Poredak diskursa

15.06.08 Nova srpska politička misao

Prikaz knjige „Poredak diskursa“ Mišela Fukoa, koju je nedavno objavila izdavačka kuća Karpos Books (prevod Dejana Aničića) počećemo problemom početka diskursa, a ne poretka diskursa. I sam Fuko se u ovom predavanju, koje je bilo njegovo pristupno predavanje na Kolež de Fransu, suočava sa ovim problemom. Evo šta on kaže: „Želja kaže: „Sama ne bih volela da stupim u ovaj rizični poredak diskursa; ne bih želela da imam ništa sa onim što je presudno i odlučujuće u njemu... A institucija odgovara: „Ne treba da se plašiš početaka; mi smo svi ovde da bi ti pokazali da diskurs pripada poretku zakona, dugo smo čekali na njegovu pojavu, za njega je pripremljeno mesto koje mu ukazuje čast, ali ga razoružava; i ako diskurs ponekad ima neku moć, ona potiče od nas i samo od nas.“ (7) U ovom Fukovom fiktivnom kolebanju između diskursa koji bi sigurno naišao na odobravanje u publici i instituciji – i ne samo na odobravanje nego i na lako razumevanje – i druge vrste diskursa koja bi bila čudnija i nerazumljivija, ali potencijalno plodnija jer bi se kretala po dosad neistraženom prostoru, ogleda se dilema koja stoji pred svakim teorijskim početkom. Prvi diskurs doneće društveni uspeh, rutinsko odobravanje, drugi će doneti izuzimanje, osporavanje i nerazumevanje. Šta izabrati?

Taj izbor nije lak jer se ovde radi o razlici između diskursa koja je često za same subjekte neprimetna, budući da sam diskurs i njegova skrivena pravila, iako aktuelno deluju na praksu subjekata, mogu u velikoj meri biti nesvesni. Ako se u diskursu, na sublimiran način, skupljaju najintimniji ili najpotisnutiji elementi stvarnosti, koji često kriju tajne rezerve volje za moći onda će put ka njima verovatno biti preprečen slepim mrljama koje onemogućavaju pristup. Fuko u ovom predavanju ocrtava ovaj specifičan predmet kojim namerava da se bavi. Taj predmet je umnogome varijanta predmeta filozofije uopšte, a to su norme koje strukturišu javni govor i način mišljenja u jednom društvu. Te tajne norme diksursa ili diskurs sam, ako njegov pojam ograničimo samo na te norme, jesu predmet koji postoji i koji je ključan za formiranje zajednice, a koji nije pozitivan predmet, što znači da će u potpunosti izmicati onim istraživačima koji imaju pozitivan pristup usmeren na „činjenice“ i koji će zazirati od spekulacije. Ovde spekulacije ni nema, ali ima tog otkrivanja nečeg što strukturiše ono što je pozitivno, a da samo nije „pozitivno“, jer je nedostupno čulima.

Možda je najbolje da pojam diskursa približimo preko naše trenutne situacije. Kod nas u Srbiji imamo same dve predominantne forme diskursa (možda se može govoriti i o trećoj, ali ona je u nekoj formi vladajuće defanzive) Prvi diskurs pamti zlo koje su nam učinili drugi, shvata to zlo kao izraz ponižavanja i onda diskurs usmerava ka ponovnom uspostavljanju dostojanstva, preko norme da posle tog zla ne želimo da imamo sa tim drugima ništa. To je diskurs srpstva, autentičnosti, antievropejstva, religioznosti u kojoj je nacionalnost naglašena. Drugi diskurs pamti zlo koje smo mi učinili, i pošto smatra da je to zlo učinilo da se ispadne iz priopadnosti zajedništva sa Evropom ili ostatkom ex-Jugoslavije, traži da se to zlo nekako plati, prizna, kako bi se tako preko priznanja koje traži Evropa povratilo zajedništvo, više zajedništvo tog dela javnosti nego celog srpskog naroda, sa okolinom. Bacite pogled na ove dve strane javnosti pa ćete videti na čak i nasumičnim izborom teksta dolazite do neke od ove dve varijante. Šta je problem sa ovim diskursima? Najpre, to što oni jednoznačno počivaju na dve želje. Prvi na želji za povratkom dostojanstva, drugi na želji za povratkom zajedništva. I jedan i drugi stav, iako se predstavljaju kao stavovi u kojima se ogleda objektivna istina, zapravo predstavljaju puki, dogmatični izraz ove dve želje. Prvi stav, budući da želi da povrati dostojanstvo ne priznaje bilo kakvo zlo koje je učinjeno drugima, ili bar govor o njemu odbacuje kao izraz dvostrukih standarda, pristrasnosti ili nepravde, drugi stav pak ne vidi zlo koje je učinjeno nama kao grupi, jer tu istu činjenicu ne žele da vide ni oni sa kojima se teži obnovi zajednice (Evropa, države Ex-Jugoslavije). Pri tom se i jedan i drugi stav, iako su skoro potpuno idiosinkratični i neobjektivni, predstavljaju se kao jedini mogući moralni stavovi, istovremeno navodeći onaj drugi stav kao glavni razlog za vlastitu poziciju. Jedni kažu: Treba da se stidite sebe (toga što ste radili devedesetih), drugi u tome vide dvostruki standard i ulagivanje drugoj strani u ratu i kažu da ne žele da se stide, a da odbijaju i da razgovaraju u kontekstu u kome streba da se stide. Problem je, dakle, u tome što se za zadovoljavanje ovih neotklonjivih želja biraju pogrešna sredstva: kod prvog prekid sa okolinom, partikularizam, a kod drugog zadovoljavanje želja onog agresivnog drugog, koji u stvari ne želi da se pomiri, nego da nastavi rat.

Fukoa treba čitati upravo zato što njegovi pojmovi pomažu da se o ovakvim nepozitivnim, a prisutnim, normama misli bolje. Diskurs je mesto gde se prepliću želja za znanjem i želja za moći, pretenzija na objektivnost i idiosinkrazija, pristrasnost i želja za rezultatom koji nije u interesu svih nego samo u interesu onoga ko diskurs vodi. Sam Fuko preferira da govori o diksursu koji oblikuje govor o istini, seksualnosti, ludilu, pravu, medicini, pokazujući kako svi ovi diskursi bivaju modelovani, ne prema predmetu, nego prema neiskazanim potrebama, potpuno suprotno naivnoj predstavi o znanju.

Ovo sve govori o relativnosti sa kojom nas suočava Fuko. Nemamo znanje koje su kumulativno razvija gomilajući sve više činjenica, nego imamo režime diksursa znanja koji se umnogome arbitrarno pojavljuju, uvek nanovo izražavajući neke odnose moći. I uvek noseći odoru oslobađajuće istine ili uspostavljanja reda ili zaštite od opasnosti ili bilo čega drugog čemu odgovara neka bazična ljudska potreba. Ali, da bi se do kraja shvatila ta relativnost treba imati na umu jednu poentu. Fuko i njegova generecija ozbiljno shvataju istinu, čak i kada je relativizuju. Tome mislim da je takođe radije doprineo kontekst, nego sami autori, mada su i oni, naravno, važni. Svet u kome je Fuko živeo je još uvek svet u kome dominiraju dva bloka koji oba ozbiljno shvataju svoje istine. Utoliko je i potpokopavanje tih istina koje Fuko preuzima na sebe, pre jedna radnja koja još računa na istinu, nego što je dodatno zaravnanje već zaravnatog terena na kome obitavamo mi danas. Danas govoriti o relativnosti svega, samo potcrtava ključnu normu vladajućeg diskursa, dok je u Fukoovo vreme to bilo potkopavanje ideoloških palnina koje su tražile apsolutni status. Mi danas ne možemo znati šta bi taj nasmejani ćelavac sa slika govorio, ako bi govorio išta. Tajna je u tome da je ideologiji i diskursu koji je izražava svejedno koja će biti vodeća parola: hoćete da verujete u istorijsku misiju, naučno znanje istorije itd – mi ćemo to iskoristiti da postignemo svoje ciljeve, ali ako hoćete da verujete da je sve relativno i da istina ne postoji, mi ćemo i to iskoristiti za svoje ciljeve.

Na internetu se može naći jedna diskusija iz sedamdesetih između Fukoa i Čomskog, gde dijalog otprilike ide u pravcu da Čomski smatra da treba tragati za idejom pravde, dok Fuko samo ponavlja „Čija pravda, koja pravda?“ pokušavajući da naglasi da želi da potkopa svaku ideju pravde, verovatno sa stavom da je svaka samo izraz moći i da nijedna nije zaista univerzalna. Iako je Fuko danas čak popularniji autor, čini se da ovaj naivni stav Čomskog ima opravdanje. Danas bi zanimljivije pitanje bilo: Šta ako bi Fuko morao da se ipak odluči za jednu ideju pravde, da iz te negativne faze pređe u pozitivnu, šta bi tada rekao? Ili, pošto se i po samom Fukou diskursi u istoriji smenjuju nepredvidivo, bez neke unapred određene logike i reda, koja isključenja i zabrane formiraju današnje diskurse? Ova knjiga omogućava dobar start u vezi ovih pitanja.

Vladimir Milutinović

11.06.08

www.filozofija.info

Prikaz knjige „Poredak diskursa“ Mišela Fukoa, koju je nedavno objavila izdavačka kuća Karpos Books (prevod Dejana Aničića) počećemo problemom početka diskursa, a ne poretka diskursa. I sam Fuko se u ovom predavanju, koje je bilo njegovo pristupno predavanje na Kolež de Fransu, suočava sa ovim problemom. Evo šta on kaže: „Želja kaže: „Sama ne bih volela da stupim u ovaj rizični poredak diskursa; ne bih želela da imam ništa sa onim što je presudno i odlučujuće u njemu... A institucija odgovara: „Ne treba da se plašiš početaka; mi smo svi ovde da bi ti pokazali da diskurs pripada poretku zakona, dugo smo čekali na njegovu pojavu, za njega je pripremljeno mesto koje mu ukazuje čast, ali ga razoružava; i ako diskurs ponekad ima neku moć, ona potiče od nas i samo od nas.“ (7) U ovom Fukovom fiktivnom kolebanju između diskursa koji bi sigurno naišao na odobravanje u publici i instituciji – i ne samo na odobravanje nego i na lako razumevanje – i druge vrste diskursa koja bi bila čudnija i nerazumljivija, ali potencijalno plodnija jer bi se kretala po dosad neistraženom prostoru, ogleda se dilema koja stoji pred svakim teorijskim početkom. Prvi diskurs doneće društveni uspeh, rutinsko odobravanje, drugi će doneti izuzimanje, osporavanje i nerazumevanje. Šta izabrati?

Taj izbor nije lak jer se ovde radi o razlici između diskursa koja je često za same subjekte neprimetna, budući da sam diskurs i njegova skrivena pravila, iako aktuelno deluju na praksu subjekata, mogu u velikoj meri biti nesvesni. Ako se u diskursu, na sublimiran način, skupljaju najintimniji ili najpotisnutiji elementi stvarnosti, koji često kriju tajne rezerve volje za moći onda će put ka njima verovatno biti preprečen slepim mrljama koje onemogućavaju pristup. Fuko u ovom predavanju ocrtava ovaj specifičan predmet kojim namerava da se bavi. Taj predmet je umnogome varijanta predmeta filozofije uopšte, a to su norme koje strukturišu javni govor i način mišljenja u jednom društvu. Te tajne norme diksursa ili diskurs sam, ako njegov pojam ograničimo samo na te norme, jesu predmet koji postoji i koji je ključan za formiranje zajednice, a koji nije pozitivan predmet, što znači da će u potpunosti izmicati onim istraživačima koji imaju pozitivan pristup usmeren na „činjenice“ i koji će zazirati od spekulacije. Ovde spekulacije ni nema, ali ima tog otkrivanja nečeg što strukturiše ono što je pozitivno, a da samo nije „pozitivno“, jer je nedostupno čulima.

Možda je najbolje da pojam diskursa približimo preko naše trenutne situacije. Kod nas u Srbiji ima same dve predominantne forme diskursa (možda se može govoriti i o trećoj, ali ona je u nekoj formi vladajuće defanzive) Prvi diskurs pamti zlo koje su nam učinili drugi, shvata to zlo kao izraz ponižavanja i onda diskurs usmerava ka ponovnom uspostavljanju dostojanstva, preko norme da posle tog zla ne želimo da imamo sa tim drugima ništa. To je diskurs srpstva, autentičnosti, antievropejstva, religioznosti u kojoj je nacionalnost naglašena. Drugi diskurs pamti zlo koje smo mi učinili, i pošto smatra da je to zlo učinilo da se ispadne iz priopadnosti zajedništva sa Evropom ili ostatkom ex-Jugoslavije, traži da se to zlo nekako plati, prizna, kako bi se tako preko priznanja koje traži Evropa povratilo zajedništvo, više zajedništvo tog dela javnosti nego celog srpskog naroda, sa okolinom. Bacite pogled na ove dve strane javnosti pa ćete videti na čak i nasumičnim izborom teksta dolazite do neke od ove dve varijante. Šta je problem sa ovim diskursima? Najpre, to što oni jednoznačno počivaju na dve želje. Prvi na želji za povratkom dostojanstva, drugi na želji za povratkom zajedništva. I jedan i drugi stav, iako se predstavljaju kao stavovi u kojima se ogleda objektivna istina, zapravo predstavljaju puki, dogmatični izraz ove dve želje. Prvi stav, budući da želi da povrati dostojanstvo ne priznaje bilo kakvo zlo koje je učinjeno drugima, ili bar govor o njemu odbacuje kao izraz dvostrukih standarda, pristrasnosti ili nepravde, drugi stav pak ne vidi zlo koje je učinjeno nama kao grupi, jer tu istu činjenicu ne žele da vide ni oni sa kojima se teži obnovi zajednice (Evropa, države Ex-Jugoslavije). Pri tom se i jedan i drugi stav, iako su skoro potpuno idiosinkratični i neobjektivni, predstavljaju se kao jedini mogući moralni stavovi, istovremeno navodeći onaj drugi stav kao glavni razlog za vlastitu poziciju. Jedni kažu : Treba da se stidite sebe (toga što ste radili devedesetih), drugi u tome vide dvostruki standard i ulagivanje drugoj strani u ratu i kažu da ne žele da se stide, a da odbijaju i da razgovaraju u kontekstu u kome streba da se stide. Problem je, dakle, u tome što se za zadovoljavanje ovih neotklonjivih želja biraju pogrešna sredstva: kod prvog prekid sa okolinom, partikularizam, a kod drugog zadovoljavanje želja onog agresivnog drugog, koji u stvari ne želi da se pomiri, nego da nastavi rat.

Fukoa treba čitati upravo zato što njegovi pojmovi pomažu da se o ovakvim nepozitivnim, a prisutnim, normama misli bolje. Diskurs je mesto gde se prepliću želja za znanjem i želja za moći, pretenzija na objektivnost i idiosinkrazija, pristrasnost i želja za rezultatom koji nije u interesu svih nego samo u interesu onoga ko diskurs vodi. Sam Fuko preferira da govori o diksursu koji oblikuje govor o istini, seksualnosti, ludilu, pravu, medicini, pokazujući kako svi ovi diskursi bivaju modelovani, ne prema predmetu, nego prema neiskazanim potrebama, potpuno suprotno naivnoj predstavi o znanju.

Ovo sve govori o relativnosti sa kojom nas suočava Fuko. Nemamo znanje koje su kumulativno razvija gomilajući sve više činjenica, nego imamo režime diksursa znanja koji se umnogome arbitrarno pojavljuju, uvek nanovo izražavajući neke odnose moći. I uvek noseći odoru oslobađajuće istine ili uspostavljanja reda ili zaštite od opasnosti ili bilo čega drugog čemu odgovara neka bazična ljudska potreba. Ali, da bi se do kraja shvatila ta relativnost treba imati na umu jednu poentu. Fuko i njegova generecija ozbiljno shvataju istinu, čak i kada je relativizuju. Tome mislim da je takođe radije doprineo kontekst, nego sami autori, mada su i oni, naravno, važni. Svet u kome je Fuko živeo je još uvek svet u kome dominiraju dva bloka koji oba ozbiljno shvataju svoje istine. Utoliko je i potpokopavanje tih istina koje Fuko preuzima na sebe, pre jedna radnja koja još računa na istinu, nego što je dodatno zaravnanje već zaravnatog terena na kome obitavamo mi danas. Danas govoriti o relativnosti svega, samo potcrtava ključnu normu vladajućeg diskursa, dok je u Fukoovo vreme to bilo potkopavanje ideoloških palnina koje su tražile apsolutni status. Mi danas ne možemo znati šta bi taj nasmejani ćelavac sa slika govorio, ako bi govorio išta. Tajna je u tome da je ideologiji i diskursu koji je izražava svejedno koja će biti vodeća parola: hoćete da verujete u istorijsku misiju, naučno znanje istorije itd – mi ćemo to iskoristiti da postignemo svoje ciljeve, ali ako hoćete da verujete da je sve relativno i da istina ne postoji, mi ćemo i to iskoristiti za svoje ciljeve.

Na internetu se može naći jedna diskusija iz sedamdesetih između Fukoa i Čomskog, gde dijalog otprilike ide u pravcu da Čomski smatra da treba tragati za idejom pravde, dok Fuko samo ponavlja „Čija pravda, koja pravda?“ pokušavajući da naglasi da želi da potkopa svaku ideju pravde, verovatno sa stavom da je svaka samo izraz moći i da nijedna nije zaista univerzalna. Iako je Fuko danas čak popularniji autor, čini se da ovaj naivni stav Čomskog ima opravdanje. Danas bi zanimljivije pitanje bilo: Šta ako bi Fuko morao da se ipak odluči za jednu ideju pravde, da iz te negativne faze pređe u pozitivnu, šta bi tada rekao? Ili, pošto se i po samom Fukou diskursi u istoriji smenjuju nepredvidivo, bez neke unapred određene logike i reda, koja isključenja i zabrane formiraju današnje diskurse? Ova knjiga omogućava dobar start u vezi ovih pitanja.

Vladimir Milutinović

23.02.08 Danas

Godine 1970. (2. decembra), Mišel Fuko je održao pristupno predavanje na College de France, najprestežnijoj francuskoj akademskoj ustanovi, a naslov te besede bio je L’ordre du discours. Iduće godine Gallimard, najznačajniji francuski izdavač, objavljuje knjigu istog naslova, a samo nekoliko godina posle toga Fukoovo delo, pod naslovom Poredak govora, postaje dostupno i srpskohrvatskom čitaocu u prevodu Eleonore Prohić. No, nepreciznost već u prevodu samoga naslova ukazuje na sve teškoće sa kojima će se čitalac susresti: iako francusku imenicu le discours, uopšteno govoreći, nije pogrešno prevesti sa "govor" - tako, naime, stoji u svakome rečniku - "diskurs" kod Fukoa nije isto što i "govor", odnosno svaki govor jeste nekakav diskurs, ali diskurs nije uvek isto što i govor. Naslov bi, utoliko, trebalo da glasi upravo onako kako prevodi Dejan Aničić, Poredak diskursa. U međuvremenu se, 1994. godine u Zagrebu, pod istim naslovom Fukoov tekst pojavio u lepom prevodu Radeta Kalanja. U ovom slučaju, međutim, više prevoda na isti jezik ne samo da nije rasipanje prevodilačke energije, već se javlja kao nužnost koju visoka kultura - a filozofija jeste proizvod visoke kulture - naprosto zahteva, naročito s obzirom na to da je reč o jednom od najznačajnijih filozofskih tekstova dvadesetog veka. Najzad, već površno poređenje ovih prevoda ukazuje na svu složenost Fukoovog teksta: prevod Eleonore Prohić je neupotrebljiv; prevod Radeta Kalanja je izrazito lep i upotrebljiv, ali na nekoliko važnih mesta Kalanj pravi grube previde, dok mu upravo iz razloga neshvatljivih nedostaje nekoliko rečenica; prevod Dejana Aničića se, utoliko, uprkos pokatkad tvrdom izrazu, pokazuje najpouzdanijim.
Poredak diskursa ne samo da je nezaobilazan "autopoetski" tekst Mišela Fukoa - u tom trenutku Fukou je 44 godine, i jedna je od najznačajnijih filozofskih i intelektualnih figura svoga doba - već je reč o tekstu nezaobilaznom za razumevanje onoga što se na evropskoj filozofskoj sceni događalo u drugoj polovini dvadesetoga veka. "Načiniti vidljivim ono što je vidljivo, videti ono što vidimo", glasio bi, prema još jednom Fukoovom samorefleksivnom osvrtu, unekoliko paradoksalan filozofski zadatak posle onoga što se u filozofiji zove jezičkim obratom. Jer, iza pozornice nema ničeg, unutrašnjost ne postoji, suština nije skrivena već je uvek već tu, pred (ne "u") nama. Na sceni se događa sve, a na nama je da to, jednostavno, pročitamo, shvatimo, vidimo - ne gubeći vreme upinjući se da prodremo do nečega što bi, po pretpostavci, trebalo da je iza zavese i kao takvo, kao skriveno, važnije od onoga što naprosto vidimo. U ovakvoj postavci krije se tradicionalno razumevanje odnosa pojave i suštine: pojava je ono vidljivo i površno, dok je suština, kao istinski pokretač događaja, nevidljiva i skrivena u nekakvim dubinama.
Drugim rečima: jezik nije izraz, ili ispoljavanje mišljenja, jezik nije puko sredstvo komunikacije, niti nekakav posrednik, već ono što konstituiše samo mišljenje, ono što mišljenju prethodi, ono što u svojoj biti razotkiva tajnu same biti, samoga skrivanja. Analizirati diskurs, dovesti diskurs u samo središte promišljanja, znači jezik načiniti predmetom refleksije, to znači reflektovati jezik kao jezik refleksije, a to, pak, dalje znači da se u fokus moraju dovesti mesta izostanka govora, progovoriti o ćutanju, susresti izbegavanje, uključiti isključivanje. Najveći ulog diskurzivne igre upravo je čovek shvaćen kao moderni subjekt, kao ona imanentna transcendencija koja je došla na mesto umrloga Boga. Utoliko Fuko najpre dekonstruiše instancu autora kao subjekta koji, po pretpostavci, drži sve konce u svojim rukama (ništa autor nije hteo da kaže, ono što je hteo da kaže on je već rekao, što će reći da sve što nam on nudi jeste izraz, jezik, a ne nekakva namera, bogat ama skriven unutrašnji život, ili, još gore, nekakva suština koja bi išla pre, ili mimo autorovog jezika), da bi, na Ničeovom i Frojdovom tragu, obelodanjujući sve teškoće sa kojima se čovek kao subjekt susreće, Fuko progovorio o smrti samoga čoveka.
Poredak diskursa je napisan pre gotovo četrdeset godina, ali ako prihvatimo Sloterdajkovu definiciju klasičnog dela kao teksta koji je nadživeo sopstvena tumačenja, onda se ovaj Fukoov tekst sa lakoćom upisuje u tu neveliku listu klasičnih dela dvadesetog veka, u listu čekanja koja još doziva svoje tumače i svoje čitaoce.
Ivan Milenković