31.03.13 Danas
Kunderine dramedije
Smešne ljubavi, Milan Kundera
Kada bi Vudi Alen bio samo malo manje auto-reciklirajuće arogantan (istina, vrlo je zavodljiva ta njegova arogancija), te kada bi shvatio da i njegov spisateljski dar, premda verovatno najveći u filmskoj istoriji druge polovine XX veka, nije sasvim neograničen - možda bi se, posle gotovo pedeset snimljenih filmova po vlastitim scenarijima, okušao jednom i u onoj kategoriji „adaptirani scenario“. A, teško mi je da zamislim bolje štivo koje bi Alen mogao da ekranizuje od Kunderinih priča „Smešne ljubavi“. Kakav bi to omnibus bio!
Naime, priče Milana Kundere okupljene u ovu zbirku, na pola su puta između komedija i drama - one su dakle, ono, što filmski recenzenti vole da nazovu „dramedije“ (žanr-mutant čiji je Alen verovatno najizrazitiji predstavnik). Premda se između ovih sedam priča može pronaći nemali broj znatnih (prevashodno onih, nazovimo ih tako, atmosferskih) razlika, ono što ih spaja se, zapravo, nalazi u definiciji koja se uči još u osnovnoj školi - smeh najčešće izaziva nekakvo iznevereno očekivanje. Sve ove priče imaju taj element „izneverenog očekivanja“, većina njih se može, zapravo, anegdotski prepričati. Kundera je, dakle, na prvi pogled, veliki šaljivdžija. Zanimljiv kuriozitet je da je veliki pisac rođen upravo prvog aprila i da, dok vi ovo čitate, on slavi svoj osamdeset i četvrti rođendan.
No, osim tog prvog, „šaljivog“ sloja, šta se još može pronaći u pripovetkama Milana Kundere? Autor se i ovde pozicionira kao neumorni branitelj privatnog, nasuprot čestog shvatanja njegovog dela kao prevashodno političkog (shvatanje izazvano disidentskim statusom koji je nekad imao) - ako bi se išlo u ovom pravcu, jedina tačna tvrdnja do koje bi se stiglo je da je Kundera antipolitički pisac, što i knjiga „Smešne ljubavi“ jasno pokazuje. Pod naletima ideoloških, religijskih ili palanačkih aveti, Milan Kundera svojim spisateljskim genijem zaštitnički obuhvata svoje junake, zatočene u znojavim posteljinama, memljivim sobicama, tamnim mansardama, lekarskim ordinacijama, profesorskim kabinetima, jeftinim motelima i provincijskim banjama. Pisac prokrčuje idealan put za „dramediju“ - promišljanja i dileme njegovih junaka previše su visprena i suštastvena da bi se čitava stvar mogla svesti na nekakvu raskalašnu, ludo zabavnu laku literaturu, a, opet, sa druge strane, sveobuhvatna duhovitost ovih priča ih spašava od pretenciozne ozbiljnosti.
Naravno, Kunderini likovi ne žive u vakuumu i, on sve vreme, jasno podcrtava i ismeva kontekst u kome su se obreli. U tom smislu, posebno bih spomenuo briljantnu priču „Eduard i Bog“ u kojoj autor pripoveda o Eduardu, potpuno vudialenovskoj prikazi „malog čoveka“, nesretniku koji svoj život i svoje male životne radosti stavlja na vagu između svoje opoziciono-religiozne devojke („Nikada do tada nije mu palo na pamet da veruje u Boga. Ipak, shvatio je da to ne sme da prizna; naprotiv, sada treba da iskoristi priliku i sklepa sebi od vere u Boga lepog drvenog konja u čijoj bi utrobi, prema antičkom primeru, neopaženo mogao skliznuti u devojčinu unutrašnjost“) i neumoljivog socijalističkog uređenja obrazovne institucije u kojoj je zaposlen („Ja sasvim dobro znam da nas vera u Boga odvaja od stvarnosti. Kuda bi stigao socijalizam, kada bi svi verovali da je svet u Božjim rukama?“, pravda se tako on na sastanku posvećenom njegovim nedopustivim „religijskim“ skretanjima). U biti, Eduard, kao i sam Kundera, ne mari mnogo ni za Boga, ni za socijalizam. Jedini Bog koga oni priznaju je divni, neautoritarni bog svakodnevice i svih stvari koje ona nosi sa sobom, a koje se prečesto zapostavljaju kada se živi u Velikoj Istoriji kojom galopiraju svi ti savršeni, a obezljuđeni sistemi.
U tom smislu, ovaj „rođendanski“ tekst o Kunderi završavam jednim njegovim citatom, koji u ovoj knjizi navodi prevodilac i priređivač Aleksandar Ilić - „Danas, kada je politika postala religija, shvatam roman kao poslednji oblik ateizma.“
Bojan Marjanović
