Teoretičari liberalizma

15.04.07 Nova srpska politička misao

Knjige koje se bave liberalnim učenjima, klasičnim ili modernim, sve do nedavno retko su na naš jezik prevođene i objavljivane. Razloga za to ima više. Najpre, ovu složenu misao malo ko poznaje, jer se o njoj više od pet decenija ćutalo, odnosno bilo je samo dozvoljeno da se ona do mile volje kritikuje i krivotvori. Na fakultetima se nije gotovo ništa o tome predavalo, osim u popularnoj i uzgrednoj formi. Na svetlo dana su mogle da izađu uglavnom samo dela klasika liberalizma koja se bave teorijom saznanja, a i kada su ponekad štampane njihove studije, bile su obavezno, kao pod stražom, propraćene marksističkim uvodima i pogovorima. Ko je nešto želeo da stvarno sazna o toj doktrini, morao bi da u inostranstvu, znači uglavnom na Zapadu, kupuje knjige, i da eventualno tamo, ako ima za to mogućnosti, sluša predavanja i diskusije. Nešto malo znalaca o liberalnom učenju u našoj sredini bili su kao neka progonjena sekta u vreme Rimljana, kao neki zagovornici opasnog mističkog učenja. U velikoj areni su se vodile idejne bitke manje i više ortodoksnih marksista, štampali u ogromnim tiražima ne samo korifeji socijalističke misli, već i drugorazredni i trećerazredni autori iz trećeg sveta. Bio je to trijumf jednog sveta nad davno poraženim protivnikom, trijumf humanističke filozofije budućnosti nad, kako se govorilo u to vreme, borniranom pozitivističkom doktrinom koja slepo služi kapitalistima u njihovoj slepoj težnji za profitom.
A onda se socijalistički univerzum raspao. Tomovi klasika marksizma i njihovih sledbenika su preko noći preneseni na otpad „u staru hartiju“, ili bačeni u kontejnere. Više nisu bili ideološki upotrebljivi za dnevnu upotrebu, kao što nikada nisu bili korisni za uspešno ekonomsko planiranje. U srećnijim, nacionalno homogenim bivšim socijalističkim državama, naglo se razvio intelektualni interes za liberalne mislioce. Potreba za novom formom legitimacije i znatiželja učinili su svoje. Kod nas ne. Specifičnost raspada federalne socijalističke Jugoslavije, formiranje novih nacionalnih država, tranzicioni haos, sve je to vodilo u drugom pravcu. Traganje za obnovljenim nacionalnim identitetom, opravdanje surove borbe za teritorije uz podstrekavanje kolektivne mržnje prema drugim nacijama, preobražavanje komunista u kapitaliste uz pljačku nekadašnje kolektivne imovine – nikako nije moglo naći neku jaču potporu u liberarnoj teoriji. Uzgred, same liberalne doktrine predstavljaju isuviše složenu materiju za dnevno-političku upotrebu. Za to su mnogo više odgovarala borbena učenja Karla Šmita o vanrednom stanju i egzistencijalnom paru „prijatelj-neprijatelj“ kao polugi uspostavljanja nacionalne zajednice. Još bolju i shvatanju bližu teorijsku legitimaciju dali su autoritativni mislioci i borci za pravu veru iz vlastite teološke tradicije.
Na kraju, treba pomenuti, da i samo globalno okruženje, a tu se pre svega misli na američki trijumfalizam i gaženje normi međunarodnih pravnih institucija, isto tako odvaja intelektualnu publiku od interesovanja za liberalnu tradiciju. Moderna američka demokratija, koja je u začetku nikla na principima jednog Džona Loka, u svom pragmatizmu i zaslepljenoj borbi za prestiž, sama je u mnogome, bar kada je reč o međunarodnom delovanju, porekla temelje na kojima je nastala. Budući da je nestalo ravnoteže suprotstavljenih sila, kao pretpostavke ograničenja svake moći, kao što su još prvi liberali uočili, Amerika je upravo, bar na spoljnopolitičkom planu, postala ono protiv čega se borila u vreme svog nastanka: ekonomskog i političkog monopola koji slobodnim pojedincima nameće svoje vlastite interese i predstave.
Kada se sve ovo uzme u obzir možda je utoliko vredniji pokušaj tri naša autora (Lakićević, Stojanović, Vujačić) da u jednoj knjizi saberu osnovne temeljne principe liberalne filozofsko-političke tradicije. Teoretičari liberalizma je delo koje na jednom mestu aktualizuje sve ono najvrednije što se pojavilo u evoluciji liberalne misli, od 18. veka do danas. Razumljivo, autori su, zbog obima knjige (295 stranica), morali da izostave mnoge značajne mislioce, poput Tokvila ili Konstana. Istorijat ovog osobenog načina mišljenja, koje je predstavljalo pokušaj izmirenja individualne slobode jedinke i zahteva koje politička zajednica nameće svojim članovima, u sažetom obliku je predstavljen u uvodnoj studiji knjige (odeljak „Liberalizam“). Ako pokušamo da dokučimo izvore vitalnosti liberalne doktrine onda je to svakako sposobnost njenih zastupnika da se uhvate u koštac sa neposrednim problemima društva, njihovo osećanje za empirijsku realnost. Zato nije ni malo slučajno što su oni i utemeljivači empirijske filozofske tradicije (Lok, Hjum), odnosno tvorci fundamentalnih principa klasične političke ekonomije (Smit, Mil). To su uglavnom, svi bez razlike, praktični ljudi, uključeni u ekonomski, pravni i politički život zajednice, bez obzira da li je reč o klasicima poput Berka i Humbolta, ili o modernim autorima (Mizes, Ojken, Hajek).
Dakle, neulepšana tvrda stvarnost je materijal kojim oni operišu, a sama teorijska uopštavanja su uvek zasnovana na više-manje proverljivim činjenicama (za razliku od popularnih komunističkih i socijalističkih utopija, odnosno zanosa konzervativaca za istorijskim mitovima i veličanja ličnog autoriteta vođa). Verovatno zbog toga, upravo na temeljima empirizma počiva njihov antropološki i saznajni skepticizam. Čovek je, hteli to ili ne, ograničen kako u svom moralnom postupanju, tako i u pogledu svojih znanja. Ovakav stav se zapravo u mnogome poklapa s idejom čoveka kako ga shvata protestantska tradicija. No, i pored toga, kako zaključuju škotski mislioci (Hjum, Smit), on je sposoban da tu svoju skučenost prevlada i stvori neverovatno složena i velika dela. Ali ne kao heroj iz antičkih mitologija, kako je učilo racionalističko prosvetiteljstvo, već kao homo faber , kao delatnik u kolektivnom pothvatu u kome se kao rezultat pojavljuju značajne društvene građevine koje omogućuju opštu dobrobit. To su društvene institucije , poput tržišta, pravnog sistema, ustanova moralnih normi, novca, pisma. Sve su to veliki produkti ljudske civilizacije, često stvoreni bez neke jasne namere, ali čija je vrednost tolika, da bez njih ne bi bilo ni naše civilizacije.
Moderni liberali poput Mizesa, Hajeka i Popera, koji su iskusili pokušaj radikalnih socijalnih reformatora da ponište liberalne ustanove (pre svega fašističke i komunističke provinijencije), nisu se slučajno vratili na ideje svojih velikih liberalnih prethodnika. Društo je složen evolutivni proizvod i svaka vrsta pokušaja da se samovoljno izmene institucije koje su u njegovoj osnovi (pravne norme, vlasnički odnosi, vaspitni sistem, verska prava, tržišni mehanizmi, itd.) može dovesti samo do nazadovanja, bar kada je o zapadnim društvima reč. Zašto? Zato što su te ustanove nastale na osnovu bezbroj prilagođavanja tokom stotina godina i ne mogu se zameniti nekim konstrukcijama iz glave. Ili, drugim rečima, one su zasnovane na empirijskim osnovama, koje uključuju stalnu proveru i korekciju u praksi, a ne na temelju apstraktnih nacrta, iz čisto racionalnog promišljanja, bez ikakvog stvarnog iskustva.
Mogli bi se doduše upitati koliko su sve teorijske postavke validne, odnosno, u kojoj meri se u savremenim društvima stvara sve veći jaz – između proklamovanih liberalnih načela, bar kada je reč o državama koje su u prošlosti oblikovale korpus liberalnih ustanova i na njima zasnovale svoj civilizacijski prosperitet – i stvarnost tih društava. Međutim, ovaj zanimljiv problem ipak predstavlja temu za neku drugu knjigu. U knjizi Teoretičari liberalizma reč je pre svega o načelima koja su nekada bila osnova ekonomskog, političkog i kulturnog razvoja modernih zajednica. Ta načela su pogotovo važna za ona društva koja su tek u procesu formiranja, odnosno u procesu rehabilitacije ustanova na kojima se može očekivati svestran razvitak. Drugo je pitanje u kojoj meri su naši politički i ekonomski akteri sposobni i željni da ih prihvate: oni se deklarativno zalažu za vladavinu prava i tržišnu privredu, ali uglavnom pod uslovom da to važi za druge, ali ne i za njih. Postojani u praćenju ovakve logike oni nas zapravo neprestano i drže u jednom uslovno rečeno „pretpolitičkom stanju“ u kome vlada haos, arbitrarnost i improvizacija. Možda će ova knjiga pomoći mnogima da to shvate, ali dok našim mnjenjima vladaju druge predstave i mitovi, to će ostati uglavnom samo intelektualni kapital retkih pojedinaca.
U svakom slučaju, autori studije Teoretičari liberalizma savesno su ispunili svoju intelektualnu dužnost i na pregledan način nam saopštili srž liberalne misli. I pored toga što se nebrojeno puta potvrdilo da od knjiga ne treba previše očekivati, jer empirijski uvidi iz naše sadašnjice oblikuju naše misli a ne učene teorije, ova knjiga mogla bi se kao obavezna lektira podjednako preporučiti, kako svakom studentu društvenih nauka, tako i našoj partijskoj eliti.