Unutrašnja strana postmodernizma

24.02.06

Doktor književnosti Jasmina Ahmetagić govori o svojoj knjizi "Unutrašnja strana postmodernizma" koja otvoreno i oštro preispituje književni opus akademika Milorada Pavića, ali i o komentarima književnika i kritičara Vase Pavkovića u dnevniku "Danas" povodom izostavljanja Pavićevih kontroverznih izjava i medijskih nastupa, postmodernizmu kao "septičkoj jami" ili "fantomu bez lica"...

Mića Vujičić: Jasmina, Vaša knjiga "Unutrašnja strana postmodernizma", koja već u naslovu parodira Pavićevu "Unutrašnju stranu vetra", izazvala je niz polemika u Srbiji i učinila da se nakon puno godina jedna književna kritičarka pojavi čak i u najgledanijim televizijskim emisijama. To nije čudo, jer na kraju Vaše knjige sasvim otvarate karte i Milorada Pavića proglašavate osrednjim piscem, piscem ispod proseka. Koje su osnovne premise iz kojih izvlačite ovakav oštar zaključak?
Jasmina Ahmetagić: - Ne, ja karte otvaram na početku knjige i više ih ne zatvaram do kraja. U uvodu kažem da knjiga ima za cilj da preispita vrednost Pavićevog opusa, uglavnom onog koji je kritika branila po svaku cenu, a najčešće postmodernističkom teorijskom aparaturom. Stoga prvi deo knjige i preispituje Pavića kao, po rečima postmoderne kritike, najvrednijeg i tipičnog predstavnika srpskog postmodernizma, a drugi deo knjige preispituje sam postmodernizam, i to iz ugla iskaza koji su ovom "izmu" dali njegovi zagovornici. Jer, to je lice i naličje jednog te istog procesa u srpskoj književnosti. Cilja postavljenog na početku knjige držim se sve vreme. Dokazujem da su termini književe teorije izneveravani kako bi se branio jedan u osnovi osrednji opus. Međutim, moj stav je jasno iskazan, na početku: Pavić je veliki pisac zbog "Hazarskog rečnika", "Malog noćnog romana" i nekolicine priča. Ja ne bih ni preduzela preispitivanje stavova naše kritike da nisam imala nameru da dokažem osrednjost Pavićevog preostalog opusa, osrednjost koju su pratile uvek jednake pohvale, kao da razlike među njegovim delima nema, a to je uticalo na gubljenje samih kriterijuma vrednovanja. Dokazi za takvu tvrdnju dati su u čitavoj knjizi.

Da li biste naveli neke od njih?
- Među osnovnim zamerkama su prevlast proizvoljnosti, prenaglašavanje banalnosti, posezanje za motivima koji tradicionalno nose dubinu i simboliku i njihovo razgrađivanje u samom toku priče, šematizovana fabula, svođenje zapleta na verbalizaciju i fantastiku koja se sama sobom opravdava, srozavanje jezičkih sredstava...

Ne odričete vrednost Pavićevom "Hazarskom rečniku", ali tvrdite da je nakon njega počela "propast" ovog pisca. Zašto?
- Nisu prepoznate najdublje vrednosti "Hazarskog rečnika". U kritici su bitna svojstva ovog romana zapažena, ali pre no što su iscpljena, kritika se već zaplela u ponavljanju površnih stavova (roman-leksikon, roman o istorijskoj sudbini Hazara koja odražava i srpsku istorijsku sudbinu), ali i netačnih stavova (roman bez središta). Preveliko divljenje formi, propuštanje da se utvrdi da je smisaona nosivost ovog romana našla u formi romana-leksikona svoj pravi izraz, ali da na samoj formi nije mogla počivati, doveli su do toga da se pisac i čitaoci utvrde u mišljenju da je forma po sebi ona naročitost koja obezbeđuje mesto u večnosti, ma o čemu kazivala i ma kakvim jezikom nam se obraćala neka proza. To je pisca podstaklo da se nadalje poigrava formom koja se iscpljivala u sebi. Pored toga, poremećen je vrednosni poredak u srpskoj književnosti za duže vreme, stvoren je dovoljan broj nadripisaca koji, videvši kakvu prozu sebi dozvoljava autor "Hazarskog rečnika" (a uvek jednako hvaljen) i sami, drsko, traže poseban status.

Da li Vi tvrdite da je Pavićeva proza izgubila na vrednosti zato što je on počeo da koristi banalna i jeftina rešenja ne bi li povećao broj čitalaca? Da bi postao razumljiv širokim masama?
- Da, mislim da je komercijalizacija Pavićevog opusa očevidna i da mu je nanela mnogo štete. Korišćenje Tarot karata i to u svrhu gatanja, znakova Zodijaka na najpovršnijem nivou, srozavanje jezika, pisanje priča za Internet koje imitiraju duh igrica i proces čitanja svode na puku zabavu, navodno uključivanje čitaoca u prozu, a zapravo pretvaranje čitaoca u pukog konzumenta - sve je to iz banalnog svakodnevlja ušlo u Pavićevu književnost, koja na taj način podilazi čitaocu, ali to ne smeta da u isti mah bude proglašena uzornom prozom srpske književnosti. To je suštinski problem.

Nedavno je u dnevniku "Danas" objavljen tekst književnog kritičara Vase Pavkovića koji je oštro i kritički govorio o Vašoj knjizi. Recimo, on vam zamera što u kritičkom osvrtu na Pavićevo delo pominjete njegove kontroverzne izjave, to jest njegovo pojavljivanje u medijima. Mislite li da to treba uzeti u obzir kada se raspravlja o kvalitetu proze?
- Apsolutno ne pominjem ni jednom jedinom rečju u svojoj knjizi Pavićeve kontroverzne izjave. Moja knjiga ne sadrži nijedan komentar koji je vezan za njegovo pojavljivanje u medijima. Niti me to zanima, niti je to predmet književne kritike i to bi trebalo da zna svaki student književnosti već na prvoj godini studija. To što prikazivači knjiga lažu o njihovom sadržaju, a prepoznajem da je vaše pitanje proisteklo iz jednog takvog prikaza, samo potvrđuje onaj deo moje knjige koji kritičare uzima za "glavne junake" i pokazuje čime se oni služe u procesu diskvalifikacije. Ako pažljivo čitate, čak vam ni moja knjiga nije potrebna da utvrdite ko tu laže: jer autor tog prikaza sam govori o mojoj ličnosti, a tvrdi da bi trebalo da znam da ličnost autora nije predmet kritike.

Ali, Vasa Pavković skreće pažnju i na to da vi na jednom mestu kritikujete Milorada Pavića zbog nedovoljne "pravoslavne duhovnosti", te Vašem kritičarskom pristupu pripisuje tradicionalizam i konzervativizam. Zaista, da li "nedovoljna pravoslavna duhovnost" može biti ozbiljna zamerka jednom delu?
- Ja ni na jednom mestu u svojoj knjizi ne kritikujem Pavića zbog nedovoljne "pravoslavne duhovnosti", jer bi to bilo van pameti već i zbog toga što sam ja duboko svesna - ako vaš prikazivač nije - da osim pravoslavne postoje i druge i drugačije vrste duhovnosti. Međutim, pomenuti prikazivač je svestan da mnogo puta ponovljena laž za većinu ljudi postaje istina, pa se time i služi. Pošto je kritika mnoga Pavićeva dela proglasila ispunjenim hrišćanskom duhovnošću, treba njih pitati šta iz toga proizilazi, a ne mene koja polazeći od njihovih iskaza preispitujem koliko je taj stav istinit. Pri tom, ja se bavim isključivo pitanjima književnoumetničke realizacije onoga što je u delu prisutno. Moje je pitanje imanentno književnosti: ako se pisac poigrava hrišćanskim motivima, onda je prirodno da istražujem načine na koje to čini i funkcionalnost postupka za celovit smisao dela. Konačno, kada bi prikazivačev stav bio istinit, onda ne bi bilo moguće da pišem o Pekićevom "Vremenu čuda" kao o vrhunskom romanu - a ja sam upravo to činila - jer to je roman koji parodira Hrista i novozavetna jevanđelja.

Još je oštriji deo Vaše knjige u kome se obrušavate na postmodernizam. Upoređujete ga sa septičkom jamom. Zamolio bih Vas da mi kažete koje su vaše osnovne zamerke postmodernizmu...
- Deo o postmodernizmu u mojoj knjizi toliko je jezgrovito napisan, a toliko literature sažima u sebi, da osećam otpor kada treba o tome da govorim još jezgrovitije. Ja u knjizi, sve po tragu teoretičara postmodernizma i njegovih branilaca u našoj sredini, istražujem šta je differentia specifica ovog "izma". I pošto se sve sto su rekli rastače, pokazujući se kao neistinito čim se nad tim duboko zamislite i sučelite mu neki drugi, takođe postmodernistički stav, dolazim do jednog preseka svojstava koji ostaje iza svih definisanja. U najkraćem, postmodernizam je fantom bez lica, koji podstiče i teorijski opravdava zamiranje personalnosti. U literaturi, kao i u drugim umetnostima. Kao i u životu.

Mića Vujičić

28.11.05

„Hazarski rečnik” izdvajam i kao remek-delo i kao početak kritičarskog parazitiranja na Pavićevom tekstu

Knjiga o kojoj se sve više govori, „Unutrašnja strana postmodernizma: Pavić i pogled na teoriju” mlade književne kritičarke dr Jasmine Ahmetagić (35), podrobno i u negativnom kontekstu analizira stvaralaštvo našeg najpopularnijeg pisca Milorada Pavića. Zbog toga, deo javnosti autorku smatra vrlo hrabrom osobom. Ova knjiga čekala je dve i po godine na objavljivanje. Pošto ju je odbilo nekoliko poznatih izdavača, najzad ju je objavila izdavačka kuća iz Beograda „Raška škola”, uoči ovogodišnjeg Beogradskog sajma knjiga.

Jasmina Ahmetagić diplomirala je na beogradskom Filološkom fakultetu, a doktorirala je na temu „Biblijski podtekst srpske proze od druge polovine 20. veka”. Pored ove knjige, Jasmina Ahmetagić objavila je i „Antički mit u prozi Borislava Pekića” (2001) i „Potraga koja jesam: o prozi Vladana Dobrivojevića” (2002 godine). „Stav o Paviću kao nedvosmislenom književnom uzoru proizveden je u nepouzdanoj kritičarskoj radionici, koja se vredno starala o etiketama kojima će opremiti njegov opus”, kaže u svojoj kritici naša sagovornica.

Već prvi pogled na Vašu knjigu govori da parodirate jedan od formalnih postupaka proze Milorada Pavića. Počev od te formalne slobode dela poznatog pisca, koju tezu dokazujete svojom kritikom?

– Parodiranje formalnog postupka polazi od loših tumačenja Pavićevog romana „Unutrašnja strana vetra”, koja su uzeta kao paradigma kritičarske odbrane Pavićevog opusa od nekoherentnosti, u njemu sadržanih. Stavovi kritičara su u ovaj roman upisivali smisao, nisu ga iz romana izvodili, a tvrdnja da je kraj romana u sredini zapravo pretpostavlja tehničko rešenje slaganju romana u čitaočevoj svesti. Štampanje knjige u obrnutom smeru, umesto u nizu ili eventualno u dve sveske, samo je spoljašnji efekat koji ništa ne menja u značenju romana. Parodičnim naslovom i formom moja knjiga podržava svoju osnovnu tezu da se Pavićev opus i postmodernizam jedan drugim objašnjavaju, a odbrane i jednog i drugog počivaju na mistifikacijama i, konsekventno, izazivaju potpuni raspad kriterijuma na kojima počiva književna kritika.

„Hazarski rečnik” na neki način izdvajate iz preostalog opusa poznatog pisca. Kako tumačite potonje njegovo stvaralaštvo?

– „Hazarski rečnik” izdvajam i kao remek-delo i kao početak kritičarskog parazitiranja na Pavićevom tekstu. Olako su izricana, uz relevantna svojstva romana, svakojake, neistinite tvrdnje, jer je vrednost „Rečnika” opravdavala postojanje teksta o njemu, ma kakav taj tekst bio. Tako se previše bučno insistiralo na formalnim svojstvima i nedovoljno brige je posvećeno preciznom određenju šta je to u „Hazarskom rečniku” vredno. Rezultati su vidljivi: u kasnijem Pavićevom opusu opstaje samo poigravanje formom po svaku cenu, a u kritici se ustoličila postmoderna aparatura za odbranu takvog postupka.

Ako Milorada Pavića na jednom mestu ocenjujete kao prosečnog ili čak pisca ispod proseka, kako objašnjavate njegovu ogromnu popularnost, ne samo u našoj zemlji?

– Objašnjavanje bilo čije popularnosti predmet je, na primer, sociologije kulture. Kako vi objašnjavate odnos između broja posetilaca koncerta neke folk zvezde i koncerta klasične muzike – zar vrednošću muzike?

Šta mislite, zašto se niko pre Vas nije usudio da napiše ovakvu knjigu?

– Mnogo je mogućih razloga. Prevrednovanje Pavićeve proze nisu doživeli kao egzistencijalno bitno pitanje. Dobro su se osećali u postojećem sistemu vrednosti. Lakše im je da misle već mišljeno. Imaju fleksibilan moral...

Kako zamišljate svog čitaoca, a kako čitaoca knjiga Milorada Pavića?

– Knjiga mnogo govori o sebi i time kakvog čitaoca traži. Najveći deo Pavićeve proze umrtvljuje duh, služeći se jeftinim sredstvima i banalnim rešenjima, podilazeći počesto i najnižem ukusu. Ako Pavićevom opusu suprotstavim opus koji visoko vrednujem, moji kriterijumi postaju očigledni. Romani Vladana Dobrivojevića traže posvećenika, tragaoca za smislom i značenjem dela, uživaoca jezičkog bogatstva o kome svedoči svaka rečenica. Ona traži čoveka koji ume da bude sam sa sobom. A, ako bih lik svoga čitaoca mogla da izvedem iz sadržine svojih knjiga, onda bi on najpre bio tragalac za istinom.

-----------------------------------------------------------

Postmodernizam iznutra

„Sa druge strane”, kritikujete i sam postmodernizam, koji je „širi od jedne umetničke formacije”. Kako u tom dobu vidite međusobni odnos kritike, književnih vrednosti i čitalaca?

– Postmodernizmu se u mojoj knjizi prilazi, tako reći, iznutra. U nastojanju da odgonetnem šta sve postmodernizam jeste, sledila sam postmodernističku kritiku. Dakle, moj stav jeste radikalno odbacujući, ali je izveden pažljivim čitanjem onoga što su postmodernisti rekli sami o sebi i uviđanjem potpune nekoherentnosti, razgolićujućih samodefinisanja, neobaveznog odnosa prema rečima. U preseku njihovih stavova otkrio mi se skup pojava koji se može imenovati kao postmodernizam, a što taj bilans ima opasno, dehumanizujuće lice, nije moja krivica. Sumnja u postojane estetske i moralne vrednosti, odustajanje od vrednovanja, pa čak i koherentnog tumačenja neke su od samodefinišućih postmodernističkih tvrdnji koje su odredile odnos kritike, teksta i čitalaca. Time je kritika postala manipulativna.


Marina Vulićević

21.08.05

JASMINA AHMETAGIĆ (1970, Beograd) diplomirala je i doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dobitnik je Nagrade „Nikola Milošević” 2014. za knjigu Pripovedač i priča, kao i Nagrade „Isidorijana” za najbol?e knjige srpske književnosti u 2006. i 2007. godini: Unutrašnja strana postmodernizma: Pavić / Pogled na teoriju (2005) i Antropopeja: biblijski podtekst Pekićeve proze (2006). Osim pomenutih naslova, autor je brojnih knjiga, tekstova u književnim i naučnim listovima i časopisima, kao i monografija: Antički mit u prozi Borislava Pekića (2001), Potraga koja jesam: o prozi Vladana Dobrivojevića (2002), Dažd od živoga ugl?evl?a (čitanje s Biblijom u ruci: proza Danila Kiša i Mirka Kovača) (2007), Zlostavl?anje i druge l?ubavne pesme (2009), Nevidl?ivo zbivanje: pravoslavna duhovnost u prozi Grigorija Božovića (2012), Knjiga o Dostojevskom: bolest prekomernog saznanja (2013), Proza duše (2015), Knjiga o Kamiju: poetika mere (2017), Priče o narcisu zlostavljaču: zlostavljanje i književnost (2011; reizdanje Blum, 2021). Radi u Institutu za srpsku kulturu, Priština – Leposavić.

19.05.06

Književni magazin

U ovdašnjoj “nemoj nikom da se zameriš” kulturi retke su negativne studije o nekom stvaraocu, a pravo je čudo kada takva studija govori o Miloradu Paviću. Odnedavno imamo jedno čudo više. Književna kritičarka Jasmina Ahmetagić je dala sebi dva ambiciozna zadatka: da vrednuje (tačnije rečeno: prevrednuje) i Pavićevu beletristiku i teoriju postmodernizma. Ta dva dela njene knjige kreću od korica i sreću se na sredini (uzgred, to je parodija kompozicije Unutrašnje strane vetra).
Govoreći o Paviću, kritičarka više puta hvali Hazarski rečnik, kao i desetak pripovedaka, ali vrlo negativno vrednuje piščevo delo u celini: “Ako hronološki pratimo Pavićev opus, neće biti moguće da ne zapazimo kako je pisac u svakom pogledu – i njegova mašta, i lucidnost, i stil, i vodjenje priče – propadao (...) a zbirka Sedam smrtnih grehova posvedočuje da je učinak bio potpun, te da je Pavić njome dosegao svoju književnu smrt.” Kritičarka smešta autora “u osrednje, pa i u pisce ispod proseka”.
Kakvi su argumenti za ovu oštru ocenu? Posvećena unutrašnjem pristupu književnosti, kritičarka pomno analizira dela i mnogim primerima potkrepljuje svoje teze. Njene zamerke se okvirno mogu svrstati u četiri grupe:
1) Besmisao vlada mnogim Pavićevim delima, naročito onim novijim. Ta dela ostavljaju “utisak dubine da bi nam otkrila svu svoju prozirnost i prazninu”. Pavić nijedan motiv “ne razvija dublje, niti se ijedne svoje misli temeljno drži”, i obično bira “površna rešenja”.
2) Stalna ponavljanja (postmodernisti bi rekli: autocitatnost). “Pavić uporno pribegava istim rešenjima. Ponavlja teme (...) ponavlja i umetničke postupke, pa i početke i završetke priča.”
3) Za jedan od najpoznatijih Pavićevih spisateljskih metoda – uključivanje čitaoca u delo – kritičarka pokazuje da čitaoci nemaju nikakav suštinski izbor, već da sve ostaje na nivou verbalizma.
4) Konačno, autorka zamera Paviću zbog nebrojenih bizarnosti i alogičnosti, i smatra da je reč o praznim mestima u naraciji. Slično misli i o sentencioznosti (“Tvoja smrt može da živi dvaput duže od tebe” ili “ono što nam u oktobru izgleda kao mart, u stvari je januar”).
Jednostavnim eksperimentom možemo proveriti njene tvrdnje. Postavimo sebi pitanje: “Da li ovo ima neku umetničku svrhu, ili je pak suvišno?” Da li bi se u Poslednjoj ljubavi u Carigradu išta promenilo ako izostavimo tarot karte, a sve drugo ostane isto? Da li Unutrašnja strana vetra dobija posebno značenje zbog činjenice da se na sredini knjige sreću priče o Heri i o Leandru (inače, slabo povezane)? Da li često ponavljanje motiva, postupaka i likova baca novo svetlo na te motive, postupke i likove? Da li je čitalac zaista uključen u delo ako likovi govore da je on došao kod njih? Ovakvim eksperimentom se možemo spustiti sve do pojedinih rečenica. Zašto junakinja ima “brkate sise” i zašto razbija kuvana jaja o čelo? Zašto je bitno da se kaže da junak ima čarape posebno pletene za različite noge? Zašto se junakinji kosa ukovrdža kada je zaljubljena, a ispravi joj se “kad pišam na koprive”?
Kritičarka je u pravu. Ovi postupci i rečenice nemaju utemeljenje, niti nešto iz njih proizlazi, već ostavljaju utisak proizvoljnosti, kao da su tu samo da bi opsenili i privukli čitaoca. Da bi bilo pretočeno u književnost, i snovidjenje mora imati unutrašnju logiku i biti povezano s drugim elementima dela, a u mnogim Pavićevim ostvarenjima, naročito onim novijim, nije mogućno naći te osobine.
Kako da vrednujemo pisca koji ovako stvara dijaloge:
“Jesi li ti pismena?”
“Sve smo ovde, u manastiru, pismene.”
“Izvini, nisam to mislila. Umeš li štogod da mi sročiš, a da nije sranje?”
“A šta bi ti, dete, da ti se sroči?”
“Žitije. Kao ono što se u crkvi čita. Marije Egipćanke, Teoktiste sa Parosa, ili neke druge, takve. Znaš onu žensku vojničku pesmu ‘Od Urala do Kavkaza davala sam bez otkaza.’ E ja sam ti takva nekakva. Pa da mi sročiš zitije.”
Ova pripovetka, “Žitije”, primer je kako mnogobrojne bizarnosti prerastaju u besmislice, a nalazi se u zbirci “Priče sa savske padine”, zbirci koja je dobila Andrićevu nagradu za 2001. godinu.
Ako izostavimo formalne dosetke i bizarnosti, šta preostaje? Preostaje književna kritika, koja delu daje naknadni smisao. Jasmina Ahmetagić zamera mnogim kritičarima da su Pavićevo delo okružili mistifikacijama i neumerenim pohvalama (čime su, zapravo, naudili piscu), i da su eksperimente s formom hvalili kao da su oni smisao po sebi, umesto da su se upitali kakvo imaju značenje. Kritičarka kaže: “Trebalo bi da delo najpre u sebi nešto nosi, i to nezavisno od svake teorije, a tek potom da se objašnjava prepoznatom poetikom.”
O toj poetici govori druga polovina njene knjige. Taj deo je manje uspeo. Iako se opravdano protivi mnogim teorijskim postavkama postmodernizma, kritičarka je napravila grešku u tome što književna dela implicitno vrednuje, i odbacuje, na osnovu teorije s kojom su vezana. Time je učinila upravo ono protiv čega se s pravom pobunila pišući o Pavićevim delima. Kada pogledamo književna dela pripisana postmodernizmu – a dela su uvek mnogo bitnija od teorija – vidimo da ocena ne može biti crno-bela. Recimo, Donald Bartelmi u pripovetkama i Džulijan Barns u Floberovom papagaju pribegavaju mnogim postmodernističkim postupcima – intertekstualnost, fragmentarnost, parodiranje, mešanje žanrova – ali ta dela su dosledna, zaokružena i smisaona. S druge strane, mnogi pisci koriste iste ove postupke, ali stvaraju bezvredne knjige. Jednostavno rečeno, književni postupci i pravci ne mogu biti ni dobri ni loši, već su pisci dobri ili loši, i imaju šta da kažu ili ne.
Ova knjiga sadrži neka pojednostavljivanja, a ton je povremeno suviše žučan, ali prednosti daleko nadmašuju nedostatke. Analize J. Ahmetagić svedoče o dubokom razumevanju književnosti. Ona piše jasno, i ne izbegava vrednovanje, pa je čitaocu – bez obzira da li se slaže ili ne – jasno šta ona misli, i zbog čega; to je olakšanje nakon desetina kritika u kojima ne znamo šta je pisac želeo da kaže.
Što je najvažnije, ova knjiga se ne zasniva na pitanju da li nam se svidja određeni pisac ili ne, već na sukobu različitih poetika. Kritičarka je očito na tragu Aristotela, jer traži da delo bude zaokruženo, celovito i smisaono, i da mu se ništa ne može ni dodati, ni oduzeti. Zato je logično što ona negativno vrednuje sva Pavićeva dela u kojima detalji ne moraju da se uklope u celinu, a celina ne mora da nosi koherentno značenje. Nije u pitanju isključivost, već činjenica da je istorija književnosti na kritičarkinoj strani. Pomenute Aristotelove postavke nisu dovoljan ali jesu nužan uslov da knjiga bude zapamćena duže od mode koja ju je inspirisala. Jasmina Ahmetagić je ustala u odbranu književnog smisla, i na tome sam joj veoma zahvalan.

Veselin Marković

22.12.05 NIN

Posle učestalog masmedijskog predstavljanja Jasmine Ahmetagić, sa dobrim ukusom kadgod teško spojivim, nema sumnje da je reakcija kakvu je njena knjiga izazvala bila željena. I ništa manje, predvidljiva. Ako ste namerni i, podrazumeva se, koliko-toliko pripremljeni da dovedete u pitanje načela jedne, izvesno dominantno poetičke formacije i da, uz to, bezmalo u celosti osporite vrednosti književnog opusa koji je ovde predstavlja, blizu je pameti da je publicitet obezbeđen... Međutim, ma šta o njemu mislili, dvodelnoj studiji koja ga je podstakla valja pristupati vrlo ozbiljno. Osnažujući svojstva rasnog kritičara iskustvima naučnoistraživačkog rada, ovaj analitički pouzdano razvijen tekst i te kako vezuje čitalačku pažnju.

U jednom delu studije (“Pogled na teoriju”), suprotstavljajući svoja stanovišta stanovištima nekih od najuglednijih, stranih i naših, teoretičara postmodernizma, Jasmina Ahtematić nastoji obelodaniti i dokazati da postmodernizam zapravo i nema identitet (najsvojstvenije mu je “radikalno odbacivanje”), da su odlike po kojima biva diferenciran odranije poznate i u književnoj praksi potvrđene, ili su to tek “odlike pripovedne tehnike”. Njena ključna teza je da, umesto da proizlazi iz postmodernističkih dela, teorija postmodernizma takva dela programira. Drugim rečima, “simulira postojanje postmoderne književnosti”. Sledstveno tome, blisko joj je uverenje da u srpskoj književnosti i nema ostvarenja koje bi bilo postmodernističko i, u isti mah, autentično. U tom je kontekstu među najkarakterističnijima njena tvrdnja da je postmodernizam jedna “politikantska i ideološka tvorevina”. Najvećma je ishod koterijaške organizovanosti i dogmatske isključivosti ovoj poetičkoj orijentaciji naklonjenih kritičara.

Saglasno svojim načelnim stanovištima, Jasmina Ahmetagić u pet međusobno povezanih sekcija opsežnijeg dela ove studije (“Pavić”) analizira i vrednuje neka od najmarkantnijih (koncepcijskih, poetičkih i inih) obeležja proznog opusa Milorada Pavića. Kritičarka, između ostalog, ispituje zamisao njegovih dela, kompoziciju i strukturu, “nosivost” i razvoj likova, temeljne ideje. Promišlja, kako se danas kaže, efikasnost i učinke piščevih postupaka, promena na planu forme, relativizovanja uloge autora i uvođenja čitaoca u proces uobličavanja teksta, citatnosti i autocitatnosti, itd. Ovde svedeni na nekoliko ocena, tokovi i rezultati ovih analiza krajnje su po predmet nepovoljni. Jasmina Ahmetagić, naime, drži da Hazarskom rečniku nijedno potonje Pavićevo delo nije uspelo da se približi: “igranje formom” je gotovo sve što je, od kvaliteta kojima nas je Rečnik “zasenio”, do danas ostalo. I tako, silaznom linijom, sve do pripovedne zbirke Sedam smrtnih grehova koja je po svemu “oličenje proze iz koje su svi kvaliteti iščileli”. Samo kritika, arsenalom pripremljenih poetičkih odrednica, u životu održava “na smrt bolesno delo” ovog pisca.

Mogućno je, dabome, zanemarujući svakovrsna preterivanja, u kritičkom tekstu Jasmine Ahmetagić otkrivati problematična mesta. Kad, recimo, postmodernizmu prigovara nepostojanje identiteta, kritičarka naglašava da se ni njegovi teoretičari ne slažu oko toga šta se odnosi na termin. Biva li, u takvim slučajevima, ikad drugačije? Jednim povodom konstatuje da bi Pavić, zbog Hazarskog rečnika i još pokojeg dela (baš kao i Meša Selimović zbog romana Derviš i smrt i Tvrđava), mogao biti smatran velikim piscem, a u drugoj prilici da je ponajpre reč o osrednjem piscu. Njene su interpretacije katkad kontraproduktivne: umesto da dokažu egzibicionizam u zamislima i idejama Pavićevih dela, nagoveštavaju složenost i dubinu. Može se, takođe, postaviti koncepcijsko pitanje (koje “sluti” nova) da li je rasprava o prirodi i funkciji hrišćanske duhovnosti u Pavićevoj prozi “iz iste priče” kao i predmeti analiza koji joj prethode?

Ipak, najpredvidljiviji “polemički diskurs” bi se mogao zasnivati na stanovištu da postmodernu književnost nije smisleno prosuđivati njoj neprimerenim kritičkim metodima. Ponajmanje anahronim. U načelnom delu studije Jasmina Ahmetagić suštinska obeležja proznog ostvarenja oštro razgraničava od spoljašnjih. A kad govori o Pavićevom opusu, zalaže se za svojstva umetnosti po sebi presudna za “smisao i vrednost”... Međutim, bez obzira na mogućnosti sporenja, ovom je studijom promoterima i tumačima nove tekstualnosti isporučen problemski i kritičko-teorijski relevantan izazov. Ako ga previde, neće to biti zato što previđanje zaslužuje.

Bogdan A. Popović