Vojvotkinja iz Palerma

03.04.11

I danas se u nekim delovima sveta događa da žene budu kamenovane zbog preljube, a doseljenici u Italiji i dalje kastriraju devojčice, kaže Dača Maraini


Jedna od najprevođenijih italijanskih književnica, Dača Maraini, nekada životna saputnica Alberta Moravije, prijateljica svestranog i prerano preminulog Pjera Paola Pazolinija, i sama bi mogla da bude jedan od mogućih odgovora na večito pitanje umetnika o neuhvatljivoj ženstvenosti. Jer, pišući najpre o ljudima sa margine, nasilju nad ženama i maloletnicima, o društvenim i istorijskim nepravdama, ona pokazuje ono nepokolebljivo nepristajanje na zlo, ali ujedno i razumevanje života, koji su svojstveni upravo suštinskoj ženskosti. Oličava literarni stav da je pisac pre svega svedok svoga vremena.

Dača Maraini bila je gošća Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu, gde je u petak uveče prikazan dokumentarni film „Žene, bogorodice, svetice i vidarke”, Marije Đustine Laurenci i Roberta Lo Verdea. U ulozi pripovedača o staroj Medicinskoj školi u Salernu, i najpre o ženama koje su ovu školu unapredile u Srednjem veku, poznata književnica ukazala je na to da je tokom istorije briga o zdravlju ljudi često bila u službi ideologije. Još uvek lepa, sa iskrom u očima, govorila je o znanjima koje su žene koristile u svrhu dobra, a zbog toga su gorele na lomači, kao veštice.

Pripovedač, prevodilac, dramska spisateljica, novinarka, feministkinja, Dača Maraini (1936) počela je da piše već sa četrnaest godina. Sa sedamanest osnovala je sopstveni književni časopis „Vreme književnosti“, i do danas je ostala učesnik različitih umetničkih, moralnih, društvenih i političkih borbi. Godine 1962. objavila je svoj prvi roman „Letovanje”, a 1963. „Doba nezadovoljstva”. Višestruko nagrađivana, nekada i osporavana zbog neokolišanja, ostala je među najčitanijim italijanskim autorkama bestselera u svetu. Nedavno je saznala da se nalazi u najužem izboru za nagradu Buker internešenel. Ipak, kritički posmatra fenomen nagrađivanja, pa i u sopstvenoj zemlji:

- Što se u Italiji manje čita, nagrade su sve brojnije. I svi sada pišu. Iako nemam izdavačku kuću, jedan činovnik presreo me je u banci i ponudio mi svoj rukopis.

Kako sada vidi položaj žene u odnosu na šezdesete i sedamdesete godine 20. veka, pitamo Daču Maraini.

- Iako živimo u vremenu globalizacije položaj žene razlikuje se u velikoj meri na Srednjem Istoku ili u Africi. U Evropi sada imamo vrlo dobre zakone, i ako je suditi po „papirima” žena je ravnopravna muškarcu. Međutim još uvek je jaka tradicija diskriminacije. Pogledajte piramidu hijerarhije. Samo devet procenata italijanskog parlamenta sačinjavaju žene, što je vrlo malo. Sa druge strane, u italijanskim bolnicama najviše je žena lekara, ali, oni koji u državi imaju stvarnu moć ipak nisu žene, kaže za naš list Dača Maraini. Obraćajući se posetiocima u prepunoj sali Italijanskog instituta za kulturu podsetila je na to da se i danas u nekim delovima sveta događa da žene budu kamenovane zbog preljube, a doseljenici u Italiji i dalje kastriraju devojčice.

- Usled velike ekonomske krize, slabi su postali još slabiji. To su najčešće žene. Pisati o ljudima koji su ugroženi za mene je prirodno. Osećam jaku odbojnost prema socijalnoj nepravdi. Mnogo priča posvetila sam beskućnicima, razgovarala sam sa zatvorenicima, ističe autorka i kod nas prevedenih romana „Vojvotkinja iz Palerma”, Slatko po sebi”, „Kradljivice”, zatim romana „Glasovi”, zbirke priča „Mrak”, dramskih tekstova „Marija Stjuart”, „Dijalog između jedne prostitutke i njenog klijenta”... Neki njeni romani uspešno su ekranizovani.

Literatura joj je u genima, kako napominje, podsećajući na oca, poznatog antropologa, Foska Marainija, protivnika fašizma, svetskog putnika, koji je svojoj kćerki odmalena govorio: „Zapamti, rase ne postoje, postoji samo kultura”.

- I moja baka po ocu, Engleskinja, takođe se bavila pisanjem. Uopšte, pisanje je ženama najprirođenija umetnost, smatra naša sagovornica.

Pred početak Drugog svetskog rata, porodica Maraini nastanila se u Japanu, a od 1943. do 1946. internirana je u koncentracioni logor, jer je odbila da zvanično prizna japansku vladu.

Imajući i sama tragično ratno iskustvo, Dača Maraini poeziju vidi kao „pojas za spasavanje”:

- Logore su preživljavali oni koji su se okupljali kako bi čuli onoga ko je recitovao poeziju. U tome je poetska snaga. Sećanje, pak, kojim se bave svi pisci, neophodno je, naročito u današnjem potrošačkom društvu. Važno je zbog ličnosti koje treba da prave izbore i da donose odluke, sećanje je bitno zbog demokratije.

Kako bi se u vremenu sadašnje demokratije osećali Alberto Moravija i Pazolini, filmski umetnik i pesnik, pitanje je za našu sagovornicu.

- Mislim da bi bili vrlo kritički raspoloženi, zbog toga što su u ovom trenutku društvene okolnosti vrlo loše u Italiji. Posebno bi Pazolini imao reči osude. On je i ubijen zbog toga što je otkrio neke brižno čuvane političke tajne. Imao je samo pedeset godina kada je umro, i tada je bio u punoj snazi, radio je mnogo, bavio se sportom. Međutim, njegova smrt i dalje ostaje tajna. Ubistvo je pripisano mladiću, koji je priznao zločin, ali isti taj čovek je posle trideset godina izjavio da nije sam počinio to ubistvo. Sumnjali smo da je bilo i drugih počinilaca, jer Pazolini nije mogao da strada samo od jednog čoveka, odgovara Dača Maraini.

„Rat bi trebalo da bude proglašen tabuom, kao incest”, rekla je krajem devedesettih, kao gost Međunarodnih beogradskih susreta pisaca. Sada je potresena ruševinama koje vidi u Beogradu, napominjući:

- Sigurna sam da je uvek moguće izbeći ratove, ali, nažalost, industrija oružja najčešće nadjačava svaku reč.

Marina Vulićević

Večernje novosti, 02. april 2011.

Uvek na strani žena


Dača Maraini o spisateljskoj usamljenosti, feminizmu, velikim ljudima koji su joj obeležili život. Evropljanke su privilegovane, a još na svetu postoje krajevi gde će vas kamenovati zbog prevare

ROMAN „Vojvotkinja iz Palerma“ Dače Maraini prodat je u milion primeraka. Preveden je na 18 jezika, po njemu je snimljen film „Marijana Ukrija“, dobio je više značajnih literarnih priznanja, a pre samo nekoliko dana, londonski „Gardijan“ ocenio ga je, aludirajući na klasično ostvarenje Emili Bronte, kao njenu „Džejn Ejr“, uz napomenu da je reč o spisateljicinom remek delu.

Najprevođenija književnica u Italiji, koja je objavila desetine proznih dela, čije su se drame izvodile na scenama od Rima, preko Pariza, Brisela i Londona, do Njujorka, autor scenarija za mnogobrojne filmove, u Kulturnom centru Italije u Beogradu, predstavila je dokumentarac „Žene, bogorodice, svetice i vladarke“. Ovom ostvarenju njenih prijatelja Marije Đustine Laurenci i Roberta Lo Verdea, o čuvenoj medicinskoj školi u Salermu - pozajmila je glas.

-Za Italiju je škola u Salermu bila izuzetno bitna, jer je ona bila prva u svetu u kojoj se učila medicina, tu su dolazili studenti iz svih krajeva Evrope, a najvažnije od svega, doktori na toj školi su bile žene - kaže Dača Maraini u razgovoru za“Novosti“.

* Da li su u pravu oni koji vas, zbog zalaganja za prava žena, smatraju

feministkinjom?

- Nisam feministkinja, ali sam na strani žena, jer im je potrebna podrška, zbog brojnih nepravdi širom sveta. Evropa je privilegovano mesto, gde žene imaju svoja prava i zakone koji ih štite, ali, ako pogledate globalno, i dalje postoje nepodnošljive stvari. U nekim delovima Afrike, recimo, još kamenuju žene zbog neverstva.

DALEKI ISTOK * KAKO je kultura Dalekog istoka uticala na vas, s obzirom na to da ste deo detinjstva proveli u Japanu?
- Osnovna razlika između evropske kulture i kulture Japana je u njihovom odnosu prema mrtvima, koji je veoma spiritualan. Oni veruju da su mrtvi i dalje sa njima, da ih štite. A mi, Evropljani imamo strah od naših mrtvih. Od Japanaca sam naučila da imam svest da sam samo deo prirode, da je moj život u svemu tome nešto jako malo. Takvo shvatanje života pomoglo im je u ovoj tragediji koja ih je zadesila sa zemljotresom, cunamijem, pretnjom od nuklearne katastrofe. Oni se sa tim suočavaju sa ogromnom hrabrošću. Vidljiva je ta spremnost da žrtvuju život da bi pomogli drugima. Kod njih je na prvom mestu zajednica, pa tek pojedinac. A kod nas je obrnuto. U poređenju sa Japancima, evropska kultura je veoma egoistična.


* Žene su u centru i vaših ostvarenja, poput najpopularnije „Vojvotinja iz Palerma“ ...

- To je priča o gluvonemoj ženi, koja se dešava u 18. veku na Siciliji. Ona je zanemela posle nasilja u porodici. Silovana je kada joj je bilo šest godina i zaćutala je u znak revolta. Iako u to vreme ženama nije bilo dozvoljeno da čitaju, svoju unutrašnju snagu počela je da vraća učenjem. Istovremeno, ovaj roman je i istorijski portret Sicilije i Italije tog doba. Sicilija je tada bila bogata, centar Mediterana, a ipak su gluvoneme smatrali ludama i odvodili ih u azile. U takvim okolnostima moja junakinja postaje vlasnica sopstvenog života zahvaljujući, pre svega, čitanju. Na ovaj način pokazala sam i koju za mene važnost ima literatura.

* Pored romana, pišete pozorišne komade, pesme, scenarije... U kojoj vrsti

literature ste najviše svoji?

- Najvažnije mi je da mogu da ispričam priču. Zato sebe najpre smatram proznim piscem. Uostalom, i prva dela koja sam objavila bili su romani. Pored toga, povremeno pišem pesme, ali volim da radim za pozorište. To je neka vrsta paralelnog bavljenja realnošću. Posao pisca je veoma usamljenički. Morate da budete sami, koncetrisani, potrebni su vam mir, tišina... U pozorištu ste, potpuno suprotno, stalno upućeni na ljude. Zato volim da ponekad svoju spisateljsku usamljenost zamenim pozorišnom gužvom i obrnuto, da se iz buke pozorišta povučem u mir pisanja.

* Vaš komad „Meri Stjuart“ u Njujorku je postavila Elen Stjuart, čuvena La Mama...

- Za mene je to bilo vrlo važno. Bila sam mlada i bez novca, a Elen Stjuart je bila toliko ljubazna da mi je ponudila da stanujem u pozorištu, u jednoj sobi na samom vrhu zgrade. Čudno iskustvo - našla sam se u centru Njujorka i doslovno na krovu legendarnog, avangardnog pozorišta. La Mama je imala vulkanski temperament i bila je veoma snažna osoba.

* Kako je na vaš spisateljski rad uticalo to što vam je otac bio čuveni

antropolog?

- Kada sam bila dete, učio me je da ne postoje različite rase, već samo drugačiji narodi i kulture. Od njega sam prihvatila i specifičan pogled na istoriju. Možda ne bih bila u stanju da napišem svoju najpopularniju knjigu „Vojvotkinja iz Palerma“ da nisam imala to „antropološko oko“.

POLITIČKA KOREKTNOST * NEKI smatraju da iznoseći svoja uverenja ne marite mnogo da budete „politički korektni“...
- Morate da radite ono što mislite i da budete verni svojim idejama. Ponekada to nije politički korektno. Ali, ako ste dosledni u stavovima, nema razloga da se bilo čega stidite, da pred bilo čim uzmičete, da biste bili politički korektni.


* Koliko vam je bila važna veza sa Albertom Moravijom, kao piscu i kao ženi?

- On je bio veliki čovek, sjajan partner, izuzetan pripovedač. Od njega sam mnogo naučila, ali mi nije bio učitelj, nego primer. Nije želeo da podučava, ali je bio sjajan uzor kao dosledan, častan intelektualac. Jasno je mislio, stalno bio kritičan spram moći i moćnika i nikada nije izneverio svoje ideje.

* Bili ste bliski i sa filmskim rediteljem Pjer Paolom Pazolinijem...

- Zajedno smo napisali scenario za „1.001 noć“, bili smo veliki drugari, mnogo putovali zajedno. Proputovali smo svet - Afriku, Indiju, Jemen... Velika je šteta za Italiju što je tako mlad ubijen. Imao je samo 50 godina. Bilo je nečeg proročkog u njemu, dobro je uviđao promene u društvu i mogo je jasno da predvidi u šta će se to izroditi, šta će se dešavati u budućnosti.

* Da li u 21. veku važi podela na mušku i žensku literaturu?

- To je, inače, lažna podela. Ona je nastala kao posledica diskriminacije žena. Sve do sada, recimo, u Italiji, u školskim antologijama, samo pet odsto su zastupljene žene pisci, sve ostalo su muškarci. Jasno je onda da se radi o diskriminaciji, pa je bilo potrebno podstreknuti žene da govore o toj nepravdi. Tako je kod nas i nastala podela u literaturi na mušku i žensku. Kada je reč o stilu, načinu pisanja i razmišljanja, to je lična stvar, a ne pitanje da li je pisac muško ili žensko.

Milja KRALJ