Tamni koridori moći

01.01.14

Zbornik Matice srpske za društvene nauke br. 149/2014
Prošle godine, izdavačka kuća „Ukronija” iz Beograda, objavila je knjigu našeg poznatog teoretičara društva Miše Đurkovića, pod pomalo neobičnim naslovom – Tamni koridori moći. S obzirom na to da Đurković u svojim radovima razmatra raznorazne politikološke, sociološke i filozofske probleme, čini se da je definisanje njegovog naučničkog statusa kao teoretičara društva najadekvatnije. Da ovakvo određenje ima osnova potvrđuje i sadržaj knjige o kojoj je ovde reč. U njoj se nalazi osam ogleda u kojima se obrađuju najrazličitije teme – od odnosa konspirologije i političke teorije, preko fenomena homoseksualizma, novog trockizma i konstruisanja crnogorske nacije, do problema elite u Srbiji, reformi porodičnog zakonodavstva i gojaznosti kao teorijskog i političkog problema. Konačno, osmi tekst je posvećen autoritarizmu u savremenoj teoriji i praksi. Kao što se može videti, Miša Đurković uhvatio se u koštac s temama koje su, na prvi pogled, međusobno dosta udaljene i po sadržaju, i po formi. Ipak, bilo bi pogrešno razumeti Đurkovićevu knjigu kao tek zbirku spontano skupljenih i međusobno nepovezanih tekstova. Sve oglede u ovoj knjizi povezuje autorovo traganje, da se poslužimo njegovim rečima, „za nenormativnim, skrivenim i teško prozirnim putevima praktikovanja moći”. Drugim rečima, Đurković je svoj istraživački poriv usmerio na one instrumente moći (promociju homoseksualizma, korporativno podsticanje gojaznosti, reforme porodičnog zakonodavstva), koje šira, pa i stručna javnost, ne doživljava na takav način, i često ih banalizuje, marginalizuje ili premešta u zonu humora i domaćeg folklora. A Đurkovićeva osnovna teza, koja se provlači kroz čitavu knjigu, upravo je suprotna – reč je o vrlo važnom oruđu kontrole, manipulacije, potčinjavanja i redukovanja čitavih civilizacija, nacija i kultura.
U tom smislu, deluje sasvim logično što je prvo mesto u knjizi među ogledima, zauzeo tekst pod nazivom „Konspirologija i politička teorija”. Đurković u ovom spisu, bez ustezanja problematizuje svrhu postojanja savremene političke teorije, koja o fenomenima tajnih društava i zakulisnih političkih operacija uglavnom ćuti. On ukazuje da je politička teorija namerno udaljena od zadatka opisa i tumačenja postojeće političke prakse, i pretvorena u izučavanje političkih koncepcija koje imaju malo veze sa stvarnošću. Iako to nigde ne navodi eksplicitno, Đurković nas upućuje na zaključak da je savremena politička teorija postala svojevrsna kopija sholastičke filozofije, koja je vremenom izgubila svaki spoj sa realnim svetom i pretvorila se u puko (zdravo)razumsko cepidlačenje. Đurković konstatuje kako se savremena politička teorija, nakon što su stvarna politika i teorija moći istisnute iz njenog vidokruga, pretvorila u ,,sterilisano, potpuno beskorisno i besmisleno razmatranje opštih mesta i lažnih dilema” i u propagandu za „uvođenje novog glajhšaltovanja i veltanšaunga političke korektnosti pod formom univerzalizma”. S druge strane, autor je pokušao i da područje konspirologije logički podeli na nekoliko zasebnih istraživačkih oblasti – sistemi tajnih službi, tajna društva i organizacije, paranormalna znanja i veštine, verske sekte i kultovi, kao i tajne kriminalne organizacije. Pored toga, on se osvrnuo i na pojedina metodološko-epistemološka pitanja koja se tiču pristupa i načina izučavanja navedenih fenomena. S obzirom na to da se kod nas ovim temama pristupalo gotovo isključivo publicistički, Đurkovićeve opservacije koje se tiču predmeta i metoda konspirologije, predstavljaju inspirativan i značajan doprinos srpskoj politikološkoj misli.
Drugi esej, pod nazivom „Geopolitike homoseksualizma”, publikuje se u vreme kada se svaki kritički stav prema ovoj kontroverznoj pojavi unapred žigoše i istiskuje iz javnog diskursa. Đurković je u ovom ogledu opisao (zlo)upotrebu homoseksualizma u političke svrhe, kroz analizu strategije njegovog promovisanja i nametanja u političkom životu, medijima i zakonodavstvu. Umešnom upotrebom najrazličitijih argumenata, on pobija niz teza koje promovišu homoseksualizam kao prirodnu pojavu, posebno raširenu među kulturnom, umetničkom i naučnom elitom. Sasvim ispravno, autor insistira na tome da nagonska pozadina homoseksualnih sklonosti ne može biti opravdanje za njihovu legalizaciju jer je, recimo, pedofilija isto tako nagonski determinisana, pa ipak to ne znači da naša civilizacija treba da je legalizuje. Takođe, Đurković raskrinkava argumente o urođenosti homoseksualizma koje iznosi savremena levica, koja se inače oštro protivi bilo kakvoj ideji urođenosti i ukorenjenosti i sve društvene fenomene posmatra isključivo kao tzv. konstrukte. Tragajući za „dizajnerima” savremene propagande homoseksualizma, Đurković je u svojim refleksijama stigao do (polu)tajnih organizacija, grupa i instituta, poput već čuvenog Saveta za spoljne poslove iz SAD. S obzirom na to da se ove organizacije zalažu za radikalno smanjenje broja svetskog stanovništva, sasvim je logična njihova zainteresovanost za unapređivanje statusa homoseksualizma u medijima, javnim institucijama, političkom i društvenom životu. Đurković je takođe ukazao na zvaničnu politiku Sjedinjenih Država, kao vrlo značajnog i moćnog promotera homoseksualizma u međunarodnim odnosima. U drugom delu ovog ogleda on opisuje razvoj i jačanje homoseksualnog pokreta u Srbiji, njegove glavne zastupnike, kao i refleksije na ovaj fenomen u popularnoj muzici, kinematografiji i literaturi.
Treći esej, pod naslovom „Novi trockizam i sistemi infiltracije”, bavi se fenomenom evolucije jednog pogleda na svet i njegovih pristaša. U prvom delu svog ogleda Đurković se osvrće na misaono nasleđe Lava Trockog, a potom analizira teoriju, a moglo bi se dodati i strategiju entrizma, koja podrazumeva svesno infiltriranje trockista u leve partije kako bi u njima mogli da nametnu svoje političke poglede. Najinteresantniji deo ovog rada odnosi se na slučaj metamorfoze američkih trockista, od kojih su se neki, tokom vremena i sticajem okolnosti, preobratili u tzv. neokonzervativce – najradikalnije zastupnike konfrontacije sa SSSR-om, a nakon njegovog raspada u glasne zagovornike američkog intervencionizma širom sveta. U drugom delu ovog ogleda Đurković je analizirao pojavu neotrockizma u našoj sredini, od prvih početaka pre Drugog svetskog rata, do šezdesetih godina prošlog veka, kada su se među studentskom omladinom uvrežile pojedine radikalno leve ideje Lava Trockog. Uspelo i interesantno, Đurković povlači paralelu između američkih i pojedinih ovdašnjih trockista, koji su se vremenom takođe infiltrirali u političko-intelektualno-medijski establišment i od učenja Trockog zadržali samo koncept permanentne revolucije, dok su u suštini usvojili i aktivno promovišu ideje globalizma i zapadnjačkih vrednosti.
Veoma je interesantan i četvrti ogled - „Cepanje i konstruisanje nacija: crnogorski slučaj” – koji se bavi aktuelnom, a teorijski slabo obrađenom, tematikom forsiranog formiranja, često mimo zdravog smisla i istorijskih činjenica, tzv. novih nacija. Kada je u pitanju stvaranje crnogorske nacije, Đurković u svojoj analizi polazi od 19. veka, konstatujući da su dve carevine, britanska i habzburška, aktivno delovale u pravcu obuzdavanja srpskog širenja. Štaviše, Đurković dodaje da su ove dve imperije ,,osmislile strategiju cepanja srpskog etničkog prostora i postepenog inženjeringa stanovništva na pojedinim obodnim teritorijama tog prostora”. U tom smislu, počelo je podstrekivanje poslednjeg vladara iz kuće Petrovića, kralja Nikole, da se što više distancira od Srbije i, eventualno, oformi potpuno nov identitetski obrazac Crne Gore. Sasvim utemeljeno, Đurković ukazuje da su njegove, i vladarske ambicije njegovih sinova, inače potpuno sebične i uskogrude, bile glavni podsticaj za politiku zabadanja klina, prvo između Crne Gore i Srbije, a potom i između dva dela jednog te istog srpskog etničkog korpusa. Đurković prati razvoj projekta stvaranja crnogorske nacije, od kraja Prvog svetskog rata, preko međuratnog perioda, sa Sekulom Drljevićem na čelu, i posleratnog perioda kada se čitav tadašnji politički sistem upregao u realizaciju ideje o crnogorskoj naciji, do našeg vremena kada su se svi snovi raznih Drljevića, Štedimlija i Pilara realizovali u punoj meri. Đurković pomno analizira elemente tzv. crnogorske nacije – od jezika i pisma do crkve, simbola i institucija – pokazujući kako su ovi elementi konstruisani od fragmenata srpske duhovne baštine koji su naknadno unakaženi raznoraznim intervencijama, često sasvim besmislenim i komičnim, kao što je umetanje još dva nova slova u tzv. crnogorsko pismo. Kao i u prethodnom ogledu, Đurković punim imenom i prezimenom navodi sve važnije aktere ovog izopačenog eksperimenta, od tobožnjih crnogorskih akademika do beogradskih „umetnika” poreklom iz Crne Gore, koji su takođe svojim ličnim angažovanjem poduprli ovaj antisrpski projekt.
„Kako je u Srbiji od nomenklature nastala elita” – naslov je narednog eseja, koji je posvećen analizi stvaranja tzv. elite u Srbiji u proteklih četvrt veka. Iako govori o vremenu i događajima koji su prilično poznati i široj javnosti, Đurković ovde pruža kompleksniju sliku tranzicionog procesa u Srbiji, koju ilustruje mnoštvom primera pojedinaca koji su zahvaljujući političkim, familijarnim, prijateljskim ili poslovnim vezama uspeli da se vinu u tzv. krem srpskog društva. Ovim ogledom Đurković je pokazao da dobro poznaje beogradski socijalni milje i njegove važne aktere u različitim oblastima, od politike do medija i ekonomije.
Šesti esej pod nazivom – „Nasilje dece nad roditeljima: posledica reforme porodičnog zakonodavstva” – predstavlja jedan od retkih pokušaja da se naučno opišu i objasne konsekvence najnovijeg normativnog okvira odnosa u porodici. Đurković analizira veoma intrigantan proces sve većeg uplitanja društva, države i tzv. nevladinog sektora u porodične odnose kroz izmenu zakonodavstva koje reguliše položaj roditelja i dece. Autor je svoju pažnju usredotočio na pojedine članove Krivičnog i Porodičnog zakonika kojima se praktično vezuju ruke roditeljima u njihovom pokušaju da od svojih potomaka stvore savesne i odgovorne pojedince. U tom pogledu Đurković se posebno osvrnuo na Prednacrt zakona o pravima deteta koji nizom svojih članova onemogućuje roditelje da u punom kapacitetu vode računa o fizičkom i mentalnom zdravlju svoje dece. S druge strane, isti prednacrt pružio je deci toliko širok spektar ovlašćenja kao da su u pitanju sasvim sazrele, razumne i odgovorne osobe! Ovako postavljen zakonski okvir može samo da dovede do jačanja nasilničkog ponašanja dece prema roditeljima, u različitim formama, koje Đurković detaljno navodi. Čini se da je posebna vrednost ovog eseja sadržana u predloženim merama prevencije i zaštite od plime maloletničkog nasilja u porodicama, koje nije tako redak fenomen u našem društvu, kako se ponekad čini. Đurković se zalaže za bolje naučno upoznavanje s ovim fenomenom, za reafirmaciju uloge roditelja, kao i za agresivnije medijsko delovanje u korist roditeljstva.
Pretposlednji ogled, pod nazivom „Gojaznost kao politički i teorijski problem”, Đurković posvećuje istraživanju kako savremena politička teorija reaguje na fenomen gojaznosti. Fenomen gojaznosti decenijama nije bio u središtu pažnje društvenih nauka jer su zemlje Zapada još u pretprošlom veku imale problem da pristojno prehrane široke narodne mase. Gojazni su bili tek pojedinci, po pravilu iz dobrostojećih porodica. Poslednjih decenija, preobilna i nezdrava ishrana i bolesti koje je prate postaju multidimenzionalan (medicinski, socijalni, ekonomski) problem. Đurković počinje razmatranje ovog problema pomoću ekskursa u klasičnu liberalnu teoriju koja je jasno razlikovala privatnu od javne sfere i branila neprikosnovenost one prve. U savremenom društvu teže je to činiti, posebno kada je u pitanju fenomen gojaznosti. S jedne strane, podrazumeva se da svaki pojedinac suvereno odlučuje o tome koliko će i kako jesti. S druge strane, mnoštvo gojaznih pojedinaca u jednom društvu ozbiljno opterećuje zdravstvene i penzijske fondove, odnosno celokupan ekonomski sistem. Kome dati prednost – halapljivosti savremenog čoveka ili intervenciji društva? Đurković smatra da „liberalna država mora da brine o zdravlju svog stanovništva, te stoga ima legitimno pravo i obavezu da svoju populaciju štiti od gojaznosti”. On navodi više predloga kako bi se to moglo učiniti, pa stoga ovaj ogled nema samo deskriptivnu nego i preskriptivnu dimenziju.
Konačno, Đurkovićeva knjiga se završava vrlo interesantnim esejom „Autoritarizam u savremenoj teoriji i praksi”, u kojem se autor osvrće na koncepcije demokratije i autoritarizma, i pokazuje sasvim argumentovano, da se ovi pojmovi ne mogu posmatrati crno-belo i jednom od njih pridavati samo afirmativna, a drugom (naravno, autoritarizmu) samo negativna svojstva. Đurković navodi da i demokratija ima svoje ozbiljne nedostatke, kao i da manje ili više dirigovani sistemi mogu biti izuzetno delotvorni kada se jedno društvo nalazi u političkoj ili ekonomskoj krizi. Savremeni neoliberalni diskurs Đurković demaskira geopolitičkom analizom politike velikih sila, koje se diče vlastitom demokratijom i selektivno je, uz pomoć nasilja, nameću po svetu. Poseban deo ogleda predstavlja njegova analiza opusa američkog filozofa Tomasa Pogea, koji predstavlja tipičnog radikalnog levoliberalnog intervencionistu, koji apriori odbacuje autoritarizam, dok savremenu tzv. demokratiju vidi skoro kao prirodno (normalno) stanje. Analizirajući njegove stavove, Đurković otkriva niz protivrečnosti i nedoslednosti koje ukazuju da nije reč o misliocu prvorazrednog formata.
Na kraju, nekoliko sumarnih zapažanja o Đurkoviću kao autoru. Miša Đurković piše jednostavno, jasno i razumljivo. Rečenice su skladne i ne preterano dugačke, pa ih ne treba čitati po više puta da bi se uhvatila autorova misao. Taj elegantan stil svakako predstavlja jedan od uočljivijih kvaliteta knjige.
Pored toga, u svojim opservacijama Đurković koristi gotovo čitav spektar metoda koje su na raspolaganju političkom i socijalnom misliocu. Od svih metoda na prvom mestu su analiza i komparacija, što je i razumljivo, ali se on služi i drugim istraživačkim postupcima i strategijama. Stoga se u metodološkom smislu Đurkovićeva knjiga teško može osporavati.
Konačno, ova studija pokazuje da je Đurković autor koji mnogo čita – bibliografija je veoma raznovrsna i uključuje kako domaće tako i strane pisce. Bilo bi dobro kada bi se ova knjiga, makar i u kraćoj verziji, prevela na neki značajniji strani jezik, jer ona pokazuje jedno studioznije i interesantnije lice savremene srpske politikologije i društvene teorije.
Slagali se ili ne sa Đurkovićevim stavovima, posle objavljivanja ove knjige jedna činjenica je nesporna – koridori više nisu tako tamni. Konačno se našao jedan autor koji je ka njima usmerio reflektore.
Nebojša Vuković