Boravak na Biogradskom jezeru i moja heuristička, dakle pronalazačka igra (sad, bez ustručavanja, mogu da je legalizujem jednim modernim terminom) imali su dalekosežnijih posledica no što sam, u prvi mah, mogao shvatiti. Izgleda da sam se, zahvaljujući ćudljivom maštanju, i sam potražio tamo gde se još nisam sasvim izgubio.
Promene su bile nagle i drastične. Ni do tada nisam bio neki naročit pobornik tzv. „funkcionalističke arhitekture“, a onda, najednom, po povratku iz crnogorskih planina krenuo sam u otvoren obračun. Moji napisi u dnevnoj i nedeljnoj štampi napravili su uzbunu među novopečenim polumodernistima, ali pravi, pravcati rusvaj među već legendarnim, agitpropovskim mudrijašima. U to vreme samoinicijativne propovednike nisu voleli, a ja sam nejasno, ali ubeđeno, ipak nešto propovedao. Ponekad su i sami naslovi zvučali kao odsečni izazovi. Npr. „Civilizacija mašinizma ili biotehnička civilizacija?“ Glasao sam, razume se, za drugu varijantu budućeg čovečanstva. Ali, ne lezi vraže! Posle raskida sa Staljinom, čuveni Le Korbuzjeov slogan „civilizacija mašinizma“ dobio je kod nas izvesno pravo na postojanje i uvažavanje, tim pre što se dosta dobro, i po zvuku i po smislu, slikovao sa još uvek važećom agitacionom parolom „Elektrifikacija + industrijalizacija = socijalizam“. Istini za volju, i moja ili možda Mamfordova formula „biotehnička civilizacija“ bila je vrlo nejasna, ali poziv na dvoboj je bio poziv na dvoboj, a suština nezgode je bila u tome što se nije videlo kome je upućen.
I drugi su naslovi (i teze, razume se) zvučali uznemirujuće. Npr. „Mašinom ili rukom?“ – sa kratkim i jasnim odgovorom: rukom! Ili „Vrednosti ornamenta“ – sa antilosovskom tezom u odbranu, danas bismo rekli, semantičkog dostojanstva ornamentalnog znaka. Pominjala se biološka, pa i erotska energija arhitektonskog ukrasa! – dovoljno za neku vrstu panike i u struci i među onim žalosnim, ali još uvek uticajnim „stručno-političkim“ teoretičarima arhitekture „socijalističke po sadržini, a nacionalne po formi“.
Moje ideje su bile neo-neoromantične i inadžijske. Milovao sam mačku unatraške. Viktorijansko estetiziranje i oduševljavanje mudrošću ruke i lepotama ručno obrađenog kamena naišlo je u trenutku kad su se evropski, pa i jugoslovenski gradovi ponovo dizali iz ratnih ruševina, a na gradilištima se u oplate slivale čitave reke tečnog betona. Trebalo je graditi brzo, efikasno, pa makar i ružno, bez zadrške i bez „intelektualisanja“, kako se to onda ljupko umelo reći. Prema tome, nije čudo što je moje zaneto teoretisanje počelo zvučati višestruko podozrivo. Pisma redakcijama i pokušaji da mi se nametne cenzura institucija (Saveza arhitekata, na primer) usledili su, doduše, nešto docnije.
Treba li, kasno ali časno, priznati da sam pomalo uživao u gužvi koju sam pravio? Treba li da priznam da sam voleo da zbunjujem sugrađane kojima ionako život nije bio lak, čak i kad im je slika sveta izgledala kristalno jasna? Često mi se vrzmala po pameti i jedna, ko zna čija,valjda Lotreamonova rečenica: „Ainsi, reprit-il son grand métier du démoralisateur!“ Ne znam koje su i kakve bile pobude njegovog Demoralizatora, ali u mojoj nezlobivoj zlobi đavolovog advokata bilo je nevinog i naivnog protesta: licem u lice sa depresivnom, čak programirano depresivnom svakidašnjicom, šta se drugo moglo do „zdravom razumu“ nemoćno isplaziti jezik.
*
Kad sam se posle svog drugog crnogorskog leta vratio u Beograd pružila mi se prilika da ponešto od svojih „stilskih vežbi nadomak života bez stila“ i ostvarim. Dobio sam porudžbinu da – onako malo ispod žita, što će reći izvan dosega komisija za idejnu i tehničku reviziju projekata – isprojektujem i sagradim jedno minijaturno naselje za saradnike Hidrotehničkog instituta pod Avalom, na južnom prilazu glavnom gradu. Preko zime sam dovršio projekte koji su – treba li pominjati? – poprilično bili nadahnuti arhitekturom vila i vilenjaka sa Biogradskog jezera.
Projekat je bio nesigurno finansiran i krparilo se od svakojakog materijala. Ispalo je nekako da je u izobilju bilo jedino jeftinog kamena iz susednih, napola napuštenih kamenoloma: ljut kamen, u nepravilnim poliedrima, kakav se obično i ne upotrebljava za zidanje. Nezgoda je, međutim, imala i dobru stranu. Moje svakodnevno prisustvo na gradilištu bilo je neophodno, pa ne samo da sam mogao kontrolisati zidanje, takoreći kamen po kamen, već sam u igru ubacivao i poneki nepredviđeni detalj. Jednom rečju, udario sam brigu na veselje, te sam u duhu neke nadrealističke graditeljske skaske (mislim i na čuveni „sazidani“ portret markiza De Sada) izmodelirao nabrekle kalkanske zidove dvojnih kuća, pomalo slične siluetama čudnih bića. Bio sam, uz to, obuzet i željom mladog, osporavanog, ali i vrlo čitanog teoretičara da u duhu sopstvenih zamisli praktično „nadgradim“ uobičajena značenja arhitektonskih oblika, pa su prozori, uokvireni golemim šambranlama delovali doista kao nad-prozori, prozori nad prozorima, kao prozori-ideje, recimo u platonskom smislu reči. Mnogo sam strasti uneo i u iscrtavanje i modeliranje dimnjaka, koji su već bili moja lična opsesija, baš onakva kakvu sam docnije pripisao i Andrei Paladiju: „Dimnjak nad kućom – to je dostojanstvenik u društvu arhitektonskih oblika; poneki, izuzetno značajan, dokazuje svoje suštastvo ponosno i melanholično, ukipivši se kao kralj svih dimnjaka u Vičenci i okolini“. Teorija za teoriju, tek kameni „megaroni“ pod Avalom, oni od topčiderskog ljutog kamena, dobili su ogromne, gotovo lascivne dimnjake od stare, već korišćene cigle.
U vreme dovršavanja avalskog naselja dao sam, i preživeo, svoj prvi intervju. Sećam se kako sam nadugačko i naširoko uveravao čitaoce da je krov i važniji i lepši od najlepše fasade, i maltene pozivao ih da se ispentravaju na krovove ne bi li to i proverili. Obrazlagao sam da je krov pravo lice zgrade, okrenuto nebu, pticama, pa i celini sveta... Pošto sam se zabatrgao sa dodatnim upornim upoređivanjem „krova“ i „lica“, neodgovorne slike su se ređale jedna za drugom, tako je moj intervjuer u naslov izvukao čudnu, manirističku propoziciju:
„Dimnjak je na kući kao i nos na licu!“
*
Na kraju, koja reč i o mojim ondašnjim klijentima. Hidrotehnički institut je tek bio dovršen, glanc nov, moderan, staklen i blistav, ali u podnožju bezvodne planine, na dvadesetak kilometara od moćnih beogradskih reka i rečnih ada. Ta ludost, sasvim sitna u odnosu na druge ondašnje ludosti, neodoljivo je podsećala na graditeljske paradokse Vilandovih Abderićana. Naučni saradnici su mogli da biraju: ili će svakog jutra, u cik zore, hvatati retke autobuse, ili će stanovati u blizini svog instituta, odvojeno od grada i, uzgred rečeno, oskudevati u vodi čak i za domaćinstvo. Oni koji su se odlučili za drugu mogućnost, i koji verovatno nisu još bili stigli da prouče moje nadahnute eseje o lepotama ručno obrađenog kamena, nisu krili svoje razočaranje. Priznavali su, doduše, da su im kuće udobne i tople, ali su, ipak, u skladu sa vremenom, očekivali nešto moderno, vrlo moderno, stakleno, hromirano, a dobili su prebivališta čiji su kalkani u sumrak podsećali na nabrekli nosati lik ukletog markiza.
Da stvar bude gora, na fakultetu, gde sam još uvek bio u statusu pripravnika za asistenta, nastala je laka nervoza među profesorima. Bili su nabiflani silnim stručno-političkim referatima protiv dekadentnih tendencija u umetnosti, pa su se plašili da im ne dovučem kakvu ideološku kugu u kolektiv. Pametniji su tvrdili da nisu videli kuće pod Avalom, da nisu čuli za moj intervju, a da moje tekstove o arhitekturi i ne čitaju. A oni drugi, a takvih drugih uvek ima, otpočinjali su zabrinuta šaputanja, pitajući se kome li se to prepuštaju studenti u ruke. Bio sam malo uplašen, ali i polaskan. Osećao sam se kao Sokrat – kvaritelj omladine, no i to je bilo već nešto u vremenu i prostoru gde vas je sve navodilo da budete društveno-osveštano Ništa.
Godinama docnije, iako sam već uveliko bio shvatio da u memorijalnoj arhitekturi za mene ima više prostora no u profanoj, često sam u trenucima dokolice nastavljao da variram svoje avalske kućice, pridodavao sam im nove i sve ćudljivije „fizionomije“, nastavljao da ih savesno i istrajno usavršavam. A prototipovi, tamo pod Avalom, i danas stoje, neki dozidani, neki prezidani, a ja ih se, verovatno, ne bih ni sada setio da londonski časopis, Vorld arhitektur, nije odnekud ispovrteo stare fotografije i objavio ih, pred sam početak slovenskog rata, u broju posvećenom mojim spomenicima. Uzgred, mada karakteristično, u istom broju našli su se još i neki, meni nepoznati, poetsko-graditeljski eksperimenti raznih čudaka, što sam primio kao davno iščekivani kompliment.
