Po čemu se prepoznaje strukturalizam?

04.02.21 Vreme

Po čemu se prepoznaje strukturalizam? Pitanje koje nas danas stavlja pred iste muke kao i 1967. kada je Žil Delez odlučio da mu posveti pažnju. Pritom, strukturalizam koji se dovodi u vezu sa francuskom misli još je specifičniji jer stoji u neraskidivoj vezi sa poststrukturalizmom i postmodernizmom, jednako problematičnim određenjima i to ne samo za usputne čitaoce, već i za stručnjake, pa čak i za one na koje se ta određenja odnose. Fukoov odgovor na pitanje da li pripada nekoj od ovih misaonih struja veoma je rečit: "Nisam u toku." Pa ipak, bilo bi krajnje pogrešno razumeti da su ovde posredi samo teorijske zavrzlame o kojima "intelektualci" razgovaraju uz šoljicu kafe. Reč je o pravcima koji su u velikoj meri oblikovali evropsku i američku misao koja, opet, oblikuje način na koji živimo.

Premda tekst započinje opštim, gotovo istorijskim određenjima, pozivanjem na Ferdinanda de Sosira, moskovsku i prašku školu, takav gest ne bi smeo da nas zavara. Delezova priča o strukturalizmu u sebi obuhvata i u sebe uvija mnoge druge priče: o filozofiji, aktualnom i virtualnom, realnom i imaginarnom, o neodređenosti, izmeštanju, razlici i, na kraju, o stvaranju i o slobodi. U svom (ali i ničeanskom) maniru, Delez pitanje iz naslova preokreće u pitanje: ko je strukturalista i šta je to što on radi? Kroz sedam "formalnih kriterijuma" koji daju jasnu strukturu tekstu, Delez nastoji da pruži odgovore na ova pitanja.

Klod Levi Stros, Altiser i Lakan, najčešći su sagovornici u ovom delu, ali u svega četrdesetak stranica teksta nailazimo i na Fukoa, Žorža Dimezila, Frojda, kao i pisce Luisa Kerola, Džejmsa Džojsa, Edgara Alana Poa. Ukoliko se početni kriterijumi koji opisuju odnose između delova i celine, između elemenata unutar strukture, kao i prirodu tih elemenata, u manjoj ili većoj meri mogu povezati sa načelima strukturalizma koja nalazimo u tekstovima drugih autora (pre svih Strosa), novina, mešanje i upliv Delezove filozofije u mišljenje strukturalizma najvidljiviji su u pretposlednjem, šestom kriterijumu koji nosi naziv: prazno polje (la case vide). Tendenciji da se bilo koji strukturalizam razume kao totalitet u odnosu na koji će delovi biti određeni, Delez suprotstavlja otvorenost mišljenja, stvaranje, značenja koja su uvek u nastajanju. Premda elemente unutar strukture definiše mesto koje oni zauzimaju u toj strukturi, sama struktura nikada nije zatvorena ili konačna. Ona to možda i jeste, ali samo u svojoj virtualnosti, no jedine strukture o kojima možemo da govorimo zapravo su već aktualizovane, a kao aktualizovane one su uvek nedovršene, uvek sa "praznim poljem" unutar sebe, one strukture, dakle, koje omogućavaju promenu značenja, čistu slobodu.

Ukoliko je tekst i bremenit komplikovanim uvidima, Delez nam olakšava posao povezujući svoje definicije sa primerima i analizama iz savremene književnosti. Oni pomažu da uvidimo da je čovek takođe element strukture, i to ne jedne, već mnogih struktura, koje povratno određuju njegovo mesto u svetu, a time i njegov život. Na taj način i polja slobode, na kojima insistira Delez, a koja nam omogućavaju da menjamo sebe i stvarnost, ne ostaju apstrakcija. Ona su radije neposredni plod kritičke misli koja je u Delezovom sklopu uveliko zastupljena. Imajući to u vidu, zahvaljujući "praznini" unutar sistema koju ističe, Delezov teorijski prikaz strukturalizma može se razumeti i kao poziv na slobodu mišljenja, slobodu stvaranja sopstvenih značenja. Rečima Fukoa: "Možemo razmišljati još samo u ispražnjenosti nastaloj posle nestanka čoveka. Ta ispražnjenost je, ni manje ni više, odmotavanje jednog prostora u kome je, napokon, ponovo moguće misliti."

U ovom izdanju, slavnom Delezovom radu dodati su i tekstovi Ijana Džejmsa Strukturalizam i Poststrukturalizam. Premda su Džejmsove analize opštijeg, stereotipnijeg i, doslovno, enciklopedijskog karaktera (reč je o prevodima tekstova preuzetih iz knjige Encyclopedia of modern French thought), to nipošto ne znači da one ne poseduju svoje kvalitete. Ijan Džejms je dobar poznavalac francuske misli, a naročito koristan može biti njegov pokušaj da odredi razliku između strukturalizma i poststrukturalizma, ali i da dovede u pitanje njihovo odvajanje. Takođe, u tekstu Poststrukturalizam nailazimo i na analizu Delezovog teksta, koja nam može poslužiti kao svojevrsna vodilja kroz tadašnji kontekst francuske misli.

aleksandar ostojić