15.04.07 Danas
Komedija pre komedije
Vita nova, Dante Aligijeri
U filmu "Nostalgija’’ (1983) velikog Andreja Tarkovskog glavni protagonisti (ona Italijanka, on Rus u emigraciji) u jednoj sceni razgovaraju o poeziji i njenom prevođenju. Ženski lik kaže muškom da je čitala Puškina, a ovaj je pita je l’ u originalu, na šta ona odgovori - ne, u prevodu. On je pogleda i kaže joj "baci to’’.Naravno, treba razlikovati prevodljivost od prevođenja, i čini mi se da je Tarkovski mislio na to - prevodljivost je nemoguća a prevod je samo nužno zlo.Mnogoumna literarna institucija Kolja Mićević (pesnik, prevodilac, muzikolog) po običaju iznenađuje književno smisleni svet. To njegovo prilagođavanje a ne prevođenje je zanimljiva kategorija. I opet je u pravu. Mislim, prilagođavanje, bar u Mićevićevom ključu, prevazilazi prevođenje u smislu šireg i slobodnijeg pristupa na polju tumačenja samog jezika. S druge strane, prilagoditi je bolja i tačnija kategorija od prevoditi, ako imamo u vidu da je reč o toskanskom jeziku koji je kasnije prerastao u italijanski, u najvećoj meri Danteovom zaslugom i delom.
Dovoljno je samo reći komedija (ono božanstvena dodao je bokačo!)
Mićevićevo prilagođavanje, mislim, viđenje Danteovog Novog života najzanimljivije je kad govori o Danteu kao "izumitelju i majstoru kratke priče’’. Au, kakva ideja!!
Tako nešto Mićević vidi u Danteovim komentarima koji prate određene pesme, kancone i sonete u Novom životu za koje smatra da su "samostalne prozne celine’’, u stvari, kratke priče, iliti short story, modernokritičarski rečeno. Mićević ide još dalje, kolegijalno koreći italijanske tumače i komentatore što "...nisu dosad naglasili tu osobinu Danteove zbirke...’’
Dantea radi, napravio sam jedan mali test u okviru čitanja Novog života. Čitao sam Danteove komentare, izuzimajući pesme, sonete i kancone. I zaista, nakon čitanja, komentari su mi sve više zvučali kao "samostalne prozne celine’’ koje otvaraju jedan potpuno drugačiji svet. U tom smislu, rekao bih da tako čitana zbirka, u stvari, postaje zbirka priča, čak neka vrsta romana u pričama. I to prvog romana o ljubavi (ne ljubavnog romana, to je nešto drugo)! Ipak, ne treba ići toliko daleko, time bismo izgubili možda, mnogo više nego što bismo dobili.
Još nešto, možda najvažnije.
Novi život nije samo prva pesnička zbirka moderne književnosti, o izgubljenoj ljubavi jednog čoveka pogođenog Amorovom strelom. Ova knjiga je uvod, predvorje, najava, svojevrsni glasnik i vesnik; savremenijim rečnikom, trejler, foršpan, za Danteovo centralno delo Komediju. I tek onda kad pročitate Komediju uzduž i popreko, po dužini, širini i dubini (jer tako je jedino moguće!), uviđate važnost i vrednost Novog života.
Jedno je sigurno, Dantea je nemoguće razumeti bez Novog života. A to, da li je Dante "majstor i izumitelj kratke priče’’ ostavljam kao otvoreno pitanje.
To je ipak, možda lični doživljaj.
Marko Krstić
