18.09.09
Živimo u kulturi lažnih potreba
Trivo Inđić
„Svako moderno društvo je u biti postindustrijsko i u osnovi njegovih produktivnih snaga je tehnologija kao glavni znak savremenosti. Srbija, nažalost, kasno postaje moderno društvo (industrijalizacija se završava tek 50-ih godina prošlog veka), a dominacija tradicionalne kulture koja večito gleda u prošlost i jaka doza autoritarne vlasti zatvorene prema društvu znanja oseća se i danas. Kultura i nauka moraju postati predmet ozbiljne brige političkih vlasti ako ne mislimo da večito zaostajemo“, kaže u razgovoru za „Blic“ Trivo Inđić, sociolog i savetnik predsednika Srbije, čija se knjiga „Tehnologija i kulturni identitet“ upravo pojavila u izdanju „Službenog glasnika“.
- Rečnik srpskog jezika SANU pravimo decenijama, zatvorena nam je Narodna biblioteka, Narodni muzej i gomila drugih kulturnih ustanova. Pomenuo sam u knjizi primer nacionalnog nehata na primeru Prirodnjačkog muzeja, ustanove koja je osnovana 1895. godine, a ni do danas nema zgradu, odgovarajuće radionice i prostor za čuvanje eksponata... Naše komšije su već shvatile da osnovu savremenog društva čine nauka, obrazovanje i kultura, i ulažu mnogo više u te oblasti nego mi. Očekujem da će javna uprava biti primorana da razmišlja u tom smislu i početi da sarađuje sa kulturnim i naučnim radnicima.
Mislite li da će nedavno doneti Zakon o kulturi nešto bitno promeniti?
- Dobro je imati zakone, ali nije sve u njima. Ako nemate dobru fiskalnu politiku koja bi stimulisala izdavače, stvaraoce programa, oslobađala od poreza kulturne ustanove, olakšavala uvoz instrumenata ili boja za slikare, ništa vam ne pomaže zakon. Tarife, polupismeni poslanici, mediji bez ljudi specijalizovanih da prate kulturni život guše kulturu. Naša kultura je paralizovana i nije ničiji prioritet, a politička elita nedovoljno obrazovana, rezistentna prema reformama. S obzirom na ekonomske uslove u kojima živimo, na privredu u velikoj krizi, svaka izdvajanja za nauku, obrazovanje i kulturu se čak tumače kao teret, štedimo na njima.
Je li to zaista ušteda u odnosu na budućnost?
- Naravno da nije. Ako hoćete osiguranu budućnost, efikasnu i racionalnu ekonomiju, morate da ulažete. Znanje se danas proizvodi u ogromnim količinama i za razumevanje i asimilaciju morate biti u stanju permanentnog školovanja. Sa postojećim kadrovima ne možemo da prihvatimo niz modernih tehnologija, načine poslovanja i komuniciranja sa svetom. I dalje školujemo ljude za jedan uzak profil, oni koji završe fakultet smatraju da više ne treba da uče.
Kažete da vlast na ovim prostorima nikada nije bila zainteresovana za progres nauke i kulture. Kako to objašnjavate?
- Knez Miloš, koji je vladao Srbijom do 1859. godine, bio je nepismen i neki ljudi njemu bliski smatrali su da u Srbiji treba pobiti sve pismene ljude. Patrijarhalna kultura teško se uklapala u zahteve moderne civilizacije. Prve industrije kod nas se vezuju za ratove, prva ozbiljna fabrika je topolivnica u Kragujevcu. Lična despotija, kakve su uglavnom bile dinastije u Srbiji, ne trpi obrazovane ljude sa sposobnošću kritičkog uvida u javne poslove. Naše vlasti ni kasnije, kada su slale ljude u inostranstvo da se obrazuju, nisu znale da ih iskoriste. Intelektualci su se zapošljavali u ministarstvu unutrašnjih poslova, policiji ili kao arhivari. Nikola Pašić kao školovani geodeta nije mogao da nađe posao u Srbiji.
To pomalo liči i na naše vreme...
- To je naš usud.
Ne čini li vam se da imamo zatvoren um i da teško prihvatamo svaku vrstu progresa?
- Ne bih to tumačio psihologijom i mentalitetom naroda kao što je radio Jovan Cvijić, ali ako u zemlji imate malo obrazovanih, srednjoškolci u velikom broju napuštaju školu, mali deo populacije odlazi na univerzitet, prosvetni radnici su slabo plaćeni, a o naučnicima da i ne govorim, znači da vladajuće elite kreiraju zatvoreni um. Njima treba neobavešteni i poslušni građanin. Ako želimo u Evropsku uniju, moraćemo da imamo vlast koja će mnogo više da ulaže u kulturu, prosvetu i nauku. Ta ulaganja kod nas su ispod vitalnog minimuma - 0,36 u nauci, u obrazovanju ne više od 2,5 odsto, dok skandinavske zemlje ulažu osam odsto nacionalnog dohotka u obrazovanje, recimo. Čini mi se da više ulažemo u profesionalni sport i masovnu zabavu. Kada tržište i profit uzmete kao glavni parametar i indikator ponašanja, onda ćete imati masovnu kulturu koja je često kultura lažnih potreba jer nema odgovarajući kvalitet, ali se lakše prodaje. Time uspavljujete intelektualne sposobnosti pre svega dece i omladine, stvarate nezainteresovanog, apatičnog građanina, ljude koji nisu u situaciji da procenjuju kvalitet društva u kome žive. U pitanju je često svesna manipulacija od vlasti.
U toj situaciji trebalo bi da ima više kritičke kulture?
- Kritička kultura je vrlo tanka, a kritičke inteligencije u poslednjih 50 godina kao da nema. Grupa „Praksis“, kojoj sam i sam pripadao, udruženja književnika, filozofa, sociologa, jedino je nasleđe koje imamo u oblasti kritičke inteligencije. Imali smo preko 280 doktorskih disertacija na temu udruženog rada i još toliko o društvenoj svojini, politici nesvrstanih. Kada je jednopartijski sistem nestao, gomila doktora je ostala bez stručne legitimacije, ali ne i bez radnog mesta na univerzitetu, neki su još aktivni. Mentalitet inertne podaničke inteligencije oseća se u većini institucija. To je pojačano godinama izolacije i akademskim konformizmom. Ljudi izbegavaju konflikte sa vlašću, sa javnim ustanovama i smatraju da prećutkujući i sarađujući sa sistemom, mogu da izvuku ličnu korist.
Kultura budućnosti je u kosmosu
- Kultura budućnosti biće visokodigitalizovana kultura umreženih pojedinaca i institucija. Ona će biti globalna. Za dve-tri decenije ćemo početi kolonizaciju drugih planeta jer smo Zemlju istrošili do maksimuma i upropastili je i 21. vek je poslednji vek u kome se živi u prirodi. Sledeći vek biće vek tehnosvere i veštačkih digitalizovanih medija, predstava, komunikacija... Internet je samo početak toga. Moramo se pripremiti.
Manuela Graf
