Glava prva
Beše to veče uoči Božića.
Ili, da budemo precizniji, beše to popodne uoči Božića. No pre nego vas povedem u ustreptalo srce našeg zapleta, da nešto raščistimo. Iz iskustva znam da ako vam ovo pomenem kasnije, toliko će vam skrenuti pažnju da nećete moći da se usredsredite ni na šta drugo što vam budem rekla.
Zovem se Jubilej Dugal. Daću vam koji trenutak da dođete sebi.
Eto, vidite, kad vas lupi odmah na početku, i nije tako strašno. A zamislite samo da sam vas time strefila negde usred priče. „A uzgred budi rečeno, zovem se Jubilej.“ Ne biste znali šta da radite.
Svesna sam da Jubilej pomalo zvuči kao ime neke striptizete. Pa sad verovatno mislite da mi je šipka dobro poznata. Ali nije tako. Da me vidite, odmah bi vam bilo jasno da nisam striptizeta (bar koliko ja znam). Imam crnu paž frizuru. Malo nosim naočare, malo sočiva. Imam šesnaest godina, pevam u horu i idem na matletičarska takmičenja. Igram hokej na travi, u kojem svakako nema nauljenih tela i vrckastih pokreta koji su zaštitni znak striptiz zanata. (Nemam ništa protiv striptizeta inače, čisto za slučaj da neka ovo čita. Samo htedoh da kažem da nisam jedna od njih. Kod tih striptiz rabota najviše me brine lateks. Čini mi se da lateks baš i nije dobar za kožu jer joj onemogućava da diše).
Ja lično imam problem s tim što Jubilej baš i nije ime ? to je nekakva proslava. A niko ne zna kakve tačno. Da li ste ikada čuli da neko proslavlja neki jubilej? Ako jeste, da li biste otišli na tu proslavu? Ja sigurno ne bih. Meni to zvuči kao nešto zbog čega morate da obezbedite šatru, postavite ukrasne girlande i smislite ko će vam posle toga odneti nagomilano smeće.
Kad bolje razmislim, moguće je da je istovetno seoskom poselu.
Ova naša priča u velikoj je meri povezana s mojim imenom, a kao što rekoh, sve je počelo jednog popodneva uoči Božića. Bio je to jedan od onih dana kad imate utisak da vam život nije maćeha. Ocene su bile zaključene, te smo završili sa školom sve do nove godine. Bila sam sama kod kuće kojom su vladali toplina i ušuškanost. Obukla sam se za izlazak u odeću za koju sam dugo štedela ? crna suknja, najlonke, šljokičasta crvena majica s kratkim rukavima i nove crne čizme. Pijuckala sam kafe late s ukusom likera od jaja, koji sam sama sebi skuvala. Svi pokloni bili su umotani i spakovani. Sve je bilo spremno za događaj večeri: u šest je trebalo da budem kod Noe, Noe Prajsa, mog dečka, na tradicionalnoj božićnoj gozbi njegove porodice.
Tradicionalna božićna gozba Prajsovih velika je stvar u našoj zajedničkoj prošlosti. Tako smo se, zapravo, i spojili. Pre gozbe, Noa Prajs bio je samo zvezda na mom nebu... uvek prisutan, dobro poznat, blistav i visoko iznad mene. Poznavala sam ga još od četvrtog razreda, ali imala sam osećaj da ga poznajem kao što poznajem ličnosti s televizije. Znam im ime. Gledam njihove emisije i serije. Dobro, Noa mi jeste bio nešto bliži... ali kada pričamo o stvarnosti, kada pričamo u pravom životu... ta osoba može da vam se čini udaljenija i nedostižnija od neke poznate ličnosti. Blizina ne rađa uvek bliskost.
Oduvek mi se sviđao, ali nikada mi nije palo na pamet da bi mogao da mi se baš zasviđa. Nisam mislila da bi bilo razumno poželeti tako nešto. Bio je godinu dana stariji od mene, pola metra viši, plećat, bistrook, neukrotive kose. Noa vam je sve u jednom ? sportista, pametnica, faca u đačkom veću ? osoba za kakvu mislite da izlazi samo s manekenkama, špijunkama ili ljudima čije ime nose raznorazne laboratorije.
I tako sam, kada me je Noa pozvao kod njega za Badnje veče prošle godine, zamalo izbila sebi oko od silne radosti i zbunjenosti. Tri dana nisam mogla da hodam normalno nakon što mi je uputio taj poziv. Ma bilo je toliko strašno da sam morala svesno da uvežbavam hodanje u svojoj sobi pre nego što sam otišla do njegove kuće. Nisam imala pojma da li me je pozvao zato što mu se dopadam, ili ga je mama naterala (roditelji nam se poznaju), ili je izgubio neku opkladu. Sve moje drugarice bile su podjednako uzbuđene, ali je njima bilo jasnije nego meni. Uveravale su me da je bacio oko na mene još na matletici, smejao se mojim neuspelim šalama iz trigonometrije, spominjao me u razgovorima.
Meni je sve to zvučalo suludo... maltene kao da sam otkrila da je neko napisao knjigu o mom životu ili tome slično.
Nakon što sam stigla kod njih, veći deo večeri provela sam tražeći oslonac i sigurnost u ćošku sobe, gde sam pričala s njegovom sestrom, koja (iako je volim) baš i nije neka dubokoumna osoba. Mislim, koliko dugo možete da pričate o omiljenoj marki dukserica pre nego što u razgovoru dospete u ćorsokak? Ali ona vam priča kao navijena. Eliza vala ima svoje mišljenje na tu temu.
Na kraju sam iskoristila priliku dok je Noina mama iznosila još jedan tanjir s posluženjem, te se uhvatih za onu čuvenu „jao, što to izgleda fino“ kao za pojas za spasavanje. Nisam imala blage veze šta se nalazilo na tanjiru, te je tako ispalo da se radilo o ukiseljenoj ribi. Taman sam krenula da se brže-bolje udaljavam, kad mi njegova mama reče: „Moraš da probaš jedno parčence!“.
Pošto sam vam ja jedna mirna i poslušna bubica, uradih kako mi je rečeno. No, ovoga mi je puta upalilo jer zapazih da me Noa posmatra. Rekao mi je: „Nemaš pojma koliko mi je drago što si probala bar malo.“ Pitala sam ga zašto, jer sam stvarno već bila pomislila da se radi o nekoj opkladi („dobro, pozvaću je kod mene, ali vi ima da mi date po dvaj’s dolara ako je nateram da pojede ukiseljenu ribu!“).
A on mi na to reče: „Zato što sam je i ja jeo.„
I dalje sam stajala pred njim s nečim što bismo mogli nazvati očaranim izrazom potpune tupavosti na licu, pa je dodao: „Pa ne bih mogao da te poljubim da nisi i ti malo probala.“
Što je istovremeno i ogavno i beskrajno romantično. Mogao je lako da ode gore i opere zube, ali ostao je dole da me vreba pokraj ribe. Potom smo se iskrali do garaže da se malko cmačemo ispod police s električnim alatom. I tako je sve i počelo.
A ovo Badnje veče o kojem ću vam pričati nije bilo koje Badnje veče: ovo je naša prva godišnjica. Bilo mi je skoro nemoguće da poverujem da je prošlo godinu dana. Kako je samo vreme brzo prošlo...
Noa vam je, znate, večito nečim zauzet. Kada je dospeo na ovaj svet, onako majušan, smežuran i ružičast, sigurno su morali da mu uzmu otiske stopala što su brže mogli jer je žurio da napusti bolnicu i ode na neki sastanak. Kao maturantu, članu fudbalskog tima i predsedniku đačkog veća, slobodno vreme mu je bilo nepostojeće. Čini mi se da smo u tih godinu dana, koliko smo izlazili, bili na možda desetak valjanih sastanaka gde bismo samo Noa i ja otišli nekuda sami. Možda jednom mesečno. Ali smo zato zajedničkih javnih pojavljivanja imali u izobilju. Noa i Jubilej na vašaru kolača pod pokroviteljstvom đačkog veća! Noa i Jubilej na fudbalerskoj tomboli! Noa i Jubilej na humanitarnom prikupljanju namirnica, u đačkom savetovalištu, na sastanku odbora za pripremu maturske večeri...
Noa je bio svestan toga. Te mi je, iako se radilo o porodičnom okupljanju s mnogobrojnim gostima, obećao da će odvojiti vreme samo za nas. Pobrinuo se za to tako što je unapred pomogao oko svih priprema. Ako izdržimo dva sata na zabavi, obećao mi je da ćemo šmugnuti u jednu od stražnjih soba da razmenimo poklone i zajedno odgledamo Kako je Grinč ukrao Božić. Potom će me odvesti kući, pa ćemo se usput negde zaustaviti kolima...
A onda su mi, naravno, roditelji uhapšeni, i sve je otišlo dođavola.
Jeste li čuli nekad za Flobijevo Deda Mrazovo selo? Ono predstavlja toliko važan deo mog života da uvek pretpostavljam da svi znaju o čemu se radi, ali nedavno su mi rekli da previše pretpostavljam, pa ću da vam pojasnim.
Flobijevo Deda Mrazovo selo predstavlja seriju keramičkih figurica za sakupljanje od kojih možete da sastavite čitav gradić. Moji roditelji ih sakupljaju još otkad sam se rodila. Zurila sam u te sićušne plastične popločane uličice još otkad sam bila dovoljno velika da mogu da stojim. Sve ih imamo ? most od lilihipa, jezero Bežisneže, radnju gumenih bombona, pekaru od kolačića, Grožđicin sokak... A nisu ni tako male. Kako bi imali na šta da ih stave, roditelji su morali da kupe poseban stočić, koji zauzima središte naše dnevne sobe od Dana zahvalnosti pa sve do Nove godine. Potrebno nam je čak sedam produživača kako bi sve radilo. Da bismo smanjili nepovoljan uticaj na prirodnu sredinu, naterala sam ih da ga bar noću gase, ali i to na jedvite jade.
Meni su dali ime po zgradi broj četiri u Flobijevom Deda Mrazovom selu ? Dvorani Jubileja. Dvorana je najveća građevina u zbirci. Radi se o mestu na kojem se pokloni prave i pakuju. Ima šarena svetla, pokretnu fabričku traku sa sve poklončićima i malene vilenjake koji se okreću kao da ih skidaju sa trake ili stavljaju na nju. Svaki vilenjak iz Dvorane Jubileja ima poklonče zalepljeno za ruke ? pa više liče na gomilu namučenih stvorenja kojima je suđeno da dižu i spuštaju isti istovetni dar iznova i iznova do kraja sveta i veka, ili bar dok motor ne rikne. Sećam se da sam kao mala upravo to napomenula mami, koja mi je rekla da ne shvatam suštinu. Možda i jeste tako. O toj smo stvari imali sasvim oprečne stavove, pošto je ona očito smatrala da su te zgradice dovoljno bitne da bi svog jedinog potomka krstila po njima.
Ljudi koji sakupljaju Flobijeve figurice ponekad jesu malko opsednuti. Imaju svoja okupljanja, bar desetak ozbiljnih internet stranica, i četiri časopisa. Neki pokušavaju da se pravdaju tvrdeći da Flobijeve figure predstavljaju dobro ulaganje. Doduše, istina je da stvarno vrede mnogo para. Pogotovo one sa serijskim brojevima. Njih možete pazariti jedino u Flobijevoj radnji na Badnje veče. Mi živimo u Ričmondu u Virdžiniji, na svega osamdesetak kilometara udaljenosti, pa svake godine kada dvadeset trećeg decembra padne veče, moji roditelji odu od kuće s kolima punim ćebadi, stolica i hrane, kako bi seli u red i celu noć čekali.
Flobi je ranije pravio stotinu numerisanih komada, ali su ih prošle godine smanjili na svega deset. I tad su uprskali stvar. Jer ni stotinu komada nije bilo dovoljno, pa su, čim je broj smanjen na samo jednu desetinu te cifre, svi isukali kandže i perje je krenulo da leti na sve strane. Prošle godine su imali problema kada su ljudi pokušali da sačuvaju svoje mesto u redu ? problem koji se brzo pretvorio u opšte lemanje zarolanim Flobijevim katalozima, kad su ljudi krenuli da se gađaju kutijama s kolačićima, da gaze jedni drugima stolice na rasklapanje i da jedni drugima mlakim čokoladnim mlekom polivaju glave pokrivene Deda Mrazovim kapama. Tuča je bila dovoljno velika i dovoljno šašava da bi završila u gradskim vestima. Flobi je rekao da će „poduzeti mere„ kako se tako nešto ne bi ponovilo, ali im ja nikako nisam poverovala. Takva se reklama ne može ničime kupiti.
Međutim, toga se nisam ni setila kada su mi se roditelji odvezli da stanu u red za primerak broj 68, Vilenjački hotel. Nisam se setila ni dok sam pila onaj moj kafe late s ukusom likera od jaja i odbrojavala minute pre nego što ću krenuti do Noinih. Doduše, jesam primetila da kasne u povratku kući više nego inače. Obično se vrate od Flobija na Badnji dan u vreme ručka, a evo sad je bilo skoro četiri popodne. Otpočela sam s prazničnim pripremama kako bih prekratila vreme. Nou nisam mogla da pozovem... Znala sam da je zauzet spremanjem porodične gozbe. Pa sam onda dodala još koju mašnicu i grančicu božikovine na njegove poklone. Pa sam uključila sve prekidače koji napajaju Flobijevo Deda Mrazovo selo, šaljući sve porobljene vilenjake na posao. Pustila sam i božićne pesme. Baš sam bila izašla napolje da upalim lampice na prednjem delu kuće kad videh Sema kako hita ka našoj kući ozbiljnim korakom zvezdanog jurišnika.
Sem je naš advokat ? a kad kažem „naš advokat„, mislim „naš komšija koji je igrom slučaja izuzetno uticajan advokat u Vašingtonu„. Sem vam je upravo onakva osoba kakvu biste nahuškali na neku ogromnu kompaniju ili kakvu biste zvali da vas zastupa kada vas je neko tužio i traži milijardu dolara odštete. Ali, nikako nije Gosn Slatkorečivi. Taman sam htela da ga pozovem na malo mog finog kafe latea s ukusom likera od jaja, kad me je presekao.
„Imam loše vesti“, reče mi uvodeći me u sopstvenu kuću. „Opet se desio izgred u Flobijevoj radnji. Ulazi. Odmah.“
Pomislila sam da će mi reći da su mi roditelji ubijeni. Takav mu je bio prizvuk u glasu. Zamislila sam ogromne hrpe Vilenjačkih hotela kako lete sa fabričke trake i kose sve pred sobom. Videla sam Vilenjački hotel na slici ? ima oštre kule od lilihipa koje lako mogu da proburaze čoveka. A ako bi iko završio ubijen Vilenjačkim hotelom, to bi svakako bili moji roditelji.
„Stavili su ih u pritvor„, reče mi. „U zatvoru su.“
„Ko je u zatvoru?„, zapitala sam ga, jer baš i ne kapiram toliko brzo, a i zato što mi je bilo mnogo lakše da zamislim roditelje pokošene letećim Vilenjačkim hotelom nego da zamislim kako ih odvode s lisicama na rukama.
Sem me je samo pogledao čekajući da sama sve povežem.
„Ponovo je izbila tuča kad su jutros izneli nove komade u radnju“, pojasnio mi je posle kraće stanke. „Prepirka oko mesta u redu. Tvoji roditelji nisu bili umešani, ali nisu se razišli kada im je policija naredila. Pokupili su ih zajedno s ostalima. Pet ljudi je ćorkirano. Eno ih na svim vestima.„
Osetih kako me noge izdaju, te se spustih na kauč.
„Zašto me nisu pozvali?“, pitala sam.
„Imaju samo jedan poziv„, reče mi. „Pozvali su mene, misleći da mogu da ih izvučem. Ali ne mogu.“
„Kako to mislite ne možete?„
Sama pomisao da Sem ne može da izvuče moje roditelje iz okružnog hapsa bila mi je besmislena. Kao da vam se pilot obraća preko interfona i kaže: „Zdravo, narode. Upravo se setih da nisam baš vičan sletanju. Pa ću malko da kružim unaokolo dok neko nešto ne smisli.“
„Učinio sam šta sam mogao„, Sem je nastavio, „ali sudija ne popušta. Dozlogrdili su mu problemi kod Flobija, pa hoće da ih kazni za primer drugima. Tvoji roditelji su mi rekli da te odvezem do železničke stanice. Imam samo sat vremena, jer moram da se vratim na vruće kolačiće i božićne pesmice u pet. Koliko brzo možeš da se spremiš?“
To mi je izneo istim uozbiljenim tonom koji verovatno koristi kada se obruši na ljude u sudnici ispitujući ih zašto su pobegli s krvavog poprišta zločina. Nije mi se činio preterano srećan što su mu natakli taj zadatak na grbaču baš na Badnje veče. Ali opet je mogao da pokupi malo takta od Opre.
„Da se spremim? Železnička stanica? Šta?“
„Ideš na Floridu kod bake i deke“, reče mi. „Nisam mogao da te ubacim na neki let jer su svi otkazani zbog mećave.“
„Kakve sad mećave?“
„Jubilej“, Sem mi reče polagano, zaključivši da sam najneobaveštenija osoba na planeti, „sprema nam se najveća mećava u poslednjih pedeset godina!“
Vijuge mi nisu radile kako treba ? ništa mi nije dopiralo do mozga.
„Pa, ne mogu“, rekoh mu, „trebalo bi da se vidim s Noom večeras. A i Božić je. Šta ćemo s Božićem?“
Sem je samo slegnuo ramenima, kao da Božić ne spada pod njegovu nadležnost, i da nema ničega u pravnom sistemu što bi moglo da mi pomogne.
„Ali... zašto ne bih mogla da ostanem tu? Pa, ovo je skroz šašavo!“
„Tvoji roditelji ne žele da budeš sama tokom dva praznična dana.“
„Mogu kod Noe! Moram do Noe!“
„Gledaj ovako“, reče mi, „sve je već sređeno. Roditelje ne možemo da ti dobijemo. U zatvoru su. Doneo sam ti kartu, i nemam mnogo vremena. Moraćeš da se spakuješ, Jubilej.“
Okrenuh se i zagledah u svetleći gradić pokraj mene. Mogla sam da vidim senke nesrećnih vilenjaka dok rintaju u Dvorani Jubileja, topli odsjaj poslastičarnice Gospođe Magin, lagano ali veselo kretanje Vilenjačkog voza po maloj pruzi.
I jedino što mi je palo na pamet da pitam bilo je: „Ali... ali šta će biti sa selom?“