Usporavanje

04.11.07 Politika

U najnovijem Kunderinom romanu Usporavanje, koji upravo izlazi na srpskom, jedan francuski zamak, pretvoren u hotel, postaje mesto preplitanja ljubavnih odnosa u 18. veku i danas. Istovremeno, tu se pisac otvoreno i razgolićeno ruga našem dobu koje plasira lažnu humanost i neguje površnost i nakaznost medijske popularnosti.
Češko-francuski pisac Milan Kundera (rođ. 1929. g.) napisao je da je slavan onaj koga poznaje više ljudi nego što ih čovek sam poznaje. Onaj ko piše želi da bude slavan, jer dopušta da njegove knjige čita mnogo više ljudi, nego što ih pisac sam poznaje.
Bez svake sumnje, Kunderino delo čini koherentnu celinu, što je karakteristično za velike pisce koji zadužuju nasleđe evropske kulture. Poznat je i kao pesnik, esejista, dramski pisac, prevodilac, a spada i u grupu priznatih savremenih teoretičara romana. Kunderina slava oduvek je bila tema javnih polemika. Još u vreme kada su njegova zbirka pripovedaka Smešne ljubavi (1968) i romani Šala (1967), Oproštajni valcer (1973) i Nepodnošljiva lakoća postojanja (1984) čitani kao kultne knjige u kojima se otvoreno demaskira društvo staljinističke ideologije, piscu je bilo prebacivano da je slavu stekao na imidžu disidentskog pisca, prognanog borca za demokratska prava češkog naroda u vreme Praškog proleća. Oda Staljinu, koju je napisao u vreme kada ga je kao studenta interesovala moderna avangarda, tada bliska levičarskoj ideološkoj orijentaciji, neće ga kasnije spasiti od sudbine prognanog pisca, a, s druge strane, ostaće i kao „mrlja” u njegovoj biografiji disidenta.
Čulnost protiv oficijelnog asketizma
Vrlo često su njegova dela jednostrano tumačena i redukovana samo na kritiku totalitarnog društva uz isticanje autorove disidentske sudbine. Međutim, Kundera je dobar znalac evropske istorije i teorije književnosti (objavio je književne eseje Umetnost romana, Iznevereni testamenti i Zavesa). Sve njegove romane povezuju zajednički motivi – odbrana prava pojedinca na slobodnu egzistenciju, protiv idola spomenika, protiv opijuma svih religija. Smeh, ljubav, anegdota, ironija, vode nas do poređenja sa Bokačovim Dekameronom. To je odbrana čulne, vesele ljubavi, nasuprot oficijelnom asketizmu, odbacivanje moći institucija i mašinerija različitih ideologija koje sputavaju pojedinca.
Tu se prepoznaje bliskost Kunderinog dela sa renesansnom i preporodnom književnošću. Takođe je tu uticaj dela Franca Kafke, Roberta Musila i Hermana Broha, kao i filozofije M. Hajdegera, Edmonda Huserla i J. P. Sartra.
Sam narativni postupak liči na laboratoriju, pripovedačke vizure se u okviru jednog dela često smenjuju. Uočava se Kunderino nastojanje da formuliše životne mudrosti, izreke, parole, kroz koje izražava životne paradokse, a najviše ga fascinira kako se činjenice okreću u svoje suprotnosti.
Smatra se predstavnikom intelektualizovane proze, koji svoj tekst podvrgava racionalnoj analizi i antilirizaciji punoj ironije. Zbog toga, većina njegovih dela ima dva nivoa: konkretna situacija društvenog sistema i egzistencijalna problematika pojedinca u takvom vremenu. Ta filozofija egzistencije, koja se provlači kroz skoro čitavo Kunderino delo, nadovezuje se na onu sartrovsku liniju egzistencijalizma (otuđenost, ništavilo, besmisao). Zbog toga su glavne teme njegove proze konfrontacija pojedinca sa nesagledivim monstrumom istorije pred kojim se ne može u bezbožnom svetu pobeći. Pisca fascinira pitanje nostalgije i razrađivanje Ničeove misli o „večitom povratku”.
Iza svega je duboki filozofski i društveno-kritički podtekst. Sam Kundera u intervjuu kaže: „Antilirski stav izrasta iz ubeđenja da između onoga što sami o sebi mislimo i što smo zaista, postoji velika udaljenost, upravo onolika udaljenost, kao između onoga što bismo želeli i što jeste. Da bismo shvatili tu udaljenost, tu provaliju, moramo da uništimo lirsku iluziju. To je esencija umetnosti ironije”
Međutim, pogrešno je Kunderu smatrati za „egzistencijalističkog filozofa koji je samo obukao odelo pisca”. Struktura njegove proze je polifona i višeznačna, što znači da pripovedač traži istinu u svoj njenoj relativnosti. U tom traženju istine, Kunderini romani vrlo često staju u potpunu opoziciju Sartrovim tezama o prioritetu egzistencije nad esencijom. Njega samo fasciniraju egzistencijalistički motivi i teme kao što su osveta, zaborav, ozbiljnost i neozbiljnost, odnos istorije i čoveka, otuđenje vlastitog čina itd., dakle teme kojima se bavi i egzistencijalistička filozofija.
Kada je Kundera na francuskom jeziku objavio romane Usporavanje (1995), Identitet (1997) i Neznanje (2000), na scenu su stupile drugačije polemike. Prvo su se rasplamsale rasprave o fenomenu dvodomosti pisca i uticaju promene jezičkog koda na samu poetiku autora. Iza toga su usledila pitanja da li se radi o novom stvaralačkom periodu u delu Milana Kundere, o nekom piščevom eksperimentu u oblasti evropskog romana, ili iza svega stoji želja autora da svoje delo definitivno smesti u kontekst francuske kulture.
O tome se još uvek polemiše, ali sada je u prvom planu afera nastala pre nekoliko nedelja kada se na internetu, na serveru blogspot.com pojavio neautorizovani prevod sa engleskog na češki romana Identitet, koji je Kundera napisao na francuskom. Jedni su to nazvali pravim podvigom, a drugi grubim kršenjem autorskih prava. Time se otvorilo bolno pitanje nedostatka čeških izdanja Kunderinih knjiga. Naime, još od vremena autorove emigracije u Francusku (1974), njegovi romani objavljivani su u Samizdatovim izdavačkim kućama, tako da je u Češkoj objavljen samo roman Oproštajni valcer, i tek nedavno Nepodnošljiva lakoća postojanja. Na češkom pisani romani Život je drugde i Knjiga smeha i zaborava čekaju odobrenje autora koji smatra da je za ponovno izdanje na češkom neophodno izvršiti ispravke koje je pisac uneo u francusko izdanje ovih romana.
Skeniranje ljubavnih odnosa
Sledeći slučaj su romani pisani na francuskom, za koje Kundera kaže da ne može da zamisli da ih na njegov maternji jezik prevede neko drugi osim njega. Za sada nema vremena za to! Kada ga optužuju da time uskraćuje mnogo češkim čitaocima, slavni pisac odgovara da jedino do čega mu je stalo to su njegovi romani i da je autor jedini apsolutni vlasnik svoga dela!? Oni koji su najviše ogorčeni, razloge za Kunderin kruti stav nalaze u činjenici da češki čitaoci čine samo kap u moru čitalaca svetski slavnog pisca.
Srpski čitaoci su u velikoj prednosti. Još od sedamdesetih godina, u različitim izdanjima, moguće je na srpskom (ili srpsko-hrvatskom) čitati sve Kunderine romane. U prilog tezi da ovaj češki pisac kod nas ima zaštićen status i pravu slavu tj. da njegova dela u starim i novim prevodima ostaju stalni izdavački izazov, govori i najnoviji poduhvat beogradske izdavačke kuće „Arhipelag”, koja je objavila Kunderin roman Usporavanje u prevodu Dane Milošević. U ovom romanu Kundera je ponovo prepoznatljiv: skenira ljubavne odnose, otkriva bolesti društva, improvizuje sa književnom tradicijom i eksperimentiše sa narativnom strukturom romana. Bavi se fenomenom tajne veze između usporavanja i pamćenja, između brzine i zaborava tj. činjenicom da u moderno doba sve stremi ka ubrzanom zaboravu.
Jedan francuski zamak, pretvoren u hotel, postaje mesto preplitanja ljubavnih odnosa u 18. veku i danas. Istovremeno, tu se pisac otvoreno i razgolićeno ruga našem dobu koje plasira lažnu humanost i neguje površnost i nakaznost medijske popularnosti. Između ostalog, Kundera se ovde obračunava sa fenomenom slave – možda i vlastite.

Aleksandra Korda Petrović