Horhe Luis Borhes rođen je u Buenos Ajresu 24. avgusta 1899. Sa devet godina preveo je Srećnog princa Oskara Vajlda. Njegova porodica se seli u Pariz 1914, da bi kasnije prešla u Ženevu u kojoj je Borhes naučio francuski. Pripremajući maturu interesuje se za velike pisce XIX veka i filozofiju; otkriva jevrejski misticizam posredstvom romana Golem G. Mejrinka. Na putu za Argentinu (1919) njegova se porodica zaustavlja u Španiji, u kojoj će Borhes pisati i kretati se u krugovima ultraističke avangarde. Po povratku u Argentinu (1921) učestvuje u pokretanju časopisa (Prizma, Proa), sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernadesa. Putovanjem u Evropu 1923. otpočinje period bogate spisateljske aktivnosti. Godine 1927. vid počinje da mu slabi, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina. Posle očeve smrti (1938), radio je u biblioteci punih devet godina. Zbog suprotstavljanja Peronovoj diktaturi bio je neprestano pod policijskom prismotrom. Posle Peronovog pada (1955), postaje direktor Nacionalne biblioteke, a potom profesor književnosti na Univerztitetu u Buneos Ajresu. Dobio je sa Beketom nagradu Formentor (1961), što mu je otvorilo vrata zapadnog sveta. Od tada počinje svoja putovanja u Ameriku i Evropu na kojima drži predavanja. Nagradu Servantes uručuju mu u Madridu 1980. godine. Umire u Ženevi 14. juna 1986. Ostao je zapamćen po svojim zbirkama priča, kao što su: Univerzalna istorija beščašća (1935), Maštarije (1944), Alef (1949), Brodijev izveštaj (1970) i Peščana knjiga (1975).
