Volja za znanjem

01.01.16

Na američkim univerzitetima francuski filozof Mišel Fuko smatra se „najbriljantnijim filozofom sile [power]“ i po mišljenju američnih kolega „on je ono što bi, izgleda, danas trebalo da bude bilo koji francuski naučnik: nedokučiv“.
Posmatrati francuske marksiste kako se hvataju ukoštac sa radikalnim teorijama Mišela Fukoa, kaže prevodilac Alen Šeridan, isto je kao i posmatrati „policajca koji pokušava da uhapsi osobito opakog uličnog travestita“. Dubokoumni stručnjaci koji patroliraju američkim univerzitetima imaju sopstvene poteškoće sa Fukoom. Leo Bersani sa Katedre za francuski jezik na Barkliju uzdiže ga kao „našeg najbriljantnijeg filozofa sile [power]“, ali ga istoričar sa Jela Piter Gej odbacuje: „On ne istražuje, on se samo oslanja na instinkt.“ Antropolog Kliford Džitc sa Prinston instituta za visoke studije pokušava novu klasifikaciju: „On je postao neka vrsta nemogućeg predmeta“ neistorični istoričar, jedan antihumanistički humani naučnik. On je ono što bi danas bilo koji francuski naučnik izgleda trebalo da bude: nedokučiv.“
Predmet celog ovog spora jeste svečano i uredno obučen muškarac od pedeset i pet godina, koga obrijana lobanja i naočare metalnih okvira čine veoma sličnim Teli Savalesu dok igra Kodžaka. Prilikom jednog od svojih periodičnih haranja Sjedinjenim Državama, pre nedelju dana, Fuko se pojavio na Univerzitetu Južne Kalifornije, u Dejvidson konferencijskom centru od cigle i stakla, da bi učestvovao u trodnevnom simpozijumu o sebi. Kao i obično, dvorana je bila preplavljena studentima i profesorima koji pokušavaju da odgonetnu tajne „panoptičke propovedi“, „bio-sile [bio-power]“ i drugih stvari pokrenutih u Fukoovim zamršeno obrazloženim i nerazumljivo napisanim delima. „Nemojte me pitati ko sam i nemojte tražiti od mene da ostanem isti“, kaže on. „Prepustite našim birokratima i našoj policiji da se uvere da su naše isprave u redu.“

Marihuana i petulije

Zvanično, Fukoove isprave pokazuju da je od 1970. godine profesor na glasovitom College de France, što mu je omogućilo da sebi stvori novo polje koje je nazvao „istorijom sistema mišljenja.“ Doduše, većina njegovih dela je nastala u jednom skupoceno strogom pariskom stanu za koji bi se moglo pomisliti da je kula od slonovače. Zidovi od redova knjiga obojeni su u belo, a osmospratni pogled koji se pruža nad krovovima Pariza, veoma je spektakularan. Jedini znak frivolnosti jeste marihuana koja pupi među petulijama na terasi.
U tom je okviru Fuko stvorio te pronicljive i silno uticajne serije knjiga o najsuptilnijim problemima lične slobode i društvene prinude. Analizirajući odnos između sile [power] i istine, on postepeno redefiniše obe. Devet glavnih knjiga prevedenih na engleski jezik niže se od Ludila i civilizacije (1961) preko studija o bolnicama Rađanje klinike (1966), zatvorima (Disciplina i kažnjavanje, 1975) do prvog toma planirane petotomne Istorije seksualnosti (1976). Fuko sada završava drugi tom koji će biti objavljen početkom 1982. godine, ali, svako ko očekuje sablasna otkrića, biće razočaran.
„Nisam želeo da pišem knjigu o seksualnom ponašanju“, kaže Fuko. „Ono što sam želeo da saznam jeste koja pitanja ljudi postavljaju o seksualnosti i zašto. Zašto su, na primer, u hrišćanskoj ispovednoj praksi 16. i 17. veka pitanja o seksu igrala sve veću i veću ulogu?“ Nakon ponovnog studiranja grčkih i latinskih tekstova, Fuko kaže da je u novoj knjizi pomerio „centar težišta“ da bi mogao klasičniji materijal da uvrsti u fukoovski niz pitanja: kakav su savet Grci davali novovenčanima? Kakve dijete su njihovi doktori prepisivali? Da li su oni mislili da u ljubavi više uživaju muškarci ili žene?
Kao sin lekara u provincijskom Poatjeu, Fuko se okrenuo studijama psihologije i omrznuo ih, naročito svoj stručni boravak u mentalnoj bolnici sv. Ane u Parizu. „Osećao sam se vrlo bliskim i ne mnogo različitim od stanovnika bolnice“, kaže on. „Takođe sam se osećao nelagodno zbog samog bavljenja medicinom. Tamo mi se nametnulo pitanje: šta je medicinska sila? Šta je vlast koja je omogućava?“ Nakon predavanja psihopatologije u Parizu, a potom francuskog na Švedskom univerzitetu u Upsali, nemirni mladi Fuko zauzimao je zvanične položaje u Varšavi i Hamburgu. Iz njegovih lutanja, unutrašnjih i spoljnih, proizašlo je Ludilo i civilizacija koje počinje poetičnom evokacijom srednjovekovnih brodova ludaka. Tih lutajućih, starih, ogoljenih brodskih korita koja su zaista tovare ludaka odnosila daleko od njihovih zajednica.
Fuko je imao da postavi neka specifična istorijska pitanja: zašto su 1656. godine raznovrsni pariski domovi i skloništa sjedinjeni u jednu opštu bolnicu? Zašto su istovetne institucije uskoro izgrađene u svim provincijskim gradovima? I zašto su one bile popunjene ne samo hronično bolesnim već kako umobolnim tako i nezaposlenim ljudima? Zato što je, Fuko iznosi, nastajuće Doba razuma isto tako bilo i doba svrstavanja, vreme novih razlikovanja normalnog i nenormalnog, te tako vreme radikalno novih oblika društvenog određivanja. Umesto da na umobolne gleda kao na one koji poseduju naročitu vrstu znanja, kao što je to Srednji vek činio, Doba razuma ih je zatvaralo i ućutkivalo. Danas bi Jovanku Orleanku lečili torazinom. Pored toga, Fuko nije insistirao samo na tome da su promenjene definicije umobolnosti arbitrarne, već i da one definišu duševno zdravlje i, svakako, sam razum. A te definicije takođe menjaju.
Mnogi moderni istoričari pretpostavljaju da istorija hladno teče u određenom pravcu i da je njihova dužnost da taj tok usmere ka slobodi ili ka kapitalizmu ili ka nacionalnoj državi. Nasuprot tome, Fuko tvrdi da postoje oštri prelomi – on ih naziva „diskontinuitetima“ – koji odvajaju jedan istorijski period od drugog. Novo doba, prilikom svakog takvog preloma, stvara novi intelektualni okvir za svoje poglede na svet. Fuko taj okvir naziva epistemom, na osnovu grčke reči koja označava nauku ili znanje. Ona predstavlja radikalno različit osećaj za to da li je postavka istinita, pa čak i za to šta je sam život.

Strast za razlikovanjem

Jedan takav prelom je sredinom sedamnaestog veka konačno okončao srednjovekovno naglašavanje sličnosti svih Božijih tvorevina. (Šekspir: „Jedan dodir prirode čini ceo svet srodnim“) i započeo strast Doba razuma za razlikovanjem. Jedan drugi „diskontinuitet“ neposredno nakon francuske revolucije, najavio je strastveno verovanje modernog doba u evolucioni napredak, kako društveni, tako i naučni. Prema Fukou, sada može doći do trećeg preloma, ali Fuko ne pruža njegovu jasnu definiciju niti objašnjava kako i zašto do takvih preloma dolazi. „G. Fuko“, napisao je jedan gnevni kolega, „juri punom brzinom kroz tri veka, kao neki barbarski konjanik. On neoprezno pali vatru u stepi.“

Pobuna francuskih studenata 1968. godine je bila ta koja je Fukoova razmišljanja gurnula u političkom pravcu. „Pitao sam se“, rekao je on kasnije jednom novinaru, „o čemu drugom sam ja to govorio, u Ludilu i civilizaciji, ako ne o sili [power]“. Znanje je sila, Fuko je sada počeo da veruje, ili određenije, „sila i znanje direktno impliciraju jedno drugo.“ Ako je dakle, svako istorijsko doba razvilo nove oblike znanja o sebi samom, nove oblike definisanja života, tada je svako doba uistinu primenjivalo nove oblike sile [power].
Vojna i policijska sila bile su samo najočigledniji oblici. Po Fukou, svaka akumulacija društvenog znanja, svaka vrsta nadzora, kategorizacije i presuđivanja, jesu primena sile. Doktori, učitelji, sveštenici, svi oni primenjuju silu, ali, ono što je najvažnije, jeste to da se svaki moderni građanin odgaja tako da primenjuje državnu silu nad svojim sugrađanima i nad samim sobom. „Glupi despot može sputati svoje robove gvozdenim lancima“, pisao je Fuko u Disciplini i kažnjavanju, „ali pravi političar ih još čvršće vezuje lancima njihovih sopstvenih ideja… Veza je utoliko jača što ne znamo šta je sačinjava.“ A taj lanac čovekovih sopstvenih ideja, to akumuliranje ispitivanja, nadzora, definicija i propisa, taj intelektualni zatvor – jeste sam čovek, veruje Fuko. Ispod ne postoji osnovna ljudska priroda koja očekuje oslobođenje.
Fuko koren svojih pustošnih pogleda („Ne mogu da doživim uživanje“, rekao je jednom novinaru) otkriva u detinjstvu pod nacističkom okupacijom. On kaže: „Imam vrlo rana sećanja na jedan apsolutno preteći svet koji je mogao da nas zgnječi. Živeti kao adolescent u situaciji koja je morala da se okonča, koja je morala da odvede do nekog drugog sveta, boljeg i lošijeg, značilo je imati utisak da celo svoje detinjstvo provodiš u noći čekajući da svane. To čekivanje nekog drugog sveta obeležilo je ljude iz moje generacije, i svi smo mi sa sobom nosili, možda neumeren, san o Apokalipsi.“
Kao i mnogi intelektualci iz njegove generacije, i Fuko se pridružio komunistima nakon drugog svetskog rata; napustio ih je u roku od dve godine, ranije nego većina. Marksizam „me je interesovao, ali me nije zadovoljio“, priseća se on; konačno, sam Marks je bio proizvod devetnaestovekovne episteme. Što se tiče „mladih ljudi iz moje generacije koji su bili privučeni marksizmom, oni su u njemu pronašli način da produže taj adolescentni san o drugom svetu“. Fuko ostaje politički nesvrstan, ali uglavnom unutar radikalne levice. On kaže: „Živeo sam u Švedskoj, zemlji slobode, potom u Poljskoj, zemlji potpuno suprotnoj, a ta iskustva su mi pokazala da ma kakav bio legalni sistem, mehanizmi sile sputavaju pojedinca i usmeravaju njegovo ponašanje nastojeći da ga normalizuju.“
Fukovi pogledi su u izvesnoj meri obojeni njegovom homoseksualnošću. Na to on takođe gleda kao na rezultat sile. On kaže: „Ja nisam nikada bio stvarno integrisan u komunističku partiju zato što sam bio homoseksualac, a to je bila institucija koja je potkrepljivala sve vrednosti najtradicionalnijeg buržoaskog života.“ U svom istorijskom istraživanju Fuko je bio impresioniran činjenicom da je, mada je čak i u osamnaestom veku nekoliko homoseksualaca spaljeno na lomači, tako drastično kažnjavanje bilo, u stvari, retko primenjivano. On kaže: „Praksa hapšenja više je služila kao mehanizam kontrole. Tako sam pokušao da preokrenem problem, govoreći sam sebi: Zašto je država bila toliko zainteresovana za seksualnost?“

Neobiči dokumenti

Fukoova istorijska istraživanja iznose na videlo neobična dokumenta koja on objavljuje posebno, kao potporni dokazni materijal. Tako su njegova ispitivanja zločina dovela do otkrivanja ispovesti koju je on naveo u samom naslovu: Ja, Pjer Rivijer, zaklavši svoju majku, svoju sestru i svog brata… Fukoove studije o seksualnosti su na sličan način dovele do Erkulin Barben – nedavno otkriveni memoari devetnaestovekovnog francuskog hermafrodita, gde je on kao uvod izneo jedno od svojih retoričkih pitanja koja najviše zapanjuju: „Da li je nama zaista potreban pravi seks [sex]?“ Njegova najnovija otkrića, koja se uskoro očekuju u obliku knjige, jesu serije osamnaestovekovnih slučajeva u kojima su muškarci od pariskih vlasti tražili da zatvore njihove žene ili decu. Fuko prilično oprezno kaže: „U ovim serijama postoji jedan aspekt porodičnog konflikta koji ukazuje na odnos porodica i sile.“

Ovim istoričarima koji mu prebacuju da je suviše ličan i suviše impresionistički, Fuko pruža bodljikav odgovor: „Kada bih želeo da budem istoričar u sadašnjem smislu reči, to ne bi bilo teško“, kaže on. „Ali, bilo bi bolje upitati zašto sam učinio to što sam učinio. Da li su istoričari bili ti koji su ukazali na problem, recimo, zatvaranja mentalno bolesnih? Ne, bilo je potrebno da se pojavi neka uvrnuta osoba koja bi imala rđavu ideju da postavi pitanja koja su istovremeno i lična i politička. Ali, istoričari uvek izvlače svoje probleme iz sadašnjosti. Ako ih ne nalaze u neposrednosti svojih ličnih života ili u političkom i društvenom životu svoje zemlje, onda ih jednostavno izvlače iz svoje univerzitetske okoline.“

Uvek nova pitanja

Fukoovo stalno okretanje problema, njegova uvek nova pitanja koja često ostaju bez odgovora, sve to može delovati razdražujuće. On često drsko protura dramatičnu ideju samo zato da bi vratio nazad i otpočeo ponovno definisanje termina. „Nije toliko sila ono što mene interesuje“, sanjari filozof sile [power], koliko istorija subjektivnosti. Moj problem je načiniti istoriju ovog društva normalizacije.“ Njegovi kritičari opravdano dokazuju da su njegova ispitivanja suviše usko ograničena na francusku istoriju i da su njegove teorije donekle derivat ranijih mislilaca. Čak i njegovi obožavaoci iznose neke suštinske primedbe. Profesor engleske književnosti sa Kolumbija univerziteta Edvard Sed [Said], kaže: „Fuko nije nikada bio u stanju da objasni istorijsku promenu, kako je došlo do nekih stvari. Takođe, u njegovoj šemi nikakvu ulogu ne igraju stvari kao što su pravda, sloboda, lepota, kao što su pozitivni ideali.“ Ričard Rorti, profesor filozofije sa Prinstona, dodaje: „Njegov očigledno iskreni pokušaj da filozofsko mišljenje učini koliko-toliko korisnim, neće uroditi nikakvim plodom osim ako se ne pridruži buržoaskim liberalima koje prezire i počne da špekuliše sa budućnošću.“
Fuko na takva mišljenja sleže ramenima i smatra da je to stvar različitih filozofskih sistema. On kaže: „Jedan od razloga zašto se zaista teško uspostavlja dijalog sa Amerikancima i Englezima, jeste i taj što je po njima kritično pitanje za filozofa „Da li je to istinito?“, dok se nemačko-francuska tradicija u osnovi sastoji iz postavljanja pitanja „Zašto mi mislimo kao što mislimo? Kakav efekat to ima? Ja smatram da su problemi koje postavljam – problemi modernog čoveka.“
Možda Fuko zbog toga deluje tako čudno fascinirajuće na studente, i možda je zbog toga njegov kult među njima sve veći. Ovo je vreme kada se mladi, naročito, osećaju uhvaćeni u hiljade nevidljivih žica društvene kontrole. Ako Fukoove teorije često izgledaju nedosledne ili nepotpune, to je delimično i zato što se one i dalje razvijaju u njegovoj glavi. Glavno je da on neustrašivo razmišlja o problemima o kojima je potrebno razmišljati.

Preuzeto iz TIME

11.10.07 NIN

Nisam, nažalost, pronašao jedan tekst o Fukou koji sam objavio pre više godina i koji je imao izvesnog odjeka u našoj javnosti, koja i pored brojnih prevoda Fukoovog dela, mislim, naravno na stručnu javnost, nije pokazala naročito zanimanje za njegovo delo koje je, bez sumnje, ostavilo značajan trag u savremenom mišljenju. Kako valja razumeti ovaj pokušaj Dejana Aničića da redakcijom starog prevoda Jelene Stakić iz 1978. godine, ovog Fukoovog dela iz srednje faze, što nije postupak ustaljen u ovoj sredini, koja je danas još manja nego što je bila da, možda, oživi ponovni interes za novo čitanje Fukoa? Jer, Fuko se jedva i pominje u našim udžbenicima filozofije. Da podsetim, recimo, da je značajan projekat ponovnog prevođenja Ničea izgleda zapao u nepremostive teškoće. O razlovima za svoj poduhvat Aničić razložno govori u „Belešci za novi prevod Volje za znanjem“: „Mišel Fuko se“, piše Aničić, „na srpski prevodi u kontinuitetu od preko 35 godina i u toj prevodilačkoj istoriji takođe se lako uočavaju svi ovi fenomeni terminološke neusaglašenosti (ona je, međutim, u izvesnom smislu upravo zbog toga zanimljiva, budući da te razlike u prevodilačkim rešenjima ponekad reflektuju kulturne osobenosti određenog trenutka). U nastavku ćemo se koncentrisati na tri konkretna teoretska pojma koja smo drugačije preveli u odnosu na prvi prevod iz 1978. godine. To su dispozitiv umesto ranijeg mehanizam, moć umesto ranijeg vlast i diskurs umesto govor.“
Moram da kažem da ova beleška deluje isuviše skromno u odnosu na značaj koji novi prevod ima u odnosu na stari pošto su ova tri termina: dispozitiv, moć i diskurs, umesto starih: mehanizam, vlast i govor, doista, osnovni u Fukoovom konceptu, njegovoj teoriji, koja nipošto nije nešto stabilno i koja se menja od projekta do projekta, kao što je to slučaj i sa ovom „Istorijom seksualnosti I” koja je, kao i drugi Fukoovi projekti, ostala nezavršena. Uostalom, Fuko i sam više nego jasno, definiše ove termine pišući da moć nije vlast a diskurs nije govor, dok je u pogledu dispozitiva očigledno da ga ne treba prevoditi budući da je u ovoj nestabilnoj trijadi dispozitiv ono što je najstarije i što joj kao dispozicija, odnosno sama mogućnost, stoji u osnovi.
Poklič „Zaboraviti Fukoa!”, kao što je poznato, dolazi od Bodrijara, ali ne bi bilo Bodrijarovih simulakruma da nije bilo Fukoove arheologije znanja koja je promenila idealistički koncept o privilegovanom statusu kognitivnog subjekta i zamenila ga diskursom, ili arhivom, iz kojih dolazi ova složena igra moći, znanja i samog diskursa koji proizvodi i umnožava moderni subjekt ili subjekte. Posle Fukoovih arheoloških istraživanja postalo je očigledno da su ovi složeni, nestabilni i otvoreni odnosi moći i znanja, znanja i moći koji stvaraju ove teške i anonimne diskurse, kao i moderni diskurs o seksualnosti koji je ovde analiziran kao, u osnovi, politički dispozitiv tzv. „normalizujućeg društva“ ili „seksualnog društva“, odgovorni za arheološki status starog subjekta. Postoji još jedan razlog radi kojeg je Aničić veoma u pravu kada insistira na novom prevodu, pošto Fuko eksplicitno govori o tome da seksualnost i moć nisu nikakve ontološke, prirodne strukture, budući da seks nema svoju „prirodu“ i ne pripada „prirodi“ nego diskursu i diskursima, odnosno arhivu i arheologiji modernog znanja. „Nema sumnje da treba biti nominalist”, piše Fuko, „moć nije jedna ustanova i nije jedna struktura, ona nije izvesna snaga kojom su neki obdareni: moć je ime koje se nadeva nekoj složenoj strateškoj situaciji u datom društvu“.
Nenad Daković