Dragan Jovanović Danilov rođen je 1960.godine u Požegi. Studirao je na Pravnom i Filozofskom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju umetnosti.Objavio je zbirke pesama: Euharistija (1990), Enigme noći (1991), Pentagram srca (1992), Kuća Bahove muzike (1993), Živi pergament (1994), Evropa pod snegom (1995), Pantokr(e)ator (1997), Glava harfe (s Divnom Vuksanović, 1998), Alkoholi s juga (1999), Koncert za nikog (2001), Homer predgrađa (2003), Gnezdo nad ponorom (2005), Memoari peska (2008), Moja tačna priviđenja (2010), Kad nevine duše odlaze (2011) Vino s vulkana(2012) i Simetrija vrtloga (2014). Romani: Almanah peščanih dina (1996), Ikonostas na kraju sveta (1998) Otac ledenih brda (2009) i „Talasi beogradskog mora“. Knjiga autopoetičkih eseja: Srce okeana (1999).Njegova poezija izazvala je kritičku recepcijuna italijanskom, francuskom, engleskom, bugarskom, rumunskom i slovačkom jeziku. Zastupljenje u antologiji New european poets (Grauwolf Press, Saint Paul, Minnesota, 2008). Učestvovao je na brojnim međunarodnim pesničkim festivalima. Održao je više samostalnih književnih večeri i čitanja poezije u Francuskoj.Dobitnik je književnih nagrada: „Brankove nagrade“, „Zmajeve nagrade“, nagrade „Vasko Popa“,„Branko Miljković“, „Meša Selimović“, Vitalove nagrade „Zlatni suncokret“, „Oskar Davičo“, nagrade Srpske akademije nauka i umetnosti iz fonda „Branko Ćopić“, „Prosvetine“,„Stevan Pešić“, „Risto Ratković“, „Jefimijin vez“, „Pesma nad pesmama“ „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića“, nagrade „Dimitrije Mitrinović“,„Laza Kostić“, „Momo Kapor“ i „Disovenagrade“ za celokupno pesničko delo. Dobitnikje međunarodnih književnih nagrada „Procreation“ i „Velika bazjaška povelja“. Zbirke pesama prevedene su mu na engleski, francuski, nemački, italijanski, grčki, bugarski, slovački, arapski, rumunski i makedonski jezik. Roman Ikonostas na kraju sveta objavljen je na mađarskom jeziku (Napkut Publishing House, Budimpešta 2006), Otac ledenih brda na makedonskom jeziku 2013, a Talasi beogradskog mora na engleskom jeziku.Danilov je i likovni kritičar i esejista. Autor je monografija o slikarima Vasiliju Dolovačkom,Ljubodragu Jankoviću Jaletu, RatkuLaliću, Predragu Vukičeviću, Željku Đuroviću i Zoranu Nastiću. Napisao je preko dve stotine tekstova za kataloge likovnih izložbi.
01.01.00
Politika
08.07.2000.
Esejistika
Poetička ispovest
Dragan Jovanović Danilov: "Srce okeana"; izdavač: "Prosveta", Beograd
Knjigom autopoetičkih eseja "Srce okeana" Dragan Jovanović Danilov se pridružuje onim našim piscima koji nisu odoleli izazovu da sami govore o svome delu, ili da iznesu svoja poetička ubeđenja, neposredna spisateljska iskustva i saznanja. U Danilova je taj izazov bio, u stvari, vrlo jak. Pozivajući se na Danila Kiša, Danilov otvoreno kaže da pribegavanje pisca "teorijskom" diskursu nije "nikakav hir nego nužnost". Slično Kišu, i Danilov je, samo već na početku svoje književne afirmacije, bio optužen za epigonstvo i plagijat, što ga je, svakako, podstaklo na to da svoju političku intervenciju doživi kao nužnost i da eksplikacijom svoje autorske poetike odbrani sebe i svoju poeziju.
Opet poezija
No, to je bio samo spoljašnji povod za ovoga umetnika čije je nadahnuće veoma snažno i, reklo bi se, totalno jer uključuje i autorsku samosvest, odnosno teorijsku ili esejističku artikulaciju i eksplikaciju vlastite umetničke vokacije i prakse. Uz to, Danilov ne prestaje da bude umetnik da bi postao teoretičar pa svoju artikulaciju oblikuje više esejistički nego teorijski. U Danilovljevoj autopoetici samo je predmet teorijski, a elaboracija je pesnički nadahnuta. U Danilova je veoma jaka svest o pesničkoj provenijenciji esejističkog pisma.
Određujući svoju autopoetiku u odnosu na svoje stihove, on će sasvim matapoetički reći da i ne zna o čemu bi drugom mogao da piše do o poeziji, o "reartikulisanju njenog smisla". Esej o poeziji je, dakle, opet poezija, samo ovoga puta artikulisana diskurzivno, pre svega, u ravni njenog smisla. I što je još važnije, svoje određenje poezije Danilov ne traži ni u objektivnosti ni u opštosti njenog smisla, ni u kakvoj teorijskoj ili estetičkoj, već u umetničkoj i autorskoj perspektivi.
Svoje određenje poezije Danilov izvodi iz neposrednog pesničkog iskustva: pre svega drugog, poezija je ono što ona znači pesniku, u kome se i kroz koga se ona samoreflektuje. Pesnik se nalazi "u procesu jedne permanentne entelehije". Poezija je pesnikova religija i zato je pesničko određenje poezije neizbežno fideističko i subjektivističko. Osim toga, ne postoji jedno, već bezbroj pesničkih određenja poezije, svako ono koje otkriva neko od njenih lica, nešto od njene suštine.
Pesnički otklon
U svom "ekstatičnom sagledavanju" poezije Danilov, umesto do estetike i teorije lepog, stiže do "teologije lepote", do "orfičke vere" u "orfički integritet", do čitavog niza opsesivnih poetičkih tema i neiscrpnog vodoskoka definicija pesničke umetnosti. Nasuprot cerebralnosti i iscrpnosti teorijskih koncepcija, nasuprot svim konačnim i racionalnim određenjima, nasuprot dehidriranom i mumijski isušenom tekstu, pretećoj "apokalipsi imaginacije", Danilov se opredeljuje "za integralni pristup", za neumoljivo radikalnu (vidovitu) poeziju, čija je draž, kao i draž svakog uživanja, "u transgresiji, u prekoračenju, u dijalektici prekršaja". "Pesnik je transmitsko biće, a poezija je transistorija i transreligija". Poezija je, najpre "fantazmagorični prepad na sva čula, transna muzika opojnih čini, a tek zatim refleksivnost, "semantička prozirnost", mističnost itd. Pesnički tekst je tekst koji objedinjuje ono sveto trojstvo Duh, Dušu (Srce) i Telo i koji "može delovati svojom sonornošću i punoćom na celokupni senzorijum čitaoca osetljivog duhovnog i duševnog sastava".
Najzad, Danilov uključuje u svoju poetiku i ideju o poeziji kao imanentnoj i apsolutnoj slobodi, a svoj pesnički otklon od teorije, a u ime totalne kreacije, završava zagovarajući "duhovnu razbuktalost, integralnost i kosmopolitski esteticizam".
Stojan ĐORĐIĆ
*************************
NIN
10.03.2000.
Ekstatično sagledavanje
Bogdan A. Popović
Većina kritičara je, veli D. J. Danilov, definitivno nevična "kontekstualnoj metodi hermeneutičke interpretacije" pa su, stoga, njegove inače "poznate i priznate" poetske knjige ostale "neshvaćene i nepročitane". Ili, nešto preciznije, nespremni su kritičari da u njegovim delima proniknu množinu sedimentnih slojeva koji su "intertekstualno i interslojno" povezani. I, uz to, otvoreni za "radijacije, kolineacije, enigmatske refleksije i otajstvene fermentacije sa drugim slojevima i njinim semantičkim potencijama, kao i sa značenjskim gravitacionim poljima"... Trebalo bi, dakle, da pesnikovi autopoetički eseji budu realizovani tako da nadoknade fundamentalne propuste dosadašnjih tumačenja. Sudimo li po ponuđenim putokazima, nikako drugačije do postupkom koji je u osnovi (ma kako bio preimenovan, ili postmodernizovan) eksplikacija načina građenja i delovanja poetskog teksta.
Prirodno je, onda, što delotvornost ovih eseja prvenstveno merimo naspram smerova tumačenja koje je sam autor naznačio... U bezmalo svim, dužim i kraćim tekstovima svrstanim u tri odeljka knjige Srce okeana, elaborirana stanovišta su, posredno ili neposredno, autopoetički relevantna. Samo, i kad su neposredno funkcionalna, posredi je načelno tumačenje. Danilov izlaže teorijske i programske stavove (usvojene i sopstvene), obelodanjuje svoje stvaralačke namere, izriče ekstenzivno i uopšteno formulisane definicije svojih knjiga. I, indirektno, vrednosne sudove o njima. (Primeri iz stranih književnosti, korišćeni u poredbene i druge svrhe, svedoče da autor o svojim delima izvanredno misli.) Eksplikacije konkretnog teksta naprosto nema. A to će reći da se, bez analize stihova i pesama, bez analitičke argumentacije, deklarativna saopštenja mogu i ne moraju držati. Kao "intertekstualno i interslojno" raščitavanje najmanje se drže.
Oslobođeno viška obaveza - shvaćeno kao autopoetičko preispitivanje jednog značajnog pisca - ovo štivo omogućuje i drugačiji pristup. I, bitno povoljnije vrednovanje. U stvari, sam je Danilov - ističući, u uvodnom tekstu, da će njegov esejistički postupak naginjati "ekstatičnom sagledavanju" - ponudio u tom smislu odgovarajuću formulu. Pored ostalog, ona podrazumeva i jedan, tradicionalnom blizak, koncept žanra o kome je reč: kao književno pismo i kao književna forma krajnje fleksibilni, ovi eseji ni temom nisu sputani. Pri svemu, dovoljno je vidljivo da su, nezavisno od odeljka u kome su, namenjeni da uobliče sistematski zamišljenu celinu. Pojedini eseji, naime, međusobno se dopunjujući, sadejstvuju u obrazovanju tematskih krugova koji se najčešće dodiruju, presecaju, preklapaju. Danilov promišlja duhovnu (i ne samo takvu) klimu vremena u užim i širim prostornim međama, mesto i funkciju umetnosti u širem i užem značenju pojma. Poetičke odrednice pojedinih književnih etapa i pravaca (negdašnjih i novijih) slaže u nizove naglašavajući njihovo neprekinuto trajanje i univerzalnu vrednost. S njima u neposrednu vezu dovodi pesničke intencije svojih knjiga, a iz njih, opet, izdvaja uže, žanrovske teme.
Tematska osovina rečenih krugova je zapravo amalgam autorovih stvaralačkih načela. Temeljna su, dakako, barokno poimanje umetnosti, palimpsest i kolaž kao dominantni principi moderne umetnosti, aktivan odnos prema životu transponovan u "teologiju lepote", sveprožimajuća težnja za integralnošću dela. Dela u kome se poetika stvaranja i "poetika" bivstvovanja neminovno prožimaju. Sasvim je, pri tom, izvesno da ekstatično sagledavanje sadrži i jednu, polemički i te kako izraženu komponentu: ovim tekstovima imanentni su kritički odnos prema savremenoj domaćoj književnosti i odbrana vlastite, visoko individualizovane pozicije u njoj... Ovako zamišljena i dočarana, esejistička celina knjige Srce okeana je odista slojevit i razgranat, sveukupan doživljaj tema u autorovom vidnom polju. Doživljaj zapenušan, tempiran da opseni, ali u osnovi dobro promišljen, lucidan, neretko poučan. U svakom slučaju, autentičan, intelektu i temperamentu D. J. Danilova svojstven. U ovdašnjoj esejističkoj praksi jedinstven.
01.01.00
Glas javnosti
24.10.1999.
Dragan Jovanović Danilov na Sajmu sa zbirkom eseja "Srce okeana"
Opsesivne teme
Knjiga nastajala 15 godina. Jedva sam se osmelio da je objavim
Dragan Jovanović Danilov na ovogodišnjem Sajmu knjiga pojavio se sa novom zbirkom eseja "Srce okeana", koju je pisao 15 godina.
- U ovoj autopoetskoj knjizi bavio sam se svojim opsesivnim temama: Mediteranom, antikvarnicama, teologijom lepote, kultom čitanja poezije... Privlačilo me da pišem o stvarima o kojima kod nas nije pisano. Naravno, nastojao sam da izbegnem iscrpnosti.
Dugo ste pisali ovu zbirku.
- Zbirke pesama često objavljujem, dok je po meni, esej najteža forma. Jedva sam se osmelio da objavim ovu knjigu, ali mislim da je posebno važna za čitanje moje knjige "Kuća Bahove muzike". Ključan je deo u kojem se bavim baroknom poezijom, koju vezujem za duh i lepotu srpskog jezika, koji je jedan od najbogatijih slovenskih jezika.
Esej "Arheologija pesme u prozi" je samo početak nove antologije...
- Da. To je uvod u antologiju "Pesme u prozi 20.veka" koju radim sa Bojanom Stojanović-Pantović. Počećemo je Andrićem, Dučićem i Uskokovićem, a završiti sa najmlađim pesnicima. Tokom ovoga veka pesma u prozi se u srpskoj književnosti sama izborila za svoj legitimitet.
Šta kao najlepši srpski pesnik, kako tvrde Vaše obožavateljke, mislite o damama koje posećuju Sajam?
- Pošto sam jako staromodan, za mene je lepo sve što sija. I ljudi su lepi kad sijaju. Žene posebno. I prava je šteta što ovaj svet nije sazdan po ženskoj meri. Mislim da bi bio mnogo lepši.
D.Tasić
01.01.00
Danas 10.12.1999.
Novo u Prosveti
Srce okeana
Knjiga autopoetickih eseja pesnika Dragana Jovanovica Danilova (dobitnik "Brankove nagrade", nagrade "Mesa Selimovic" i "Branko Miljkovic"), pojavila se ovih dana u izdanju beogradske Prosvete. Govoreci o ovoj knjizi, Cedomir Mirkovic, direktor, napomenuo je da je smatra jednom od najboljih i najoriginalnijih autopoetickih knjiga u savremenoj srpskoj literaturi, a koja je nastala promisljanjem stvaralackih iskustava i kulturnih okvira na kojima je sazdana pesnicka trilogija "Kuca Bahove muzike". Danilov je istakao da je ova knjiga eseja nastajala oko petnaest godina, a da je na pojedinim esejima radio i po godinu dana. "Smatram esej razoblicavanjem istine, i uz pricu, najtezim zanrom, iako je danas potcenjen, posto se vise ceni ledena, naucna gnoseologija", zakljucio je svoje izlaganje Danilov.
S. D.
