Vetrnji vis - elektronska knjiga

, sudbina Hitklifova se pogoršava: stariji sin, Hindli, vraća se u Vetrnji Vis kao oženjen, Hitklifa šalje međ obične radnike na imanju, i nasilnički upravlja imanjem. Hitklif neobično voli Katarinu, a i ona njega – ali se ipak udaje za Edgara Lintona, sina vlasnika Majura Drozdov Krst u blizini. Hitklif prekonoć nestaje, da bi se pojavio posle nekoliko godina kao odrastao i dobrostojeći čovek. On započinje svoju brižljivo planiranu osvetu. Hindliju, koji je sad udovac, postepeno, na kocki, uzima celo imanje, tako da ovaj ubrzo umire, uništen razvratnim životom i alkoholom. S Katarinom i njenim mužem, Edgarom, održava licemerno pristojne odnose, a u međuvremenu zavodi Edgarovu mlađu sestru, Izabelu, i ženi je. Kompleksan odnos s Katarinom dovodi do krize i njene duševne i telesne bolesti, i, konačno, do smrti na porođaju. Izabela beži od kuće zbog Hitklifove namerne okrutnosti, rađa sina, a posle izvesnog broja godina i ona umire. Hitklifov i Izabelin sin, Linton, jedini je zakonski naslednik Majura Drozdov Krst, pošto Edgar nema muških potomaka. Svi planovi Hitklifovi usmereni su na to da se dokopa tog imanja i uništi porodicu Edgarovu. On uzima svog sina u Vetrnji Vis, pa na prevaru uspeva i da ga oženi Katom, Edgarovom i Katarininom ćerkom. Okolnosti, potpomognute njegovom bezosećajnošću i okrutnošću, idu mu na ruku: umiru i Edgar i Hitklifov sin, i Hitklif postaje gospodar obadva imanja. On sad živi osobenjački u Vetrnjem Visu, vaspitava Hindlijevog sina Hertona da bude neuk i sirov, a svoju mladu snaju prezire i zlostavlja. Ipak ga muče duhovi prošlosti, najvećma sećanje na Katarinu i morbidna čežnja da se s njom sjedini u smrti. Začetak ljubavi između Hertona i mlade Katarine ukazuje mu na jalovost njegove osvete, zbog koje se on ipak ne kaje. Tako nepokajan i umire, jedne kišovite noći 1802. godine, i biva sahranjen na seoskom groblju, do Katarine, čiji grob je sad zakriljen Edgarovim i njegovim. Jaki opisi duševnih stanja, okrutnosti i bezosećajnosti, učinili su da neki kritičari spočetka zaziru od ovog remek-dela, da bi ono, ipak, vrlo brzo zauzelo svoje istaknuto mesto u engleskoj i svetskoj književnosti. Iako se najčešće pominje kao samonikli genije engleske provincije, vrlo je moguće da je Emilija Bronti, pogotovo tokom svog boravka u Briselu, imala prilike da se donekle upozna s velikim evropskim romanima tog vremena, pogotovo Balzaka i Stendala, uz čija neumrla dela je vreme svrstalo i njen jedini roman. On se i danas redovno doštampava širom sveta, a prilagođavan je i prilagođava se za brojne filmske i televizijske verzije i pozorišna izvođenja.