Talasi beogradskog mora

03.03.14

Dok sa zadovoljstvom čitamo roman “Talasi beogradskog mora” Dragana Jovanovića Danilova, ovogodišnjeg laureata nagrade “Laza Kostić”, sretni smo što u njemu otkrivamo nešto od starinskog, a vrednog pripovedanja, istovremeno i nostalgičnog i eruptivnog, sa kontrolisanom pesničkom egzaltacijom, osluškujeći huk talase reka koje zapljuskuju kako obale Velikog Beograda, tako i obale naše čitalačke i recepcijske radoznalosti, i zamišljamo Danilova, pesnika, kao Vulkana u Kovačnici duše Grada, koji veselo kliče: vreme je za pripovedanje, a ne za šalu!

Zašto roman?
- Ne umem jasno da sagledam svoj roman, ali znam da su „Talasi beogradskog mora“ u izvesnom smislu roman ideja i izukrštanih slojeva. Svestan sam da je roman pisan sa visokim stepenom rizika – u njemu ima nekoliko uporednih zapleta i tema koje hoće da pokažu uzavrelost, slojevitost i gustinu beogradskog identiteta. Ovaj lavirintski roman sam muzikalizovao, prevashodno u konstrukciji. Socijalni aspekt romana nikako ne bih razdvojio od fikcije, snova, fantastike. Verujem da u romanu mora da se oseti šum ljudske krvi u venama, inače je roman izveštačen. Otvorio sam oči i ugledao oko sebe velegrad kao uzavreo kotao niskosti i uzvišenosti. U poglavlju „Ljudi sa Bajlonijeve pijace“, želeo sam da prikažem svet omeđen razmerama jedne pijace kao kakvog malenog, ekstatičnog ostrva. Da predočim tu zastrašujuću transfuziju rečenica koje otuda dolaze. U „Talasima beogradskog mora“ svet se oblikuje kroz obilje glasova. Narator je uključen u roman na istoj ontološkoj ravni kao i njegovi likovi.

Zašto Beograd?
- U pitanju je istinita pripovest, ljubavna storija koja se odigrala u Beogradu. Kada voliš, zemlja postaje laka pod tvojim stopalima, a dah izlazi iz dubine grudi. Ovo je hermesovska priča začinjena setom i živahni triler, pripovest o učenoj Bajlonijevoj pijaci, o beogradskim beskućnicima, o Čarni, devojci koju volim, o budnosti i snu i o još koječemu. Ponajpre je ovo priča o spaljenoj Narodnoj biblioteci u Beogradu i, dabome, o sinu i ocu, junaku ove priče koji nije tek običan smrtnik. Očinstvo je uvek drama. Nemoguće je rešiti se oca. „Primite moje breme, ono je lako, jer sve što imam, imam od oca“, kazano je u Bibliji. Nije li otac bezdan oko koga se vrtloži smisao?
Beograd za mene nije bio puka kulisa, dekor, već hranljiva materica romana. Cilj mi je bio da prikažem neograničeni varijabilitet raznolikosti Beograda, mnoštvo slojeva, sedimentiranje njegovog identiteta. London, Pariz, Petrograd, Buenos Aires, Berlin – sve su to romaneskni gradovi. Ja i Beograd nazivam romanesknim gradom. Jer roman i grad su jedno. Ja, naravno, ne mogu pisati o Londonu, ali mogu o Beogradu, jer poznajem i osećam njegov erogenitet i njegovu istorijsku i kulturnu sedimentaciju.

Zašto more – talasi?
- Talasi su ključni simbol u mom romanu. Talasi i voda uopšte. Prošlost naše duše duboka je voda, pisao je Gaston Bašlar. Bilo da je bistra, tamna ili usnula, voda kao naša najdublja postojbina svojim odbljescima sve udvostručuje i uvlači nas u onirički svet. Svaka rečenica je deo neke arhitekture. Pisanje proze doživljavam kao tkalačko umeće – preplitanje i vezivanje niti prema paukovom uzoru, kako bi se ono nevidljivo učinilo vidljivim. Da bi se pisalo sa strašću i da bi ljudi čitali sa strašću, mora se pisati o temama koje nas duboko diraju i potresaju.

Đorđe Pisarev

Na oštroj ivici sna i poezije
- Postoje pripovedači kod kojih uobrazilja ovladava razumom, kao Salman Ruždi, i pisci kod kojih razum ovladava uobraziljom kao što je Ernesto Sabato. Meni je bliži Sabato. Nisam imao nameru da zadivim čitaoca monumentalnošću, epskom kompozicijom i konstrukcijom, dovoljno mi je bilo da prikažem realnost koja klizi na oštroj ivici sna i poezije i da, na kraju krajeva, ispričam svoju priču.

05.04.14 e-novine.com

Zaista ne znam odakle bih počeo. U čitavoj toj priči najmanje je kriv D.J. Danilov, on je samo simptom preko kojeg bi trebalo tragati za izvorom boljke. Njegova polupismenost, stanje svesti autodidakta koji se u književnosti i jeziku ponaša kao slon u staklarskoj radnji ili kao logoreični shizofrenik koji neprestano govori bez smisla, početka i kraja, sve se to da razumeti. Na kraju, moguće je da i takvi nazovi pisci postoje, oduvek i jesu, ali kako je neko smeo da dozvoli da se takav tekst nađe uobličen u knjigu. Nekako mi se čini da je trenutak u kojem su prestali da postoje pravi urednici i lektori (čast izuzecima, ali zaista ih je za na prste nabrojati) nastupila ova klinička smrt srbijanske književnosti koja sada živi na aparatima i ne liči da će joj u nekom trenutku biti mnogo bolje

Srbijanska književna scena nije normalna ili je možda problem u meni. Naime, nije mi jasno kako je moguće da se knjiga poput romana D.J. Danilova Talasi beogradskog mora uopšte pojavi, a kamoli da joj bude dodeljena nagrada „Laza Kostić“? Interesuje me šta se dogodilo u književnosti u kojoj su stvarali velikani poput Nušića, Andrića, Crnjanskog, Vinavera, Daviča, Kiša, Kovača, Pekića, Milišića (da nasumično pomenem samo neka od važnijih imena dvadesetog veka), kao i ono malo časnih i valjanih pisaca koji su još aktivni, gde smo to skrenuli sa puta u mračnoj šumi i kada, te se survali pravo u pakao bez Vergilija koji bi nas odande izvukao makar do čistilišta. Da li se to dogodilo ulaskom polupismenih kalemara u školsku lektiru, da li dolaskom Miloševićeve kamarile na vlast koja je sistematski ubijala kulturu, a sa njom i književnost, da li onog trenutka kada su počeli ratovi, da li onda kada smo i kada i dalje odbijamo svaku odgovornost za užasne zločine koji su počinjeni u naše ime? Zaista ne znam tačan odgovor, ali roman poput Danilovljevog predstavlja novi dokaz besmisla u kojem živimo.
Zaista ne znam odakle bih počeo. U čitavoj toj priči najmanje je kriv D.J. Danilov, on je samo simptom preko kojeg bi trebalo tragati za izvorom boljke. Njegova polupismenost, stanje svesti autodidakta koji se u književnosti i jeziku ponaša kao slon u staklarskoj radnji ili kao logoreični shizofrenik koji neprestano govori bez smisla, početka i kraja, sve se to da razumeti. Na kraju, moguće je da i takvi nazovi pisci postoje, oduvek i jesu, ali kako je neko smeo da dozvoli da se takav tekst nađe uobličen u knjigu. Nekako mi se čini da je trenutak u kojem su prestali da postoje pravi urednici i lektori (čast izuzecima, ali zaista ih je za na prste nabrojati) nastupila ova klinička smrt srbijanske književnosti koja sada živi na aparatima i ne liči da će joj u nekom trenutku biti mnogo bolje.
O Danilovu najbolje govori Danilov, kako je to već u svojoj maestralnoj studiji Vejači ovejane suštine pokazao Predrag Čudić. Evo nekoliko nasumičnih primera koji više i nisu smešni: „U njenom glasu savršene dikcije u kome se čulo svako slovo tako neoštećeno i kristalno jasno.“ (str. 66) ili „Sećam se dana kada je otac bio zadubljen u svoje spise o misterijama Beograda tako snažno da i sada ta njegova ćutanja mogu da citiram kao nezaboravne reči.“ (str. 30) ili „Mnogi od njegovih pajtaša (s kojima je on bio u vrlo površnim, skoro relacionim odnosim) vraćeni su u Beograd preparirani.“ (str. 219) ili „Malo, mršavo, nikom nepotrebno telo drhtalo je u mojim rukama.“ (str. 175) i, konačno, jedan autopoetički iskaz koji sumira Danilovljevu proznu „umetnost“ „Ne razumem pisce koji mesecima poliraju svoje rečenice.“ (str. 206)
Na stranu to što se ne čuju slova već glasovi, što ćutanja nije moguće citirati, što nikome, a verovatno ni samom Danilovu, nije jasno kakvi su to relacioni odnosi, jer radi se o sinonimima, što dvostruka negacija daje afirmaciju te je „nikom nepotrebno telo“ ipak nekome potrebno, problem je u tome što je u autopoetičkom iskazu Danilov nagovestio kako je pisao roman – u nekoj vrsti automatskog pisanja koje pri tome nema previše veze sa nadrealizmom. Jednostavno rečeno, Danilov ne zna kako se piše proza, on je ne razlikuje od poezije (o kojoj videti kod Čudića), pri čemu ne stvara neku žanrovsku kombinaciju koja bi bila prihvatljive, već isključuje mogućnost postojanja i jednog i drugog. Njegov tekst je naplavina reči i rečenica koje se gomilaju i pokušavaju da oforme narativ, ali im to ne polazi za rukom, jer pripovedanje predstavlja organizaciju i teleologiju, kretanje ka cilju. U Talasima... likovi nestaju da bi se potom pojavili u potpuno izmenjenim odnosima, možda je najbolji primer usvojeni sin Zvezdan (simboličnog li imena) koji se od nežnog deteta pretvara u okorelog kriminalca, o motivacijskom sklopu i vremenskim planovima da ne govorim. U jednom trenutku se čini da se roman odvija nakon NATO bombardovanja, a u drugom da se sve odvija ipak pre. Čini se da je sve ovo posledica toga što on ili nije čitao ono što je napisao ili, što je takođe mogućnost koju ne treba isključiti, ne ume da pročita ono što je napisao. I ne samo on, već i urednik sa kojim je radio, a bogami i članovi žirija koji su dodeljivali nagradu, ili, da dopustim i tu mogućnost, nešto sa mnom nije u redu. A što se nagrade i svih nagrada tiče, aferim mu, da neko ne pomisli da sam ljubomoran.
O čemu govori roman Talasi beogradskog mora to niko živ ne zna, iako postoje naznake da se radi o kombinaciji ljubavnog i porodičnog romana. Verovatno bi ovaj „tekst“ trebalo da predstavlja pohvalu Beogradu, posebice Dorćolu jer za Danilova se samo to računa (grad je ili centar ili ništa, tako provincijalno), iako se mnogi ne bi složili sa njim. Međutim, radi se o opštim mestima kojih smo se već načitali u ovdašnjoj književnosti među takozvanim pavićevcima, počev od rodonačlenik ovog pseudo-žanra, pa preko Gorana Petrovića i/ili Save Damjanova i drugih epigona i epigončića. Sve su to praznoslovija i označitelji koji lepo zvuče i zveče jer ne označavaju baš ništa. Beograd kao grad na moru, kao podzemni grad i grad ludaka i Bajlonijeva pijaca kao centar sveta čista su mitomanija u kojoj je jedino stvarna Tetka Julči koja svojim imenom referira na zločinku sa cvetom u kosi, tokom čije je vladavine D.J. Danilov ostvario svoje najveće uspehe, a kojoj je njegov urednik tako umilno govorio na promociji. To je prava posveta ove knjige u kojoj se otkriva čitav njen besmisao.
Na koncu, imam i vrlo ličnu primedbu na ovaj roman. U odlomcima koji su se pojavili u novosadskim Poljima jedan od likova bila je i književna verzija moje malenkosti, zajedno sa još nekim Danilovljevim književnim protivnicima i neprijateljima. U konačnoj verziji većina nas je nestala ili su nam promenjena imena. Prepoznaje se još samo Beton, kao izvor svih zala. Javno iskazujem žaljenje što sam izbačen iz ovakvog remek dela. Mislim da mi je tamo mesto i molim pisca i urednika da u nekim sledećim izdanjima vrate moje ime u tekst umesto imena Miloša Tupanjca. Možda postoji čovek koji se tako zove i koji, za razliku od mene, zaista ništa nije kriv. Unapred zahvalan.

Vladimir Arsenić