Uloga - priče iz Rusije

16.03.22 Vreme

Zahvaljujući strasti prevoditeljke Natalije Nenezić i upornosti izdavača Flavia Rigonata, uskoro ćemo, sva je prilika, na srpskom imati sve što je napisao Sergej Dovlatov, jedan od najsamosvojnijih pisaca 20. veka. I jedan od najdivnijih. To je prava reč. Potom superlativ: najdivniji. Jer, reći jedan od najvećih, što bi bilo jednako tačno, nije dovoljno. Rođen 1941. godine u Ufi u Sovjetskom Savezu, mladost je proveo u Lenjingradu (današnji Sankt Peterburg), radio je sve i svašta, studirao (bezuspešno), bio novinar, čuvar u robijašnici, kustos, fizički radnik, i sve vreme je pio kao smuk, a naročito pisao priče i romane koje niko u Sovjetskom Savezu nije hteo da objavi. Godine 1988. emigrira u Ameriku, počinje da živi u Njujorku i tamo radi kao novinar u ruskim emigrantskim novinama, ne prestaje da pije, ali ni da piše, da bi “Njujorker” počeo da objavljuje njegove priče i tako pokrenuo “lavinu Dovlatov” koju ni smrt 1990. godine nije više mogla da zaustavi. Uprkos tome što sebe opisuje kao smotanog tipa, bio je naočit muškarac, visok metar i 94 santimetara, tamnoput i širokih ramena, a pored književnosti, novinarstva i votke obožavao je žene. Ispada i da su književnost, novinarstvo, votka i žene obožavali njega. Voleo ga je i Josif Brodski, petrogradski njegov prijatelj, koji je primetio da Dovlatovljevi romani imaju strukturu pesme.

Rukopis naslovljen Zanat zamišljen je kao svojevrsna autobiografija podeljena na sovjetski i na američki period, ali u Dovlatovljevom slučaju nemoguće je ustanoviti po čemu se autobiografski pristup razlikuje od romanesknog štiva jer, zapravo, sve njegove knjige su naglašeno autobiografskog karaktera, te je Zanat nekom vrstom sažetka svega onoga što već imamo u romanima Kofer, Naši, Strankinja, Zona, Kompromis, Puškinova brda, ili u zapisima Solo na Andervudu. Zamislimo, međutim, da ništa pre Zanata nismo pročitali od Dovlatova (što je, doduše, teško zamisliti) i da verujemo Dovlatovu kada, na početku knjige, kaže da piše autobiografiju. Susrećemo se odmah, doslovno od prvih redova, s Dovlatovljevim humorom – za koji nije preterano reći da je neodoljiv, te odmah postajemo zavisni od njega – ironijom, a naročito samoironijom (“Koga zanimaju priznanja neuspešnog pisca?”, reći će za sebe), s njegovom kratkim i naizgled škrtim rečenicama čiji nas ritam, ponekad sličan afričkom bubnju, jednostavno obuzima i uvodi u neku vrstu čitalačkog transa: to je ono kada nas ništa ne može odvojiti od teksta jer moramo da znamo šta će se dogoditi na idućoj stranici, a onda i na onoj posle nje, a kada smo već tu, kada se supa već ohladila, onda da nastavimo dalje i tako do kraja ili, odmah, do novog romana. Ništa, zapravo, nema autobiografskog u Dovlatovljevoj autobiografiji, odnosno nema onoga što smo, kada pisci pišu o sebi, navikli da pronalazimo: detalje koji su do tog časa bili skriveni, opise intimnih trenutaka, motive koje niko nije znao niti je slutio da postoje, izbruhe iskrenosti, po koji golicav detalj ili smelo mišljenje o nekome o kome, verovali smo, pisac autobiografije ima drugačije mišljenje, pikantne detalje ili grubosti koje ćemo, eto, pripisati piščevoj prirodi. (Autobiografski roman Mirka Kovača Vrijeme koje se udaljava jedna je od tih autobiografija kakve očekujemo.). Ništa od toga, međutim, nećemo pronaći kod Dovlatova. Njega takvi detalji ne zanimaju. On ponavlja motive iz prethodnih knjiga – recimo, o dve godine novinarskog života u Talinu već smo čitali u Kompromisu – ali ih sada obogaćuje novim detaljima, ili produbljuje i objašnjava epizode koje su negde drugde bile tek dotaknute: uzbudljivo je čitati kako je Dovlatov ulazio u lenjingradske književne krugove, kako su ga drugi pisci prihvatali ili odbijali, a naročito je strašno i beznadežno videti kako ga svi mogući izdavači odbijaju jer njegova književnost, naravno, nije bila po ukusu onih koji su bolje i od samih moćnika znali šta moćnici misle i žele. Zapravo, Dovlatov piše o pisanju. Sve se vrti oko pisanja, oko tog moranja koje mu donosi samo nevolje, a najveća nevolja je to što ne može ništa da objavi. Prijatelji ga visoko cene. Postaje sve poznatiji i stiče sve više poznanika. Ali ne vredi ništa. Zbog toga se prvi deo i zove “Nevidljiva knjiga”. Ta knjiga postoji. Napisao ju je Sergej Dovlatov. Jedino što niko ne može da je pročita jer sovjetska tankoćutna duša ne želi da je štampa. Kroz sve to, pak, prolazi povorka likova koji deluju upravo nestvarno, pa čak ni jedan Josif Brodski ne deluje kao čovek nego kao nadnaravno biće, kao preterani lik iz romana, kao neko ko živi samo da bi pisao, a piše kao da ga za sopstveni život nije briga. Kroz te i takve likove dobijamo presek tadašnjeg sovjetskog društva – od sredine šezdesetih godina do osamdesetih godina – a naročito onog njegovog dela koji je živeo ispod radara javnosti.

Drugi deo knjige odvija se u Njujorku, uglavnom u krugovima ruske emigracije. Priča se vrti oko osnivanja novih emigrantskih novina i nevolja s novcem i prethodnom generacijom emigranata koja ne želi novom emigrantskom talasu da prepusti monopol nad tumačenjem Sovjetskog Saveza. To se ne može drugačije reći: Dovlatovljve analize emigrantske scene, Sovjetskog Saveza, ali i same Amerike, jednostavno su briljantne. Ni u jednom trenutku Dovlatov neće zaboraviti iz kakvog je pakla izbegao, niti će o Americi misliti ništa manje nego kao o, kako kaže, divnoj zemlji. Ali to ga neće sprečiti da o Rusiji misli iznijansirano, kao što ga neće sprečiti ni to da Ameriku ošine tamo gde boli. Pa ako je ruski deo knjige pisanje o paklu koji je poznavao do u detalj, američki je deo priča o slobodi koja možda nije baš onako pevala kako su sužnji pevali o njoj. Problem je, zaključiće Dovlatov, koliko u sužnjima, toliko i u slobodi samoj.

Morao je Dovlatov da pravi kompromise. Bio je isuviše osetljiv da ga to ne bi bolelo, i isuviše inteligentan da zna kako bi bez kompromisa propao. Ono što ga, između ostalog, čini velikim, jeste i to što o svojim kompromisima nikada nije ćutao. Beskompromisno je, recimo to tako, pisao o svojim kompromisima.
Videli smo u Zanatu da Dovlatov ništa nije uspeo da objavi u Rusiji. Slao je svoje priče na bezbroj konkursa. Bezuspešno. A kada je u Talinu, naizgled liberalnijem od Lenjingrada, pokušao da objavi roman – ostao je bez posla. Nikada, međutim, nije prestao da piše, a u knjizi Uloga sakupljene su priče iz njegovog ruskog perioda. U tih jedanaest priča jasno prepoznajemo Dovlatova, a da, opet, pronalazimo u Ulozi i nešto čega nema u romanima. Humor je isti ili sličan, recimo. Štedljive i kratke rečenice takođe. Ono, međutim, što je drugačije upravo je različitost motiva. Od zbirke priča to se, naravno, i očekuje, ali će čitaoca sviklog na Dovlatovljeve romane – a oni se sada, iz perspektive zbirke priča, čine neobično usredsređenima oko jednog ili nekoliko motiva – čitaoca će, dakle, u najmanju ruku iznenaditi to što se, u kratkoj formi, pisac kreće između autoironijskih crtica, priča o lokalnim lupežima i prevarantima, vojnicima koji su se prvi put zatekli u velikom gradu i pojma nemaju kako treba da se ponašaju, do nekoliko ljubavnih priča u kojima se Dovlatov opire kako opštim mestima ljubavnog govora i pratećoj banalnosti, tako i iskušenjima da svoj stil podredi lepim osećanjima.

U priču Vojnici na Nevskom Dovlatov će utkati sav talog sopstvenog (pre)bogatog iskustva. On, naime, jednako dobro poznaje život vojnika, kao i studentski život u velikom gradu, te vrlo dobro zna da susret ta dva sveta, čak i na prijateljskoj teritoriji – u konkretnom slučaju na sedeljci – ne može da donese ništa dobro. Stepen neprijatnosti (danas se to zove transfer blama) koji će Dovlatov razviti u ovoj priči upravo je impresivan. U priči Uloga, pak, u kojoj se pripovedač našao između žene s kojom živi, ali je ne voli, i njene ekscentrične prijateljice glumice, uspeo je, koristeći tehniku samoironije i pronicljivog posmatranja, da duboko dotakne ne samo lične dileme koje bi se ticale ljubavno-seksualnog života, niti da tek pokaže u kojoj meri ima razvijeno čulo za lepotu, već i da prodre u mehanizme raznih oblika korupcije i samokorupcije. U priči Grožđe, koja počinje sledećom rečenicom: “Jedini seksualni šok u svom životu doživeo sam u poljoprivrednom kombinatu Telman” (pri čemu na ovom mestu nećemo otkriti čitaocima o kakvom je seksualnom šoku reč), zapanjujuće jednostavno Dovlatov opisuje neodrživost (ili korumpiranost) socijalističkog načina proizvodnje, tehnike potkradanja za koje je socijalizam otvarao upravo gigantske prostore i za koje se retko odgovaralo jer su u krađu bili umešani, uglavnom, svi koji su se nešto pitali. Najzad, pomenimo još čudesnu priču Put u novi stan u kojoj će žena koja se seli da okupi, kao pomoć pri preseljenju, svoje istinske i potencijalne ljubavnike. Muškarci koji, naravno, ne znaju detalje, ali ih, razume se, slute, odmah će da razviju snažno neprijateljstvo jedni prema drugima, dok će ona, kao nepokretni pokretač svoga sveta, kao središte bure koja se ne vidi na površini, ali besni u dnu, svoj izmaštani svet da drži na okupu dok se selidba ne završi. Raspad je, recimo još toliko, posledica sudara dva nespojiva sveta.

Divno je čitati priče jednog od najdivnijih pisaca dvadesetog veka.

Ivan Milenković