Proza duše

01.01.17 Književna istorija

Dosadašnje književnoistorijske i teorijske platforme za izučavanje srpske moderne istakle su koliko kulturološki značaj ovog razdoblja na južnoslovenskom području, toliko zahtev da se isti konstantno samerava s implikacijama koje je imao na savremenu umetničku svest. Dok su, međutim, do pojave studije Proza duše Jasmine Ahmetagić, interes izučavaoca pretežno zaokupljali visoki dometi poezije ovog razdoblja, dotle je sistemski pogled na prozu, koja je možda i relevantnija po pitanju modernosti kao samosvesnog opredeljenja, predstavljao ređi slučaj u recentnoj domaćoj nauci.
Uvodnim poglavljem studije, pod naslovom „Proza srpske moderne”, Jasmina Ahmetagić teži da opiše generalne karakteristike poetičke i duhovne klime s početka prošlog veka. Koncept ovakvog, prološkog poglavlja dobrodošao je u studiji koja je slobodnim odabirom prozne građe komponovana u šest samostalnih ogleda. Obraćajući pažnju na dalekosežne inovacije kojima umetnici moderne, s filozofskim uporištem (S. Kjerkegor, A. Bergson, F. Šopenhauer) pribegavaju, autorka se priklanja shvatanju moderne kao prevashodno preosmišljenog vida idealizma koji se izrodio u vidu antiteze realističkom doživljaju sveta, a koji se očituje kroz pounutrašnjenje stvarnosti, pa je moderna samosvesnija nego njoj prethodeće epohe. S druge strane, pojedinim Ahmetagićkinim opservacijama iz prološkog teksta nedostaje otklona od „udžbeničkog” diskursa. Manir nepotrebne eksplikacije već apsolviranih fenomena pratiće s vremena na vreme njen napor da izloži celovit stav prema problematici modernosti, i to one pionirske – preinačene iz iskustva realizma. Čitaocu-znalcu, uslovno rečeno, ovo će s pravom delovati suvišnim, ali se Proza duše u ovakvim, „udžbeničkim” pasažima pokazuje kao promišljeni pregled najbitnijeg preloma u srpskoj književnosti, odnosno kulturi uopšte – ulasku u moderne tokove.
Takođe, uvodno je poglavlje, u strukturnom smislu, verna ilustracija čitave studije, i Ahmetagićeva njime postavlja jasne premise svoga istraživanja, a kojih se pridržava do kraja. One podrazumevaju preispitivanje tradicionalnih poimanja proze srpske moderne i usredsređenost na reprezentativni pripovedni korpus. Ahmetagićeva, stoga, s razlogom isključuje iz tumačenja Petra Kočića i Iva Ćipika, zbog primarnosti njihovog realističkog prosedea. Upražnjeno mesto popunjava autorkom sa margine, u punom smislu te reči – Leposavom Mijušković – i upravo će esej posvećen četirma pripovetkama ove spisateljice sintetizovati kritičarsko umeće koje pulsira Prozom duše.
Metod koji podrazumeva da je književni tekst taj koji diktira teorijska polazišta tumačenja uočljiv je već u ogledu o Bori Stankoviću. Ovde je prevashodno književni junak, zajedno sa fikcionalnim svetom koji emanira, svojevrstan integracioni faktor Ahmetagićkinih promišljanja, dok je njen tretman samog teksta umnogome fenomenološki: pojedinačno se tumače takozvani slojevi književnog sveta.
Uvažavajući stavove prošle kritike, a koji su pretrpeli sud vremena, autorka postupno, bazično deduktivnim putem, promoviše „strasti i lamente” kao kontrapunktarnu, motivsku i ideološku paradigmu Stankovićevih romana Nečista krv (1910) i Gazda Mladen (1927), odnosno nekolicine probranih pripovedaka: „Oni”, „U noći”, „Večiti poljubac” i sl. Ahmetagićeva ne nastoji da ponudi drastično novu perspektivu za „otključavanje” Stankovićevog dela. Za ovo su argument nekolika oslanjanja na kritičarske zaključke Jovana Skerlića i Isidore Sekulić kao Stankovićevih savremenika (u vezi sa impresionističkim pretpostavkama Nečiste krvi), ali i korespondiranje s Kašaninovim i Dučićevim uvidima.
Slično je sa implikacijama koje je povodom problema simbolike statusne stratifikacije u Nečistoj krvi izneo Novica Petković, u često navođenoj studiji Sofkin silazak.
Ahmetagićeva, ipak, ispoljava samostalnu sumnjičavost povodom apsolutizacije Sofkine hipertrofirane seksualnosti. Već uvreženi zaključci o „dvoguboj” pojavnosti Sofkinog seksualnog bića objašnjavaju, ali samo do određenog stepena, numinoznu motivaciju koja prati mnoge scene u kojima Sofka odaje autoskopofiliju. Ahmetagićeva se ne plaši da vrlo složeni splet uzroka i mogućih razloga za pomalo devijantnu Sofkinu seksualnost ostavi zatomljenim, budući da ni sam roman ne sugeriše kako on mora biti nedvosmisleno raskrinkan. Uopšte uzev, ogledom o Borisavu Stankoviću je manir konstantnog vraćanja na parafraze teksta kao argument kritičkog rada promovisan u nit vodilju celokupne Proze duše.
Veljko Milićević, nezvanični rodonačelnik srpskog modernog romana – jer je dosadašnja kritika, kako primećuje Ahmetagićeva, zvaničnog neopravdano olako pronašla u Borisavu Stankoviću – uključen je u društveno pamćenje kao svojevrstan eksces ili kratkotrajna erupcija modernosti u prvoj deceniji XX veka. S druge strane, prvobitna kritička ocena – Skerlićeva, dakako – bila je po Milićevića povoljna i zasnovana na visokim očekivanjima, mada beogradski kritičar nije bio sasvim blagonaklon prema Milićevićevom pesimizmu.
Opetovano navodeći relevantne biografsko-bibliografske podatke, Ahmetagićeva će u ogledu o Milićeviću pokušati da ustanovi do kog stepena je njegov rad anticipirao ne samo međuratni, nego i tzv. kasni modernizam na ovim područjima. Shodno tome, s vremenskom distancom koja joj ne dopušta impresionistički impuls Skerlićevih reči, Ahmetagićeva će defetizam iz Bespuća (1906) predstaviti kao simptom modernizma, par excellence. Mada isti tumači s viškom sveobuhvatnosti koja podseća na školu interpretacije književnog teksta, ona ipak iznosi neosporno bitne dileme koje kod čitaoca izaziva eklekticizam Gavra Đakovića, glavnog junaka romana. Fenomen obeskorenjenosti koji, shodno uvreženim mišljenjima kritike, implicira Đakovićevo psihofizičko rastrojstvo i neurasteniju, ona razume tek kao polovično objašnjenje. Pogotovo je takav rezon Ahmetagićeve po pitanju pridavanja vanrednog značaja opozitu seoski zavičaj – gradska sredina, koji presudno uslovljava pomenutu obeskorenjenost glavnog junaka. I ranije je primećeno da ona predstavlja nešto više od matematičke posledice sučeljenosti provincije i velegrada, centra i periferije.
Izgleda da je i kratke priče Veljka Milićevića najpogodnije iščitavati u poetičkoj blizini Bespuća iz kog, kao iz kakvog nukleusa, nastaju. Mala galerija portreta nastalih na fonu Gavra Đakovića – kakav je i Damjan Damjanović – oslikavaju do najfinijih nijansi motivski kompleks „mrtvog života”, te opsesivne Milićevićeve vizije pojedinačne egzistencije. Ahmetagićeva ne ispušta mogućnost koja je pred nju stavljena, tako da pripovetke „Mrtvi život”, „Mutna priča” i „Vihor” saobražava postupku i iznad svega modernoj letargiji koja izbija iz Bespuća, dokazujući tako da Milićevićev roman nije usamljeni slučaj njegovog talenta.
Pišući o „Mrtvom životu”, a sasvim poredivo s načinom na koji će paralelno iščitavati romane i pripovetke Milutina Uskokovića, Ahmetagićeva prati višestruka nadovezivanja koja postoje u Milićevićevom opusu. Tako uspelost dramskog sažimanja i nijansiranja iz ekspozicijskog dela „Mrtvog života”, kao i dinamika dešavanja u učionici u kojoj Damjanović svakodnevno boravi, kasnije nalazi odjeka u alijenaciji koja pulsira kafanom iz uvodnog poglavlja Bespuća. Uočavajući distinkcije koje postoje između prve i finalne verzije „Mrtvog života”, Ahmetagićeva s pravom naglašava preimućstva potonje, one u kojoj je modernistički senzibilitet direktno srazmeran prostorima nedorečenosti.
Okosnicom Proze duše može se smatrati ogled „Ispovedna proza Leposave Mijušković”, koji je i u kompozicionom smislu smešten u središte knjige. Pre svega, pišući o Leposavi Mijušković – donedavno sasvim skrajnutoj srpskoj spisateljici razdoblja moderne i jednoj od onih figura koje, jednom izostavljene iz vidokruga kritike, teško zadobijaju naknadnu pažnju – Ahmetagićeva realizuje jednu od premisa svoje studije: prevrednovanje stereotipnih shvatanja epohe.
U pojedinim pasažima Ahmetagićeva ne preza od primene doziranog biografizma, pa se u tom smislu čak i osvrt na kuriozitet o smrti Leposave Mijušković može opravdati, budući da dodatno pobuđuje čitaočevo interesovanje za ovu spisateljicu o kojoj, najverovatnije, ne zna gotovo ništa. Međutim, Ahmetagićeva se ograđuje od pridavanja suvišnog značaja ovoj biografskoj triviji.
Ona se konkretno bavi svim četirma pripovetkama koje je Mijuškovićeva objavila u Srpskom književnom glasniku, a u razdoblju od 1905. do 1907. godine. S obzirom na to da ne postoji značajnija predistorija izučavanja ove spisateljice, njenu „ispovednu prozu” Ahmetagićeva nepomućenim imanentnim pristupom promišlja kroz dva glavna ideološka punkta: sukob pojedinca i sredine u kojoj je njegova individualnost ugrožena, te izraziti romantični zapleti koji služe emotivno upečatljivom dočaravanju ovog sukoba. Iza kondenzovane filozofije ljubavi, koju u sebi nose pripovetke Mijuškovićeve, stoji ista narativna svest – i na ovoj pojavi Ahmetagićeva insistira. Dodatno, pojedini ambijenti, motivi i slike čine da se četiri pripovetke daju tretirati kao specifični lirizovani roman, u širem smislu reči. Štaviše, autorka ogleda navodi kako je, čitanjem u jednom dahu, po sredi „roman ispripovedan u prvom licu” (96). U sve četiri priče Leposave Mijušković prisutan je povišeni literarni obračun sa konformizmom i malograđanskim preprekama koje se postavljaju pred ljubavnike. Oni su, ne bez razloga, u svetu proze Leposave Mijušković heteroseksualni, ali i neskriveno homoseksualni, s obzirom na šta je moguće uspostaviti još jedan dihotomijski odnos.
Ahmetagićeva, međutim, favorizuje zajedničku pripovedačku spoljašnjost ovih tekstova: fragmentarnost, tehnike toka svesti i unutrašnjeg monologa, specifičan disonantni ritam pripovedanja (grafički naznačen mnogobrojnim reticencijama), te naročito ispoljenu ispovednu komponentu. Iz celokupne analize vidljivo je da je upravo potonja doživljena kao nezaobilazno izvorište modernosti, ono koje sačinjava duševnost ove proze. Čitalac, međutim, može steći utisak kako autorka pada pod diktat teksta kojim se bavi, toliko da gubi iz vida smelije teorijske pristupe koji bi joj stajali na raspolaganju. Kada ukazuje na sličnosti koje postoje između „Utisaka života” Mijuškovićeve i „Iskrene pesme” Milana Rakića, odnosno između „Bolne ljubavi” i „Svetkovine” Sime Pandurovića, autorka previše značaja pridaje tipološkoj srodnosti, a čitaoca ostavlja bez razrađenog smisla ovih relacija. Takođe, ostaje žal što autorka nije bila kritičarski intrigantnija prema opravdanosti patosa koji bukvalizovane razgovore sa Dušom (npr. u pripoveci „Priča o duši s večitom čežnjom”) prevodi iz artizma u manirizam drugorazrednih ljubića.
Kompleksnost omalenog dela Leposave Mijušković je, dakle, nedvojbena, a ogled Jasmine Ahmetagić vredan je prilog istoriji književnosti koja je rečenu autorku predugo ignorisala.
Povodom uloge Milutina Uskokovića u procesu modernizacije srpskog romana, kritika je pretežno isticala Uskokovićev izmenjeni odnos prema, u osnovi realističkoj, preokupaciji prelaženjem iz seoske u gradsku sredinu i gradski kulturni kod, tj. formiranjem novog tipa osujećenih intelektualaca kojima je istorijski prevrat udelio sudbinu uspostavljača nove kulture. Došljaci, roman krajnje sugestivnog naslova dotiče upravo ovakvu tematiku, zbog čega figurira kao najpoznatije Uskokovićevo ostvarenje.

Ahmetagićeva, međutim, ispravno primećuje kako je, možda, ovaj roman po inerciji promovisan u najbolje Uskokovićevo ostvarenje, da bi zatim otpočela s analizom Čedomira Ilića koji, sve su prilike, pravi dublji iskorak u tematiku odrođene inteligencije. Čedomir Ilić je modernije komponovan roman ideja, oslobođen imperativa hronološkog pripovedanja i vešto usložnjen po pitanju retardacija, elipsi i retrospekcija kao pripovednih tehnika.
Analiza Ahmetagićeve sprovedena je na nekim mestima posebno minuciozno. Pojedinim sižejnim rukavcima – poput onog u vezi sa sudbinom nesrećnog užičkog arhitekte Radovana ili nihilističkim idejama podređenog Zarije Ristića – poklanja se veća pažnja, ne bi li se bolje rasvetlio centralni problem ljubavnog trougla: Bela – Čedomir – Višnja. Kada, na primer, obrazlaže impulsivnost Čedomirovih postupaka, autorka s dobrim razlogom polazi od prototipskog u njegovom karakteru, od onog iznuđenog oportunizma koji je u svetskoj književnosti predstavljen likovima Ežena de Rastinjaka i Žilijena Sorela. Ovde se, s očitim namerama, Uskokovićev lik razmatra kao deo tradicijskih zaliha svetske književnosti.
Ahmetagićeva, pritom, obrazuje jednu više-manje strukturalističku tendenciju. Baveći se dvostrukom prirodom građanske inteligencije, ona u fusnotama redovno prilaže osvrte na pojedine novele, čime pospešuje celovitost zapažanja. Slično drugim poglavljima studije, i u ovome Ahmetagićeva sve konkluzije privodi jednoj pritajenoj tezi o emocionalnosti Uskokovićeve proze. Baš kao ljubavni zapleti kod Leposave Mijušković, i složeno iskustvo ljubavi kod Uskokovića odaje suštinsku prirodu proze srpske moderne. Dok „lamenti i strasti” pritiskaju svet pustog turskog u delu Bore Stankovića, i dok poniranje u duševnost introverta markira pripovedanje Leposave Mijušković, dotle sve Uskokovićeve likove razdire konflikt između njihovog racionalnog i iracionalnog pola, što se ispoljava kroz fatalno rukovođenje emocijama. Shodno tome, kategorija duše nikako se ne da ukloniti iz podteksta Čedomira Ilića – koliko zbog prežitaka romantičarske poetike toliko zbog modernijih psihičkih stanja i situacija koje se u ovom romanu preispituju – a autorka ih bez sumnje eksplicira.
Iza enigmatičnog naslova petog ogleda („Pesnik mrtvih stvari i čežnje za večnošću”) krije se niz zanimljivih uvida kojima Ahmetagićeva, sa stanovišta close reading-a, ali i kulturnoistorijskog konteksta nastajanja, rasvetljava dva prozna temelja opusa Isidore Sekulić – esejističko poetske sastave Saputnici i putopis Pisma iz Norveške. U ovom se potpoglavlju ponajpre sagledavaju uspesi i omaške kritike koja se, u dugom dijahronijskom rasponu, vraćala navedenim tekstovima Isidore Sekulić, skoro pa bez izuzetka ih čitajući s ehom inicijalne Skerlićeve ocene. S nastojanjem da revalorizuje ove ocene, Ahmetagićeva takođe skreće pažnju na formativno dejstvo koje ozbiljna kritička reč može imati na poetiku određenog pisca, koliko i na njegovu sudbinu po pitanju društvenog pamćenja.
Pritom, osetan je afirmativan odnos prema ovakvoj, reklo bi se simbiotičkoj vezi koja postoji između kritike i beletristike. Ovakav (post)ideološki zahvat biće završen u poslednjem poglavlju Proze duše, precizno naslovljenom „Skerlić i Isidora: uticaj jednog predgovora i smisao promena Pisama iz Norveške”.
Isprva, Ahmetagićeva najbitniju autorku srpske moderne naziva „intelektualcem” u smislu koji je zagovarao Ortega i Gaset, onom koji talentu pretpostavlja vokaciju (147). Artistička i opservatorska samosvest tako je, prema Ahmetagićkinim shvatanjima, ono što Isidoru Sekulić čini izuzetnom u njenoj književnoj generaciji, a to je premisa kojoj se ne može protivrečiti. Komentarišući navode iz Skerlićeve kritike o Saputnicima, Ahmetagićeva nastoji najreferentnijeg kritičara naše moderne prikazati kao nesvodivu pojavu, koja navodi preimućstva Isidorine proze (briljantan stil i smisao za introspekciju), ali im oduzima primat zbog egotizma i knjiškog karaktera.
Nalazeći da je u Saputnicima poetsko-esejistički kontrapunkt ono što donosi semantiku i estetsku vrednost, Ahmetagićeva se približava uvidima Slavka Leovca. Ovi „dvostruki” sastavi, na koje aludira Leovac, ono su što zaokuplja punu Ahmetagićkinu pažnju. Pišući o njima već dijagnostifikovanim, (neo) fenomenološkim pristupom, autorka ne stiže do novih otkrića. Takav je slučaj i sa panoramskim tumačenjem Pisama iz Norveške, toj putopisnoj, „nemimetičkoj prozi” (168) o kojoj se autorka izrazito povoljno izjašnjava, ali svakako u predugom zahvatu. Mesto Isidore Sekulić u okvirima naše moderne Jasmina Ahmetagić će, međutim, upečatljivo zaokružiti simultanim promišljanjima o već izučavanoj Skerlićevoj kritici („Dve ženske knjige”) i Isidorinom predgovoru drugom izdanju Pisama. Postupno i bez rezerve, Ahmetagićeva ukazuje na problematičnost drugog teksta, u kojem Isidora „informacije koje iznosi prilagođava svojim potrebama i namerama, a izvrtanjem realnosti izbegava saopštavanje istinskih razloga nekadašnje povređenosti” (183), da bi zatim istakla nekompetentnost kritike koja je dugi niz godina reciklirala ove, pretežno subjektivne navode spisateljice kao istinu o Skerlićevom stavu. Naposletku, ovime se obznanjuje i „zakulisni” stav Ahmetagićeve prema kojem se odnosi između pisca i kritičara ne smeju razumevati simplificirano, nedvosmisleno i, u izvesnom smislu, banalno.
Da li opsežno interesovanje Jasmine Ahmetagić za kategoriju duše u prozi staroj preko sto godina treba doživeti kao anahrono ili nepotrebno u vremenu hipetrofirane teorije i pretežno ciničkog otklona prema naznačenoj kategoriji? Na osnovu uvida koje pruža ovde analizirana studija, odgovor je negativan. Borba protiv inercije u kritičkim apsolviranjima naše književne moderne potpuno je dosledno vođena u Prozi duše. Određeni pomaci koje je autorka u recepciji učinila, a koje je markirao ovaj prikaz, dokazuju kako ne postoje dorečene književno-istorijske teme, kako prilježniji pristup skrajnutim autorima (Leposava Mijušković) može baciti novo svetlo na čitavu paradigmu jednog literarnog razdoblja te kako, čak i naknadno, valja preispitati pojedine pozicije literarnih velikana, makar bili u pitanju Isidora Sekulić i Jovan Skerlić.
Milan D. Vurdelja