U drevnim fondovima ljudske mašte izgleda da je bilo manje mesta za nežnost i za ljubav prema gradu no što je bilo prostora i podsticaja za sasvim suprotna osećanja odbojne nelagodnosti, prezira i, pre svega – straha... U velikim mitovima, u čuvenim spevovima, u sagama i skaskama – ako je suditi samo prema onome što je do danas ostalo zapisano – krije se zastrašujuće mnogo gradorušilačke čovekove strasti. Pročitajmo pažljivo Bibliju pa ćemo, ne bez čuđenja, konstatovati koliko je srdžbe i gneva starozavetnih proroka sabijeno u anateme bačene na gradove. Prema najdramatičnijim saopštenjima Biblije, i sam Jehova je s netrpeljivošću gledao na gradove, i čak zazirao od neke njihove nevidljive snage. Božanska odluka o velikom potopu doneta je prvenstveno zato da bi se zatro jedan opako ohol i opasno moćan grad... Ali je i Kuran, isto tako, bio knjiga gradoomraze; i u Kuranu je mnogo kletvi, pretnji ognjem i mačem, mnogo nestrpljive čežnje da se svi gradovi sveta pretvore u prah i pepeo... Indoevropski spevovi nimalo ne zaostaju za semitskim svetim knjigama. Počevši od Rg-Veda do germanskih epova ranog srednjeg veka, uključujući u ovaj vremenski raspon i dičnu Ilijadu – u spevovima je, i pored sve pesničke lepote, ipak, odveć nagomilano neobjašnjivih gradorušilačkih pokliča!
Bogdan Bogdanović
26.03.09
Bolje sam prošao nego što sam očekivao
Bogdan Bogdanović
Nisam mogao da zamislim život bez Beograda. A onda je došao trenutak kada sam morao da odem, jer moj grad koji sam voleo i poznavao nije više postojao, kaže za „Politiku” poznati arhitekta
Bogdan Bogdanović
Specijalno za „Politiku”
Beč – Od marta do juna 2009, u bečkom Arhitektur centru otvorena je monografska izložba arhitektonskog stvaralaštva Bogdana Bogdanovića, nazvana „Ukleti neimar” po njegovom istoimenom romanu (2001). Fotografije, crteži, filmski i tekstualni materijal aranžirani su u fantastičnom prostornom rešenju arhitektonskog biroa BVM, u vitrinama koje lelujaju na tankim konopcima, negde između skore, nerazumljive jugoslovenske prošlosti i konfuzne političke sadašnjice.
Kustos izložbe je istoričar umetnosti Ivan Ristić, a sadržaju izložbenog kataloga „Ukleti neimar. Sećanja i utopija u Titovoj Jugoslaviji”, pored Ristića, svojim esejima su doprineli Dragana Milovanović, Vladimir Vuković, slovenački arhitekta Urša Komac, Fridrih Ahlajtner i Hajke Karge.
Intervju sa Bogdanom Bogdanovićem vodili smo u njegovom bečkom domu.
Na otvaranju izložbe „Ukleti neimar”, direktor Arhitektur centra Ditmar Štajner je zvanicama pokazao kartu Jugoslavije na kojoj su obeleženi svi Vaši spomenici koji su danas deo jedne nove realnosti.
To je sada interesantna tema zbog toga što sam sa spomenicima prisutan u šest novih država. Kako će ih jednog dana bilo koja od njih tretirati, veliko je pitanje. Spomenici su autorski moji ali da li to sada, konkretno u Hrvatskoj, spada u hrvatsku ili srpsku arhitekturu ostaje nerešeno pitanje do budućih definicija. Tu će biti natezanja, verovatno i svađa, ali arhitektura je u takvim situacijama uglavnom geografski uslovljena. Uzmite za primer Rusiju koja je u čitavoj svojoj istoriji imala puno sjajnih graditelja i to ne samo Rusa nego i Italijana, Francuza i Engleza, ali sve njihove građevine se smatraju ruskom baštinom. Zbog toga će se, verovatno, ono što se od mojih spomenika zateklo u Hrvatskoj takođe voditi pod pojmom hrvatske arhitekture.
Neki od Vaših spomenika, pre svega u Vukovaru i Mostaru, bili su oštećeni tokom 1990-ih...
Oduvek sam strepeo da će moji spomenici tako da završe, da će ih neko jednoga dana srušiti. Oni su svi nastali u jednoj veoma interesantnoj zemlji, ali na klizavom terenu. Mislim da sam u nekim svojim pričama i disertacijama pomenuo svoje strahove. Mada, kad danas sve saberem, mislim da sam bolje prošao nego što sam očekivao.
Posle Vašeg protestnog pisma Slobodanu Miloševiću i otvorene kritike rata, zamerili ste se mnogima. Zar Vam se ne čini da na svim krajevima javnog spektra stoje ljudi čije je sećanje selektivno?
Sami ste nagovestili odgovor. U našoj je tradiciji da jedne idole smenjujemo drugima, o čemu u našoj književnosti postoje jako dobre komedije: na primer, Nušića i Domanovića. Srpsko pitanje je pitanje opstanka i vezanosti za prošlost i tradiciju, a naša memorija je polumitska i poziva se na nekakve nazovinepobitne činjenice. Jedno se mora reći – u razradi činjenica smo veliki majstori, ali kada kažem „mi” ja tu ne mislim isključivo na Srbe već i na većinu naših komšija.
Dva potpisnika pisma upozorenja srpskoj kulturnoj javnosti iz 2002, Dragan Velikić i vi, borave u Beču. Slučajnost?
Sve je bilo sudbinski predodređeno da moja supruga i ja, početkom februara 1993, krenemo u Pariz. Tamo smo se odmah sreli sa našom emigracijom koja je ultradesničarska, ako tako hoćete – četnička. Nekako tek što smo stigli, ukradeni su nam pasoši. Kada smo to hteli da prijavimo, sa nama je u ambasadu zapucao direktor Francuskog kulturnog centra koji je odlučio da im u naše ime prenese tu informaciju. Izašao je bled ko krpa sa rečima: pa oni to već znaju! Shvatili smo da Francuska nije mesto za nas. Moja supruga se u Beograd vratila pre mene jer smo odlučili da je pametnije da se odvojimo, svaki za sebe, pa ako jedan ne stigne, da onaj drugi može da diže galamu. Planirali smo da u Beogradu izvadimo nove pasoše i da u Beču budemo do 7. marta, za proslavu sedamdesetog rođendana Mila Dora kome sam, povodom promocije njegove knjige, obećao tekst uspomena sa naših zajedničkih izviđačkih ekskurzija iz 1939. Međutim, čekanje na pasoše je trajalo dva i po meseca.
U međuvremenu, kuću su nam ižvrljali natpisom „ustaški stan Bogdana Bogdanovića”, sa strelicom sve do naših ulaznih vrata. Moja supruga je uz pomoć jedne devojke taj natpis čitava dva dana acetonom skidala sa zida. Tek što su ga uklonile, osvanuo je drugi. Onda sam joj rekao da ga ostavi da stoji. Retko da je bilo dana kada ispred naše kuće nije stajala radoznala rulja. I tako, ne lezi vraže, i „kuća” se uzbudila. Komšije su nas kumile da odemo, da njima ne navlačimo nevolju na vrat.
Milo Dor, sa kojim se poznajem od detinjstva, znao je da smo želeli u Pariz, a kada je čuo šta nam se sve izdešavalo, smesta nam je pomogao. Prvo smo u maju 2003. prisustvovali književnoj večeri na kojoj su gostovali pisci sa prostora bivše Jugoslavije, a naš boravak u Beču trajao je svega nekoliko dana. Nešto kasnije, Milo nam je pomogao da ostanemo čitav mesec, ovoga puta u čuvenoj Kući za književnike u kojoj je boravio i Dragan Velikić. Potom nam je sredio da nam se izda viza na šest meseci a ja sam, u međuvremenu, dobio i stipendiju od Instituta za jugoistočnu Evropu.
Sa vama je u Austriju „izbegla” i čitava Vaša arhiva?
Baš zato što imam puno prijatelja po muzejima, znam da su naše kulturne institucije u takvom haosu i bedi, da se taj rizik ostavljanja ne isplati. U Beogradu nisu propadale samo uspomene Bogdana Bogdanovića već, generalno, čitave arhive.
Kada sam, svojevremeno, jednom kolegi pomenuo da je najbolje da iznesem iz zemlje to što imam, on mi je uzvratio: „Ne možeš to da radiš, to je nacionalno dobro.” Ja sam se mislio: nacionalno dobro na koje su pljuvali... Kada smo uspeli da izađemo iz Beograda i kada sam, nema veze kako, svoju arhivu izneo iz zemlje, shvatio sam da sam spasio svoje životno delo, ono što sam u krajnjoj liniji učinio za svoj grad. Moj dogovor sa prijateljima u Beču je da, jednog lepog dana, kada se stanje u srpskoj kulturi promeni, Arhitektur centar arhivu svečano vrati Beogradu. Pored fotografija i beležaka u tu kolekciju spada i 12.500 crteža na kojima je sadašnja izložba u Beču manje-više bazirana.
Da li je situacija u kojoj ste, u tako poznim godinama, bili prinuđeni da se otisnete u tuđinu bila svojevrsni šok?
Zbog svog preživljenog šikaniranja i pretnji nama je laknulo kada smo otišli. Za mene je ranije bila nepojmljiva i najmanja pomisao da jednog dana odem iz Beograda. U godinama posle Drugog svetskog rata arhitekti su bili veoma traženi. Imao sam ponude da se zaposlim po velikim evropskim biroima, što se meni onda činilo smešnim jer nisam mogao da zamislim život bez Beograda. A onda je došao trenutak kada sam morao da odem, jer moj grad koji sam voleo i poznavao nije više postojao.
Nedavno sam prihvatio da budem član ovdašnje Akademije na šta sam ranije gledao sa visine. A sada se nešto razmišljam, ako ništa drugo, nekoga će to dole u Beogradu veoma nasekirati.
Gajite veoma tesne veze sa bečkim Arhitektur centrom koji Vam je u svojim prostorijama čak upriličio proslavu 80. rođendana...
Ta saradnja postoji već više od decenije. Mi, između ostalog, delimo mišljenje da je Srpska akademija nauka banditska jer nema Odsek za arhitekturu. Ove godine Arhitektur centar je okrenut prema istočnoj Evropi, a posebno prema Balkanu. Na jesen će biti priređena izložba „Balkanologija. Nova arhitektura i urbani fenomeni jugoistočne Evrope”.
Marina Bauer
31.01.09 Danas
Gradoljublje i gradoomraza
Tri ratne knjige, Bogdan Bogdanović
„Mora postojati neka granica pustošenja posle koje ni najveštije veštine konzervatora, ni najbolja znanja i umenja urbanih sociologa, antropologa i psihologa ne mogu obnoviti onaj isti grad”. Ovim neutešnim zaključkom Bogdan Bogdanović velikim delom objašnjava zbog čega je teško prepoznati kako gradove, koji su rušeni topovima i avionima, tako i one koji su izbegli spoljna razaranja, ali su obezgrađeni iznutra.
Istovremeno, on traga za razlozima gradoubijanja u vreme ratova koji su raskomadali SFR Jugoslaviju. Bogdanovićeve Tri ratne knjige – Grad i smrt, Srpska utopija i Grad i budućnost – svedoče o ljubavi prema gradu i vekovnom strahu od njega, te pokušavaju da odgonetnu šta je Grad, šta je bio i kakav bi mogao biti.
Bogdanovićnesumnjivo spada u vrhunske poznavaoce grada i u arhitektonskom i u duhovnom, civilizacijskom smislu. Verovatno zbog toga – svestan razlika između Gilgamešovog Uruka, Troje, Atine, Karlsruea i Meksiko Sitija – on odoleva iskušenju da smisli svoju definiciju grada. Umesto toga, upoređuje njihove sudbine i neprestano se pita šta ih određuje. Pošto je rečo ratnim knjigama i pošto je autor neraskidivo vezan za nekadašnju Jugoslaviju, nije iznenađenje što s najviše ljubavi i bola govori o živim ranama – Vukovaru, Mostaru, Sarajevu... Godine koje su protekle od rušenja mostarskog mosta i izgradnje njegove kopije, potvrdile su da grad ne čine ni zgrade, ni mostovi, ni biblioteke. Doduše, tek bez njih ga nema.
Ako su prvi gradovi nastali pre šest-sedam hiljada godina, većtada je rođena netrpeljivost prema njima – zbog bogatstva, zbog toga što su smatrani leglom greha, bluda i razvrata, zbog nerazumevanja i neprihvatanja načina života u njima. Rušenje neprijateljskih gradova veliča se i u Bibliji i u Kuranu, s istim žarom s kojim Stefan Prvovenčani opisuje kako je njegov otac Stefan Nemanja mnoge gradove “poruši i do kraja temelja ih iskoreni”. Isti rušilački žar ispoljavali su ratnici i njihovi duhovni očevi s početka devedesetih. Korene današnje razapetosti između gradoljublja i gradoomraze, Bogdanovićnalazi kod Dositeja i Vuka, koji su bili “zastupnici dva dijametralno suprotna viđenja srpske kulture, srpske budućnosti, pa i srpske kulture”. Uvažavajući delo i zasluge obojice, autor ne pristaje da Vuku pripiše krivicu “za sve ono što se iz njegove romantičarske zanesenosti Srbijom bez ulica naknadno dalo izvesti”. Zadovoljava se podsećanjem da se na motkama Miloševićevih mitingaša nijednom nije pojavila “mudra i blaga didroovska silueta Dositeja Obradovića”. Ishod je poznat. Usledila je nova seoba naroda, sa svim posledicama po gradove na koje se ona sručila.
Izdavačje u knjigu – što s tačke gledišta štampara nije bilo nimalo jednostavno - uključio i dva eseja bez reči: skice za spomen-kompleks u Dudiku kod Vukovara i detalje crteža (Beo)grada ni na nebu ni na zemlji, u koji su utkani i graditeljski biseri iz Londona, Pariza, Venecije, sve do Abu Simbela.
Ova knjiga ne razgaljuje. Čitaocu neće laknuti od nje. Podstaći će ga da se zamisli i pogleda oko sebe. Gde li je grad?
M. R.
