili da upotrebim španski jezik ne bi bila tragedija. Usudio bih se da pišem i na drugom jeziku.

* Vaš roman „Gospodin Krek“ dobio je sjajne kritike i postigao je uspeh u celoj južnoj Americi, Španiji, pa i u Srbiji. Da li ste zadovoljni prevodom Gordane Ćirjanić?
- Gordana je veliki intelektualac, ne samo pisac. Odlično je prevela roman na španski. U „Gospodinu Kreku“ ispričao sam priču koja se stvarno desila, ali ima i puno zagonetki. Cela knjiga do kraja ima neki ključni problem, a niko ne zna zbog čega.

* Postoji li veza između savremene srpske, italijanske i španske književnosti?
- Veza postoji. Vrlo dobro sam poznavao Borhesa, bio mi je kolega na fakultetu, a bio je i veoma uticajna osoba. Tako da je uticao ne samo na nas Argentice, nego i na druge pisce u svetu. Taj uticaj se može osetiti i kod Danila Kiša i Milorada Pavića. Uglavnom, nedostaje uzajamno poznavanje književnosti. Vi imate jaku književnost. Sada sam došao u godine kada samo čitam knjige svojih prijatelja ili se vraćam onome što sam nekad voleo.

* Primećujete li neke promene u Beogradu?
- Samo treba pogledati zgrade kako su se prolepšale, i sve se prolepšalo. Mislim da je to u skoro celom svetu, bar u gradovima promene su bile velike. Ali, ja imam lepo sećanje na Beograd iz šezdesetih godina, kad sam tu došao. Ali, to je možda i zbog mojih godina. Samo da vam kažem, ono što i dan danas smatram da je istina, to je da su najlepše žene u Beogradu. Ne znam da li zbog hrane, klime, genetike, ali tako je.

ČISTI RAČUNI

U PONEDELJAK je u Udruženju književnika Srbije održano književno veče na kojem su pored Prensa učestvovali Marko Kravos iz Slovenije, Stevan Tontić iz Republike Srpske, Dušan Savić iz Austrije i Dejan Ilić iz Srbije. Prens je čitao stihove iz svoje knjige „Čisti računi“ koju mu je objavio Vasko Popa.

SA BRODA

- ARGENTINA je zemlja emigranata. Svaki Argentinac ima još neku otadžbinu. I kad se kaže odakle dolaze Argentinci, odgovor je: sa broda.

D. MATOVIĆ,

27.11.07

Čitalac će sigurno imati iste sumnje i čuđenje koje prema takvom čoveku gaji autor, kaže o liku svog romana pisac Huan Oktavio Prens.
Novi roman argentinskog pisca Huana Oktavija Prensa „Gospodin Krek”, koji je u prevodu Gordane Ćirjanić objavila beogradska „Prosveta”, biće predstavljen danas u 11 časova u knjižari „Geca Kon”. To je bio povod da Huan Oktavio Prens ponovo dođe u Beograd u kojem je, kao mlad profesor španskog jezika na Filološkom fakultetu, proveo nekoliko godina.
Huan Oktavio Prens rođen je 1932. godine u Argentini koju, kao politički emigrant, napušta 1975. Posle boravka u Beogradu, Prens se 1978. trajno nastanjuje u Trstu. Radni vek je proveo kao univerzitetski profesor španskog jezika i književnosti, a od 70-ih godina prošlog veka objavljuje poeziju. „Povest o obezglavljenom čoveku”, kratki roman objavljen na turski, francuski, italijanski i srpski, donosi Prensu ugled prozaiste. Sledi esejistička kozerija „Sveti dim”, koju je kod nas u prevodu Gordane Ćirjanić objavio čačanski „Gradac”.
Srpsko izdanje Prensovog najnovijeg romana „Gospodin Krek” prvi je objavljeni prevod ove potresne priče o jednoj ljudskoj sudbini u diktaturi.
Ne precizirate datume i događaje, ali jasno je da govorite o poslednjem diktatorskom režimu u Argentini?
Radnja romana se odvija 1977. godine, što znači usred vojne diktature. Međutim, zaplet romana nadilazi te podatke, jer ono što se Kreku dešava moglo bi da mu se desi i u demokratiji. To što se radnja odvija tokom diktature, doprinosi da budu očiglednije teškoće sa kojima se u svakom društvu suočava čovek koji je odlučio da ne vrši nasilje nad samim sobom i koji očajnički traži vlastiti prostor kako bi se izmakao od neprirodnih okolnosti u kojima mu je zapalo da živi. Naravno da ovo govori čitalac Prens, pošto je pročitao roman. Pisac Prens, sa svoje strane, samo je hteo da ispriča jednu životnu priču koja je čak i za njega, u izvesnim tačkama, ostala tajanstvena i konfuzna. U osnovi romana je jedna stvarna ličnost, a čitalac će sigurno imati one iste sumnje i isto čuđenje koje prema takvom čoveku gaji autor.
Vaš junak, gospodin Krek, vodi uredan život agenta osiguranja i porodičnog čoveka, dok se jednog dana ne zatekne u zatvorskoj ćeliji. Ali, za razliku od Kafkinog Jozefa K., on i jeste u stvarnom sukobu sa policijom...
Ko manje, ko više, svaki građanin je na neki način u sukobu sa vlastima. Ne znamo da li je Krek odgovoran za ono što mu se dešava, ili je žrtva zabune. Jedna trivijalna okolnost, privatna i slučajna, a to je iznajmljivanje stana, biće polazište za događaje koji obelodanjuju duboke protivrečnosti između pojedinca i društva u kojem on živi. Krek odbacuje pravila igre koja mu nameće jedno nepravedno društvo, odbija da se opredeli za jednu od dve opcije, jer su mu obe strane. Odabira put za koji će se na kraju ispostaviti da je nemoguć, a to je isto što i reći: niko ne može da se izuzme iz društvenih pravila.
Kada je oslobođen, „neokaljane časti”, okolina Kreka ipak gleda podozrivo. Verujete li da su svedoci nepravde i zločina, takođe, krivci?
Mislim da Krekove peripetije pomažu da se razume klima podozrivosti i nesigurnosti, svojstvena svakoj diktaturi, ali takođe prisutna u ma kojem društvu kada se nekom pojedincu, o kome se malo zna, a i to malo je nerazumljivo, dogodi nešto što prekoračuje okvire svakodnevnog života. Kao što sam već rekao, namera mi je bila da ispričam jednu životnu priču, a za to je takođe neophodno dočarati atmosferu, raspoloženje koje je vladalo u datim okolnostima. Eventualne moralne osude su nešto što dolazi naknadno, što bi, čini mi se, trebalo da obavi čitalac. Sa druge strane, valja imati u vidu da je Kreku sloboda vraćena takođe usred diktature, a činjenica da ljudi pronalaze motive zbog kojih im ovaj čovek ostaje sumnjiv, govore da su isti ljudi prihvatili podozrivost kao mehanizam odbrane.
Klaudio Magris zapisao je, a naš list preneo taj tekst, da je Vaša nova knjiga sa puno trezvenosti prikazala odsustvo koje nas obavija. Da li zato čitalac do kraja neće saznati tajnu zašto je Krek iznajmio famozni stan koji mu je doveo policiju pred vrata?
Veoma me je zanimalo šta će napisati Magris o Kreku. Mislim da je njegov način čitanja bio prosvetljujući, i da je pomogao čak i meni u razumevanju najvažnijih aspekata pripovesti. Što se tiče stana, priznaću vam nešto: da sam znao zašto ga je Krek iznajmio, ne bih ni napisao ovaj roman. Inače, to je roman pun odsustva - dozvolićete ovaj paradoks. Ima mnogo toga u vezi s mojim junakom što ja ne znam, ali i mnogo toga što znam a što je Krek želeo da ostane tajna. Veoma sam obziran prema privatnosti svog junaka. Upravo to je razlog što će Krek odneti sa sobom u grob svoj motiv za iznajmljivanje stana. Sa druge strane, a sada opet govorim kao čitalac, smatram da je za svrhe pripovesti potpuno irelevantno zašto je on iznajmio stan. Čini mi se da je jedino relevantna sama činjenica da takvo jedno iznajmljivanje stana postaje kapisla za razvoj romana, mada je autor na isti način mogao da izabere ma šta drugo što bi pokrenulo lavinu događaja.

Biljana Stojaković