Ti, možda, misliš drugačije

02.02.08

Javnost danas u Srbiji nema vremena za finiju demokratsku komunikaciju, ona nikada nema vremena, ona je dve stotine godina u iznudici sa vremenom, iako mnogi od nas odlično znaju da apstraktnog istorijskog vremena u Srbiji ima na pretek, za izazov. Ali ga niko ne kupuje – kaže naš sagovornik Dragan Babić
Dragan Babić nije lak na rečima, ali ono što je do sada rekao ili uradio, uradio je najčešće mudro, dobro, profesionalno. Njegove emisije („To sam ja”, „Kino-oko”...) bile su privlačne jer su u njima ljudi slušali, po pravilu, jedan gotovo zaboravljen govor – jasan i direktan, jednu pravu komunikaciju. Poslednjih nekoliko godina ovaj ugledni televizijski stvaralac objavio je dve knjige („Putovanje na kraj jezika” i „Ti, možda, misliš drugačije”), a nedavno je za RTS snimio seriju „Porodica čoveka” u kojoj pokušava da odredi mesto i težinu porodice u Srbiji na početku 21. veka.
Da li još postoje obrasci za stvaranje uzornog člana porodice i društva? Da li su slobode „na samoj granici anarhije, više nego što smo mislili da tražimo”, i da li je, u stvari, „sve isto, samo u novom i još luđem pakovanju”?
Kada uzmete u ruke „Anu Karenjinu” Lava Nikolajeviča Tolstoja, prva rečenica glasi: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način!” To je bilo 1877. godine. Poučen sopstvenim i tuđim iskustvom, egzistencijalnim i literarnim, dokumentarnim i visoko stilizovanim, stalno sam se pitao zašto je Tolstoj pobegao od Sofije Andrejevne udate Tolstoj, i od kuće čak, zašto se njegova potraga za Bogom završila „jednom vrstom hrišćanskog anarhizma” i poricanjem besmrtnosti? Zašto je u svojim tajnim dnevnicima (čije uporno postojanje dezavuiše javnu sliku sveca i humanističkog obeliska u svim slučajevima do dana današnjeg) onoliko okrutan, bezobziran, nedokazan i besan? To je bilo nekako oko 1890.
Pošto upornim, savesnim i, sledstveno, ostarelim autorima stalno padaju na pamet samo važna, teška i glupa pitanja, kojih je sve manje što su stariji i uvereniji u svoju iskustvenu percepciju, odabrao sam „Porodicu čoveka” i njene vrtoglave metamorfoze da bih na kraju njenog javnog prikazivanja zaključio sledeće. Prvo, postoje srećne porodice, ali ne liče jedna na drugu, kao jaje jajetu, jer se pojam sreće oduvek protezao od običnog parčeta hleba do istraživanja kosmosa. Drugo, sve nesrećne porodice biće još nesrećnije kada divljačko srpsko sirotinjsko kapitalističko i saosećajno poslodavstvo razdeli blago među sobom, poveća sopstveno materijalno i duhovno obrazovanje i ljupko se udalji od južne, istočne, gradske i svakakve druge nepismenosti i nesrećne sirotinje. I treće, teorijski pojmovi granice, slobode, anarhije i njihovo socijalno pakovanje luđi su i opasniji u Srbiji nego u Švedskoj. Posle zrelog razmišljanja, i ovde i tamo, čini mi se da su najsrećnije one porodice koje trpe i usavršavaju svoju nesreću. To je tako tolstojevski. Samo mirno. Sve će proći.
U kojoj meri i kako mediji, odnosno okruženje, utiču na naš „ljudski sadržaj”, formiranje ličnosti, mimo porodice, vaspitanja, škole... Koliko se, u jeku tranzicije, sami „komponujemo”. Mislim na hrabrost, dostojanstvo, čestitost...
Sa groznim vaspitnim parametrima svuda oko sebe, od parlamenta do fudbala, osobito preko iznošenja ličnog đubreta do odgovarajućih mesta za njegovo razumno uskladištenje i mučno razlaganje, mi bismo bez ikakvih novih ulaganja lako pobedili na svim takmičenjima varvare koji su došli i nemaju nameru skoro da odu. Ako vam ljudski sadržaj određuje logoraška figura Nikole Tesle na ulazu ili izlazu iz beogradske vazdušne luke, pomišljate ostatkom razuma da li ta sablast uopšte shvata gde je stigla ili kuda se zaputila, onda možete spokojno da zaključite da se vaš ljudski sadržaj određuje rođenjem na groblju plastike. Njeni su se tvorci razmileli po visokoškolskim ustanovama u Srbiji, u kojima još niko nije pipnuo ni Praksitela, ni Mikelanđela, ni Rodena, niti jednog jedinog čestitog srpskog akademskog profesora, čija građanska uljudnost raspoznaje makar prihvaćene standarde u izradi spomenika od raspamećenih političkih narudžbina.
Istovremeno, na većini srpskih protočnih TV kanala danas građansku kulturu i obrazovanje šire reakcionarno nepismeni klovnovi, čiju su masku i kostim sa prezrenjem odbacili još represivni socijalistički reformatori. Održavanje i negovanje najnižeg ukusa za najniže društvene slojeve i strasti može se razumeti i kao osveta za dugo i bezuspešno potiskivanje palanačkog cerekanja i straha od napada. Koga taj kaljavi
povratak u slobodu „komponuje”?Nekada mi se činilo da smo društvo sa osujećenim potrebama, a danas da smo društvo sa specijalnim potrebama. Vešta i prosta zloupotreba reči kao što su hrabrost, dostojanstvo i čestitost izbacila je iz srpske leksikografije i istorije skromnije i tačnije reči kao što su rad, znanje i napor.
Mnogo je haosa na sve strane – i ovde i širom planete. U toj priči o haosu ni televizije nisu nevine. Nekad smo mnogo više prepoznavali njihovu humanističku dimenziju. Kako je vratiti?
Haos je tako reći iz gore navedenog političkog fonda. Njime se odlaže i izbegava imenovanje i poslednje vrste đubreta koje vam truli pod nosom. Predstava o haosu drugačije se izvodi u Holandiji, a drugačije u Srbiji. Ustoličavanje haosa na društvenoj sceni podleže strogim pravilima političke igre. Što više političkih strasti i zaluđivanja, to više haosa. I obrnuto. Ovaj drugi postulat toliko je racionalno izveden da se u pametnim zemljama dalje ne obrće bez velike nužde. Da skratim izvanredno značajno izlaganje o upotrebi i zloupotrebi haosa, podsetiću vas da u kućama obogaćenih Srba, po različitim filozofskim osnovama, nema nikakvog haosa. Kao što ga više nema ni kada ga ostavite u Srbiji i preselite se u Holandiju.
Da li televizija može da pruži publici objektivnu percepciju sveta? Kakvo je Vaše realno iskustvo ovog medija?
Moje realno iskustvo mi ukazuje da TV sama po sebi nema apsolutno nikakvu kolektivnu percepciju i ne može ni da je objektivno nudi svetu. Ima vlasnika sa teško prikrivenim političkim i materijalnim interesima, ili sasvim transparentnim, u bolje stratifikovanim društvima, i gomila precenjenih službenika sa sličnim ciljevima. Tako počinje zanimljivo raslojavanje. Budući da vi ne morate imati namere ni po čemu slične vlasnikovim, osim one da zaradite neku kintu, on će vas tolerisati i nagrađivati u skladu sa sopstvenim interesima, a vi ćete njega nervirati u skladu sa svojom manje brutalnim političkim interesima i većom intelektualnom humanističkom kulturom.
Tamo gde se obostrani interesi nekako susretnu, dobijate medij sa približno tačnom merom komunikacije sa javnošću. Kako lepo pokazuju tekući novi izbori za predsednika Republike, javnost danas u Srbiji nema vremena za finiju demokratsku komunikaciju, ona nikada nema vremena, ona je dve stotine godina u iznudici sa vremenom, iako mnogi od nas odlično znaju da apstraktnog istorijskog vremena u Srbiji ima na pretek, za izazov. Ali ga niko ne kupuje. Bajato vreme u 21. veku ostaje njegovim proizvođačima i ogorčenim čuvarima.
Da li je tačno da snimate dokumentarni film o JDP-u?
Bilo mi je čast da prihvatim poziv gospode iz JDP-a, u povodu njegovog šezdesetogodišnjeg postojanja, i tako napravim dokumentarni film o jednom delu njegove i naše komplikovane kulturno-političke istorije. I kada sam im rekao da ja ne umem da blistam od radosti samo zato što se svaki čas negde otvara šampanjac, a oni meni da im treba baš takav trezveni posmatrač, počeli smo pre neki dan da odmotavamo tu mnogoljudsku i višeglasnu povest o dramaturgiji Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Premijera je u aprilu.