Vreme vlasti 2

26.10.07 Vreme

Ima pisaca koji celog života pišu "male priče" velike vrednosti; eto Čehova, na primer: taj je ispisao devet zdravo debelih tomova koji se sastoje samo od pripovedaka! Našla bi se tu, doduše, poneka koja se prućila na sto-dvesta strana, pa bi neko drugi jedva dočekao da je nazove romanom, ali Anton je Pavlovič bio sasvim zadovoljan time da to budu priče: bila je to njegova mera, i s njom je dosegao sam vrh pripovedačke umetnosti. Dobrica Ćosić se u tom smislu doima kao nekakav savršeni anti-Čehov: ni jedne jedine pripovetke nema u njegovom opusu, ili ne daj bože pesme: samo Romančine, od četiristotinak strana pa naviše, po mogućnosti u nastavcima, i to samo o Teškim Nacionalnim (ređe i "belosvetskim") pitanjima – ta neće valjda takav Vulkan da troši svoju užarenu lavu na nekakve intimističke brbljarije, ili tako-već-koješta?!

Ćosićev je izbor – ako u takvim stvarima uopšte ima izbora – savršeno legitiman, ne manje od Čehovljevog; ono što je jedino važno jeste šta je od toga na kraju "ispalo" (ovde ćemo Čehova da ostavimo na miru, pošto bi bilo nefer porediti takoreći bilo koga na svetu s piscem "Paviljona br. 6"). U njegovom opusu rani "reformpartizanski" roman Daleko je sunce i, recimo, alegorijska antiutopija Bajka stoje kao zasebne celine, obeležavajući uspon i propast jedne opojne ideološke Sujeverice, dočim su svi ostali romani (Koreni, Deobe, Vreme smrti, Grešnik, Otpadnik, Vernik, Vreme vlasti) deo jednog Megaciklusa u kojem Ćosić – ambicioznosti mu očigledno nikada nije nedostajalo – kroz sudbine nekoliko generacija Katića iz mitskog pomoravskog Prerova portretira glavinjanje Srbije kroz istoriju XIX i pre svega XX veka, kroz uspone i katastrofe, trijumfe i poraze, tiha ropstva i bučna, ekstatična "oslobođenja", nakon kojih joj na grbači ostaju "oslobodioci", a njihova je narav vazda nezgodna... Ipak, privilegovano mesto u Ćosićevom opusu ima istraživanje uzleta i stropošta komunističke utopije, kojoj je i sam pisac bio sledbenikom sve dok u nekoj vrsti "postjugoslovenskog srbocentrizma" nije pronašao novo utočište. Koljektiv je koljektiv, "klasni" ili "nacionalni", ko mari, uvek je zgodan za "masovne scene"...

Vreme vlasti prirodan je – i odavno najavljen – kraj tog ciklusa, a verovatno i tačka na Ćosićev romaneskni opus. Prvi tom romana objavljen je pre jedanaest godina, drugi tek sad. Kroz ciklus Grešnik-Otpadnik-Vernik, Ćosić je svoje Katiće, Dačiće, Bogdana Dragovića i ostale – a bogme i "nefiktivne" likove, od Tita ili Staljina nadalje – proveo kroz sve faze i iskušenja komnunizma-kao-vere; u Vremenu vlasti komunisti su, naravno, na vlasti: nije slučajno da prvi tom započinje scenom zaposedanja ("oslobađanja") beogradske bogataške vile. Prvi tom ovog romana pokušaj je piščevog obračuna sa fenomenom nezajažljive, apsolutističke, mesijanizmom Višeg Cilja pokrivene vlasti, paraerotske gladi za njom, paranarkomanske ovisnosti o njoj. Taj je pokušaj bio onoliko uspešan koliko je to mogao biti s obzirom na Ćosićevu protokom godina sve izrazitiju potrebu neprestanog dociranja, koje surovo guši prozni tekst, a da na drugoj strani ne donosi bog-zna-šta, jer Ćosić nije nikakav "duboki esejistički mislilac", ali čini se da veruje kako jeste; pišući onomad u "Vremenu" o toj knjizi, Draško Ređep je (ubi)tačno primetio da je to Ćosićevo više propo nego pripovedanje "seminarski uštogljeno"; hoteći da kaže sve, hoteći da "zafilozofira" daleko iznad sopstvenih mogućnosti, Ćosić je učinio da Vreme Vlasti I bude krajnje problematičan romaneskni tekst, mestimično sasvim papazjaničan, u kojem se haotično mešaju "stvarne" i "izmišljene" ličnosti, Pisac se pojavljuje kao jedan od junaka, pa se još raspravlja i preganja naokolo sa svojim likovima, usput sveudilj fantazirajući kako upravo ispisuje "integralni roman svoje epohe" ili tako nekako... Ih, nije ni "integralni hleb" sve što se tako (samo)etiketira...

Svim tim i drugim, nedopustivo velikim nedostacima uprkos – o neukusnosti "golootočke epizode" da i ne govorim – V. V. 1 je i prirodan završetak sudbina Ivana i Milene Katić, bez sumnje najbolje izvajanih likova cele "ćosićiane". I to je verovatno dovoljno da "opravda" nastanak te knjige. Vreme vlasti II pati od znatno većih, tj. fundamentalnijih problema, počev od problema identiteta: koliko je to uopšte roman? Gotovo se ceo tekst ove knjige – u formi "pronađenog rukopisa"; ma, vidi čuda! – sastoji od solilokvija Dušana Katića, dugogodišnjeg Titovog poslušnika sa prikrivenim namerama iz "kalif namesto kalifa" žanra, koji će sa Dvora otpasti zbog svoje glupe nesmotrenosti da se podsmehne ostarelom samodršcu – od čega bi Ćosić rado napravio Strašno Jaku Metaforu glede prirode vlasti, ali ne ide – i postati još jedan tipično ćosićevski nezadovoljni eklektik, neskrašen negde između odbačenog komunizma i nesposobnosti da se prihvati nešto drugo, između "integralnog jugoslovenstva" i gunđavog, skorojevićkog nacionalizma. E, tim će i takvim umovanjima i nagvaždanjima Katić/Ćosić napuniti najveći deo ove knjige, i od toga – koliko god se pisac trudio da knjigu "oromani" uvođenjem nekolikih, pre svega, ženskih likova, da koliko toliko "prokrve" Katićev nepresušni izliv – neće biti pravog romana, Vreme vlasti II ostaće neka vrsta narativizovanog pamfleta u kojem Ćosić, kroz usta sirotog Dušana Katića, iznova varira svoje omiljene, ko zna koliko puta već razglabane teze. Dakle, Vreme vlasti II u konačnici, spada u onu poznatu rubriku "samo za fanove": oni kojima nikad nije dosta kičastih žanr-sličica o "srbožderu Titu" i zlom Slovencu Kardelju, o austrougarsko-vatikansko-šiptarskoj zaveri i tome sličnom, naći će (i) u ovoj knjizi zdenac radosti.

Ćosić je bio i ostao "arhaičan" pisac, neretko farsično nabubrelih pretenzija, i to je ta "ugrađena greška" manje-više svih njegovih romana; pa ipak, u tom se poluvekovnom opusu dalo naći i mnogo svetlijih trenutaka od ovog, što će reći: biće šteta ako se pokaže da se to delo završava baš ovom Katićevom predsmrtnom Propovedi, koja vrvi stvarima koje nikoga ne zanimaju, izrečenim na način koji nikoga ne može da uzbudi.

18.08.07 Danas

Mesto svakog teksta D. Ćosića, pa i njegovog najnovijeg a izgleda i poslednjeg ouvre - Vreme vlasti II (u daljem tekstu VV2) - označio je već precizno jedini jugoslovenski pisac, Danilo Kiš, poemom «Pesnik revolucije na predsedničkom brodu». Ugođaj će biti potpun ako vam je pri ruci još i čuvena fotografija, na kojoj se mlađahni Dobrica vidi naslonjen na ogradu isluženog ratnog broda Galeb (VV2) - njegov pogled skrivaju naočari za sunce, na prsima junačkim partizanskim i/ili nacionalističkim mu se crni kravata na beloj košulji, u pozadini talasa se, poput Istorije, Mediteran, dok brod hrli ka nesvrstanima. «...Mišljenja sam da mu Vaše knjige / nisu zadavale odveć velike brige / primite moja čestitanja...» Tako to beše daleke 1986. godine, kada je Kiš napisao svoju poemu, a kako je danas, odnosno kolike bi brige zadalo VV2 Njemu sve i da je ovaj živ, ili njegovoj vlasti da je još postojeća, na to pitanje postoji samo jedan odgovor. Rečima Josipa Broza: «Bud’te bez brige».
Pre i posle jela, ili čega već drugog, treba ruke prati - nemoj da te na to opominje mati. Naš je autor ozbiljno shvatio savet, te je rešio da sebe - po principu «stavi pravu stvar na pravo mjesto» - postavi tamo gde istorijski i/ili Istorijski i pripada, na cvetak-zaboravak ovdašnje literarne scene. Njegov najnoviji roman zato i nije baš sasvim roman - to je hronika pisana rukom Dušana Dobrice Katića, jednog od najbližih saradnika Titovih, čija je jedina iznogudska ambicija bila da nasledi kalifa. Ipak, kao i smešni Gošinijev vezir, i Dušan Katić ostaje nemoćan da smeni ostarelog, ali ne manje risovski opasnog (VV2) vođu, pred kojim se on neprekidno oseća kao košuta pred lavom, mada takav susret u prirodi nije moguć.
Titov državni sekretar (DKPS), zajedno sa Piscem (DĆPS), sin je Prerova, balkanizovane prerije iz romana o Divljem zapadu. On je tipičan izdanak jednog doba i jedne ideologije, koju bi uvredljivo bilo nazvati socijalizmom. Naime, Katić je u Palanci završio gimnaziju i u Palanci se upoznao sa naprednim idejama, i kao večiti Palančanin stigao na vlast (tj. Vlast) koja ga, gle čuda, nije uopšte promenila, jer ne menja vlast Palanku već Palanka menja vlast. Kada se, dakle, Palančanin popne na vlast, on unakaradi ono što bi moglo i na dobro ispasti, za detalje osvrnuti se unazad na Srbiju 1987-2007.
Ovako precizno skiciravši likove DĆPS (srpski pandan DKNY) uvodi nas, prenoseći Hroniku naše Vlasti D. Katića, u neponovljivo vešto zamišljen zaplet. DKPS (što ponavljam nije DKNY, a ni DĆPS, mada su razlike nejasne i valjda zamućene suzama) piše svoje memoare u nameri da dekonstruiše titoizam, i da raskrinka samoupravni socijalizam i federalizam u kome je DĆPS napravio karijeru komuniste/ pisca/ profesionalnog Srbina/ akademika/ političara/ otporaša/ oca nacije (lista je, uprkos najavi, i dalje otvorena). Katić, pošto se uzverao do blizine našeg Vođe, pao je s vrha vlasti zbog Njegovog staračkog pada nauznak u kabinetu, i u tome vidi svoju pobedu nad brionskim monarhom (VV2). Nepojamno budalast povod, u tekstu još i neubedljiv turn of the screw, te nije ni čudo da se čitalaštvo nakon pročitanog romana oseća screwed.
Dakle, razlika između DKPS i DĆPS jednaka je razlici između Šiptara i Albanaca. U VV2 Šiptari vode sa 4:1, ali to nije obeshrabrilo DĆPS da razbije svaku odbranu DKPS, i da mu zabije pobedonosni gol uz pomoć dve rečenice o kojima će se, čini se, dugo vremena voditi polemike, jer moguće je da se radi o autogolu. Elem, rečenice glase: «Ja nisam pisac. Ja sam čovek Vlasti» (VV2, str. 376). Dobrice, Dobrice, što reče Nikola Koljević, šta to govoriš.
Naposletku, budimo ozbiljni, ipak se radi o bivšem predsedniku bivše republike. Da li je VV2 ispovest pisca ili vlastodršca? Treba li ovu knjigu čitati kao fikciju ili kao memoarsku prozu? Preporuka je svakako da se knjiga ni ne čita, a ako vam je već dopala šaka, budite vrlo oprezni - sredstva za pranje otrovna su, makar i na papiru.

Vladimir Arsenić

22.06.07 Politika

Dušan Katić, Prerovo. Mlad, lep, pametan, bogat, na svemu su mu zavideli njegovi vršnjaci iz sela. Gimnazijalac, partizan, ministar za industrijalizaciju u novoj, komunističkoj vlasti, Titov bliski saradnik. Generalni sekretar predsednika Republike, član Predsedništva, tvorac slogana „I posle Tita Tito”. Razgnevio svog idola smehom; oteran sa vlasti. Do kraja života „bezuspešni lovac na najvećeg soma u Đerdapskoj klisuri”.

Život, zaista, za roman. Prepun zaokreta, iznenađenja, retkih razočaranja. Rođen pod srećnom zvezdom, rekao bi narod. Da li? Stavljajući tačku na sagu o porodici Katić iz Prerova, Dobrica Ćosić je konačno stigao do svog cilja: definitivnog razobličavanja surovog mehanizma terazija na čijim su tasovima istorija i vlast, makar se ona, vlast, pokazivala kroz mesto seoskog uglednika, prvaka, i njegov odnos prema seljanima, ili kroz bukvalno vladanje narodom, sa svim privilegijama koje se prvo stidljivo a potom bezobzirno koriste kao da po pravu rođenja, prirodno pripadaju. I dok je u prethodnim romanima o Katićima ovu najsuroviju tajnu čovekovog života pratio granajući i razgranavajući priču, u najnovijem, „Vreme vlasti II” („Prosveta”, Beograd, 2007), Dobrica Ćosić se odlučio za ispovest Dušana Katića koji, uhvaćen u zamku vlasti, pred kraj svog života pokušava da shvati svoje zablude i njihove posledice, postavljajući uvek iznova retorsko pitanje: da li je Istorija pobedila Revoluciju (sva velika slova su Ćosićeva).

Junak i Pisac

Struktura romana je krajnje simplifikovana: Piscu (Ćosić) se javljaju glavni junaci njegovih prethodnih romana, nezadovoljni time kako ih je predstavio. Potom mu supruga jednog od njih, preminulog Dušana Katića, nenadano predaje Katićev nesređeni rukopis, znajući da Pisac sprema nastavak prethodnog romana „Vreme vlasti”. Posle nekoliko meseci iščitavanja, Pisac se odlučuje da odustane od svojih, do tada ispisanih stranica knjige, i da priređenu i neznatno doteranu Katićevu ispovest pod nazivom „Hronika naše vlasti ili kako smo postali ono što jesmo” objavi kao drugi deo „Vremena vlasti”.

Mudri postupak, jer Pisac, jasno je, ne snosi krivicu za ono što Katić piše. A kako Katić nije literata već samo relativno obrazovani (Drugim svetskim ratom onemogućeni intelektualac) čovek, u njegovom rukopisu ima niz ponavljanja, zamornih detalja, osiromašene radnje i samo sećanja, sećanja, i retkih trenutaka kajanja.

Stoga se najnovije delo Dobrice Ćosića čita više kao subjektivni dokument o jednoj, konkretnoj, Titovoj vlasti jer se – budući nesposoban za poslednju akciju, okretanje ka sebi samom i decidno „da” ili „ne” – Dušan Katić vrti u bezumnom krugu stalnih (pre)ispitivanja, ponavljajući do besomučnosti svoje sumnje. One, međutim, proizlaze iz stvarnih događaja u kojima su učestvovale poznate ličnosti, od Tita i Jovanke Broz preko najglavnijih poratnih jugoslovenskih političara, Kardelja, Dolanca, Stambolića, Đilasa i Rankovića, Koče Popovića, Mijalka Todorovića, Marka Nikezića... Odgovornost za reči o njima pripada Dušanu Katiću, ne Piscu. A kako je Katić nevičan romansijerskom postupku kojem, uostalom, i ne teži, u njegovoj hronici komunističke vlasti ima i vrlo nedelikatnih detalja, posebno vezanih za intimu Jovanke Broz.

Ima u „Vremenu vlasti, knjiga druga”, baš kada je reč o poznatim ličnostima, dosta zanimljivosti: to će, najpre, zadovoljiti (još žive) antikomuniste koji su prošli kroz „toplog zeca” Titovog režima, antititoiste, Golootočane, razočarane revolucionare. I njihove potomke, dakako, ako nisu promenili ćurak naopako.

Fatalni Smeh

Možda će u ovom romanu, delimično traktatu o vlasti, svoju zaustavnu tačku interesovanja naći i mladi naraštaji, radoznali za priču o jednoj vlasti o kojoj vrlo malo znaju; krivicu za to blaženo neznanje snose istoričari. Radoznali i za tipove kao što je bio Dušan Katić, koji je za Tita žrtvovao sve. Pristajao je uz njega i povlađivao tom Velikom Obmanjivaču, Velikom Vlastodršcu (kako ga, kada je smenjen, zove) kada je skidao glave političarima u apsolutističkom maniru, i u izmišljenim procesima. Katićevo podržavanje tog „političkog božanstva” koje sada, dok bezuspešno lovi najvećeg soma na Dunavu, detronizuje najgrubljim rečima, ide do krajnjih granica čovečnosti: on bira da na Brionima opslužuje u Titovim cezarskim postupcima umesto da ode u Prerovo, na sahranu majke.

Monstruozno? Svakako, prema samom sebi, ne prema vlasti kojoj se priklonio, najnesretnijim mogućim, laganjem sebe samog: ostajem, jer imam Veliki cilj, Ideju da posle Tita – budem

Dušan Katić je u svakom slučaju zanimljiva ličnost našeg savremenog romansijerstva: on je beskrupulozni čovek, iz jedne perspektive. Iz druge je jadnik, sitni račundžija koji se nada velikom dobitku. I tajna njegovog pada je jadna, iako on u svojoj Hronici čitaoca do kraja drži u relativnoj napetosti o prirodi Smeha zbog kojeg ga je Tito najurio iz Užičke 15. Taj fatalni smeh, izazvan tužnom slikom ostarelog sujetnog apsolutiste pre je prouzrokovan šokom, strahom da se idolu nešto ne desi, nego osvetničkim smejanjem za sve trpljenje. Smeh kao podvig, pobeda nad jednim nemoćnim starcem? Ni slučajno! Jer, i posle pada sa vlasti, Katić nema snage ni da u Dunav baci zlatnu tabakeru koju je dobio od ovog Velikog varalice...

Ima u „Vremenu vlasti II” dirljivih trenutaka, uglavnom vezanih za Prerovo, za Srbiju, priraslu za srce Piscu. I tu je ona osnovna snaga na koju smo navikli u romanima Dobrice Ćosića. Nju nalazimo i u izuzetnim skicama nekih sporednih likova: pre svih, Crnog, Katićevog ratnog sekretara Partije, koji se razočaran povukao u samoću i postao osobenjak jer za razliku od Katića („Ja ostajem Revolucionar, to jest vlastoljubac”) nije imao snagu za vlast a verovao je da se protiv svojih ne treba boriti. Tu je i profesor Stavra Pavlović koji je Dušana Katića zadojio idejom revolucije da bi rat, u kojem je valjalo dokazati revolucionarne ideje, proveo u skrovištu i svom učeniku, beskrupuloznom karijeristi, naknadno docirao kako vlast kvari ljude...

U ovim delovima romana „Vreme vlasti II” Dobrice Ćosića treba zaista uživati; treba ih izdvojiti od političkih floskula koje zvuče kao programsko načelo. Ovo je, ipak, roman. U srpskoj književnosti jedinstveni memento mori. Život je prolazan. Kao vlast. To je spoznao Dušan Katić. I Pisac.

Anđelka Cvijić