Zagrcnut

Ako ste nameravali da čitate ovo, batalite.
Posle nekoliko strana poželećete da budete negde drugde. I zato, zaboravite. Idite. Brišite dok ste u jednom komadu.
Spasite se.
Sigurno imate nešto bolje na televiziji. Ili biste, pošto ste već toliko dokoni, mogli da upišete večernju školu. Postanite lekar. Učinite nešto od sebe. Izvedite se na večeru. Ofarbajte kosu.
Vreme vam polako prolazi.
Ovde će vam se prvo dogoditi da ispizdite. A onda će početi da biva sve gore.
Ovo ovde je glupa priča o jednom malom, glupom dečaku. Glupa istinita priča o nekome koga nikada ne biste poželeli da upoznate. Zamislite tog malog tutu, visokog metar i slinu, uredno zalizane plave kose sa sve razdeljkom. Zamislite to plačljivo govance kako se kliberi sa stare školske fotografije, kako ponosno pokazuje da mu nedostaje nekoliko mlečnih zuba a da mu stalni rastu ukrivo. Zamislite ga u njegovom omiljenom glupom prugastom plavo-žutom džemperu koji je dobio za rođendan. Zamislite kako su mu, iako je još mali, nokti izgrizeni do korena. Omiljene cipele su mu kedsice. Omiljena hrana su mu jebene viršle.
Zamislite tog prdavca kako se posle večere vozi sa svojom mamicom u ukradenom školskom autobusu. Ispred njihovog motela parkiran je policijski auto i mamica samo nastavlja da šiša dalje brzinom od sto na sat. Ovo je priča o glupom malom dupeglavcu koji je, siguran sam, najgluplji kenjkavi pripizdak koji je ikada živeo. Mala pička.
„Moraćemo da požurimo“, kaže mamica dok se penju uskim putem a zadnji točkovi im se zanose po zaleđenom asfaltu. Sneg na svetlosti farova izgleda plav. Počinje na ivici druma a završava se negde u mračnoj šumi.
Zamislite da je sve to njegova krivica. Guzica mala.
Mamica zaustavlja autobus u podnožju litice tako da farovi osvetljavaju kameni zid. „Dalje odavde ne idemo“, kaže ona, a reči iz nje izlaze poput belih oblaka po kojima se vidi koliko su joj velika pluća.
Mamica povlači ručnu i kaže: „Izađi, ali ostavi kaput u autobusu.“
Zamislite tog glupog prcoljka koji pušta mamicu da ga postavi tačno ispred školskog autobusa. Taj zalizani upišanko samo stoji i blene u farove dok mu mamica svlači omiljeni džemper preko glave. Ta kenjkava mala plačipička samo stoji u snegu, gola do pasa, dok motor autobusa drnda sve u šesnaest a urlik motora se odbija o liticu. Mamica odlazi nekuda iza njega i nestaje u hladnoj noći. Zaslepljen je farovima a rika motora pokriva šum drveća na vetru. Vazduh je tako hladan da je moguće praviti tek sasvim plitke udahe i mala slina pokušava da to nadoknadi dahtanjem.
Ne pokušava da pobegne. Ništa ne pokušava.
Odnekud iza sebe, čuje mamin glas: „Sada samo stoj i ne okreći se.“
Mamica mu priča kako je u antičkoj Grčkoj živela prelepa grnčareva kći.
Kao i obično kada ona izađe iz zatvora i pokupi ga, klinja i mamica svaku noć provode u drugom motelu. Stalno jedu viršle i voze se po čitave dane. Toga dana, za vreme ručka, klinac nije sačekao da mu se viršla ohladi i pokušao je da je gotovo celu proguta, ali zalogaj mu se zaglavio u grlu pa nije mogao ni da diše ni da govori sve dok mamica nije dojurila na njegovu stranu stola.
Osetio je kako ga njene ruke grle otpozadi i odižu sa zemlje. Čuo je njen šapat: „Diši! Diši, proklet bio!“
Klinac je onda zaplakao a čitav restoran se okupio oko njih.
U tom trenutku, izgledalo je kao da je celom svetu stalo do njega. Svi ti ljudi su ga grlili i milovali po kosi. Svako ga je pitao da li mu je sada dobro.
Činilo mu se da će trenutak večito trajati. Da morate da rizikujete sopstveni život kako biste dobili ljubav. Da morate da kročite na sam rub smrti da biste bili spaseni.
„Eto, tako“, reče mamica dok mu je brisala usta. „Sada sam ti poklonila život.“
Trenutak kasnije, kelnerica ga je prepoznala sa stare slike na tetrapaku od mleka i mamica je morala da brzinom od sto na sat odveze malog kenjkavca natrag u motel.
Skrenuli su sa autoputa da bi kupili bocu crne farbe u spreju.
I posle sve te gungule, na kraju su se, usred noći, našli usred bestragije.
Klinac osluškuje kloparanje kuglice dok mamica iza njegovih leđa trese bocu farbe i priča mu kako se devojka iz antičke Grčke zaljubila u jednog mladića.
„Ali taj mladić je bio iz druge države i morao je da se vrati kući“, priča mamica.
Čuje se šištanje i klinja oseća miris farbe. Motor autobusa menja zvuk, tandrče, ubrzava rad i postaje glasniji a čitav autobus počinje da se drmusa.
Tako je poslednje noći koju je trebalo da provede sa voljenim, nastavlja mamica priču, devojka ponela lampu i namestila je tako da baca mladićevu senku na zid.
Šištanje spreja prestaje i nastavlja se. Prvo ide kratko šištanje, a za njim dugo.
A mamica priča kako je devojka opcrtala mladićevu senku da bi uvek imala sliku njegovog lika, zapis tog trenutka, poslednjeg trenutka koji će provesti zajedno.
Naša mala plačipička samo stoji i gleda pravo u farove. Oči mu suze i on počinje da žmuri. Vidi svetlost, crvenu svetlost, kako mu prodire kroz očne kapke, kroz njegovu krv i meso.
Mamica priča kako je mladić sutradan otišao ali je njegova senka ostala.
Klinac se samo na trenutak okreće da vidi kako mamica iscrtava njegovu glupu senku po površini litice. Previše je daleko, tako da mu je silueta za glavu viša od mame. Njegove žgoljave ruke izgledaju debelo. Tanane noge su se izdužile. Ramenca se proširila.
Mamica kaže: „Ne gledaj. Ne pomeraj se ni makac, inače ćeš mi upropastiti sav trud.“
A isprdak se okreće i nastavlja da zuri u farove.
Sprej šišti a mamica priča kako niko pre Grka nije imao umetnost i da je tako izmišljeno slikarstvo. Priča mu kako je devojčin otac na osnovu crteža senke napravio mladićevu figuru od gline i da je tako nastalo vajarstvo.
Potpuno ozbiljna, mamica kaže: „Znaš, umetnost nikada nije rezultat sreće.“
Tako su nastali simboli.
Klinja stoji, drhti obasjan farovima, trudi se da se ne pomeri, a mamica nastavlja s radom i priča velikoj konturi na kamenu kako će on jednoga dana pričati ljudima sve što ga je ona učila. Jednoga dana, senka će postati lekar i lečiće ljude. Vraćaće im sreću. Ili nešto još bolje od sreće: mir.
Biće uvažen.
Jednoga dana.
Posle saznanja da je uskršnji zeka laž. Čak i posle Deda Mraza, Babaroge, svetog Kristofera, Njutnove fizike i Borovog modela atoma, taj glupi, glupi klinac i dalje će verovati mamici.
Jednoga dana, kada odraste, nastavlja mamica da priča senci, on će se vratiti na ovo mesto i videće da je izrastao taman da popuni konturu koju mu je ona te noći namenila.
Klinjine gole ruke počinju da se tresu od zime.

09.05.04 Pobjeda

Kao i u prethodne dvije knjige, piščev lajt - motiv i u ovom djelu je usamljenost
Iako je jedan od danas rijetkih autora kojima nije stalo da stignu do famoznih lista Opre Vinfri, Čaku Palahnjuku se, zahvaljujući romanu „Zagrcnut” i to dogodilo. Od andergraund autora, čiju je debitantsku knjigu koja je šokirala američku javnost, ekranizovao jedan od danas najkvalitetnijih reditelja Dejvid Finčer, Palahnjuk je stigao do osobe do čijeg mišljenja drži, pored ostalih i većina domaćica u SAD. Da li to znači da je pisac, koji je dobro uzdrmao književnu scenu i svojim drugim romanom „Preživjeli” (Laguna, 2001), ublažio svoju gorku žaoku i oštru kritiku današnjeg američkog društva ili da njegovi junaci nijesu više usamljeni nevoljeni pojedinci u svijetu koji nudi prevelike mogućnosti, a onemogućava zadovoljenje osnovnih ljudskih potreba? Ne. Čak Palahnjuk je ostao isti, radikalan, satiričan i na trenutke beskrajno duhovit.
Palahnjukov novi anti-junak, Viktor Mansini, je mnogo niže na ljestvici autsajdera i luzera od Tajlera Dardena („Borilački klub”) ili Tendera Bransona („Preživjeli”), i za njega je mnogo teže pronaći bar tračak simpatije. Viktor je 25-godišnji bivši student medicine, seksualni zavisnik, radi u istorijskom gradu Dansborou (zabavni park), i na prilično originalan način izdržava bolesnu majku koja je u ludnici.
Palahnjuk se postavlja kao svevideći satiričar, hrabro se poigravajući i do krajnje mjere parodirajući uvrežene postulate današnjice. U prethodne dvije knjige (kod nas objavljene „Borilački klub” i „Preživjeli”), obračunao se sa pozicijom muškarca u potrošačkom društvu, organizovanim religijama (kod nas prepoznatljivije pod nazivom - sekte), medijima, identitetom, slavom, ali je njegov lajt-motiv, a tako je i u ovom romanu, bila usamljenost. Kao što to i najčešće biva njegov najveći teret je upravo slava i uspjeh koji je dostigao sa debitantskim romanom, koji danas predstavlja ultimativnu literaturu za svakog borca za novi svjetski poredak. Tako Palahnjuk, kako u „Preživjelom”, tako i u novom romanu, na neki način, ponovo iščitava svoj prvi roman. On ni sada ne bježi od ponavljanja provjerenih motiva, vješto ih varirajući i praveći ih opet svježim.

Vuk Perović

22.12.03 Politika

"Ne samo jedan od najboljih pisaca trilera već jedan od najboljih pisaca uopšte", stoji zapisano na naslovnoj stranici knjige "Havanski zaliv" Martina Kruza Smita, inače autora koji je svetskim čitaocima poznat i po romanima "Park Gorki" i "Crveni trg". U prevodu Olivere Bulajić, i u izdanju "Lagune" iz Beograda, ovaj roman još jednom potvrđuje autorovu umešnost da napiše triler u kojem su isprepleteni politika i kriminal.

Martin Kruz Smit poznat je po tome što je bio prvi američki pisac koji je za mesto radnje svog prvog trilera, "Park Gorki" (1981), odabrao Sovjetski Savez. Tada je i nastao njegov junak, ruski istražitelj Arkadij Renko (glavni lik i "Crvenog trga" i romana "Polarna zvezda") koji se i sada pojavljuje u romanu "Havanski zaliv". Renko dolazi na Kubu da bi identifikovao telo nepoznatog Rusa koje je pronađeno u Havanskom zalivu, a Martin Kruz Smit svome junaku "otkriva" lepote Kube u koju je bio zaljubljen Ernest Hemingvej, pri tom mu omogućavajući i da pohvata niti međunarodne zavere. Za roman "Havanski zaliv" Martin Kruz Smit je dobio nagradu koja nosi ime slavnog Dašijela Hemeta.

Lenjingradska zima

"Laguna" je proteklih nedelja objavila i još nekoliko vrlo zanimljivih romana, potencijalnih bestselera. Izdvojićemo "Opsadu" Helen Danmor (prevod Branislava Radević-Stojiljković), knjigu u koju nas uvodi odlomak iz naređenja Adolfa Hitlera od 29. septembra 1941. godine. Kao strogo poverljivo, u ovom dokumentu stoji da je "Firer odlučio da zbriše Lenjingrad sa lica zemlje... Namera je da se grad opkoli i sravni sa zemljom artiljerijskom vatrom svih kalibara i neprestanim vazdušnim napadima... Svaki zahtev da se grad preda, koji bi proizišao iz situacije u njemu, biće odbijen, jer opstanak njegovog stanovništva i snabdevanje hranom ne može i ne treba da bude naš problem. U ovom ratu za opstanak, u našem interesu nije da održimo čak ni delić stanovništva ovog velikog grada".

Helen Danmor u romanu "Opsada" stvorila je priču o tom vremenu kako pod opsadom Lenjingrada, tokom jedne od najstrašnijih zima, ljudi pate ali i kako opstaju zahvaljujući ljubavi i trunčici nade za koju se hvataju kao za slamku spasa.

Aleksandar Milajić preveo je sa engleskog roman "Zagrcnut" Čaka Palahnjuka, pisca koji se proslavio delom "Borilački klub" prema kojem je i snimljen film, i romanom "Preživeli". Reč je o delu koje može da se učini nepretencioznim, ali po ideji – propali student u poznatim restoranima glumi da se zagrcnuo kako bi, kasnije dobijenim novcem od onih koji ga spasavaju i samilosno mu šalju čekove, mogao da plaća starački dom svojoj majci, i troškari po svome ćefu – i, naoko lepršavom, stilu vidi se da je Palahnjuk, zapravo, imao mnogo veću ambiciju. A to je da pokaže koliko smo u ovom vremenu užasno nespremni da osetimo samilost, i još gore – spremni da sebično koristimo tuđu dobrotu i pažnju zato što u sopstvenim životima nismo uvek sposobni da pronađemo uporišta za sazrevanje.

Palahnjuk pokazuje sviftovski dar za satiru, zapisala je književna kritika, uz jedan dodatak. A on glasi da roman "Zagrcnut" može da bude uznemirujući, da izazove dopadanje, ali i gnušanje. U svakom od tih slučajeva, čitalac ne ostaje ravnodušan.

Priča o slobodnoj ženi

I, najzad, "Laguna" je objavila roman "Lu. Priča o slobodnoj ženi" Fransoaz Žiru, u prevodu Ane Stošić sa francuskog jezika. Reč je o jednom novom prilazu životu i delu Lu Salome, novim aspektima, kako će kazati autorka, "jedne od najzagonetnijih među ženama". Lu Andreas-Salome rođena je 1861. godine u Sankt Peterburgu, bila je obrazovana i pisala je, a poznata je po tome što je svojim prisustvom ostavila izuzetno duboki trag u životima i u delu tri slavna stvaraoca, Ničea, Rilkea i Sigmunda Frojda. Lu Salome je bila novinar, romanopisac, esejista i psihoanalitičar. Bila je izvanredno inteligentna, slobodna, feministkinja jeretik, kako je vidi Fransoaz Žiru koja će još zapisati: "Lu Andreas-Salome je savršen primer srećnog spoja ženske i muške komponente". Priču o "Lu" čitajte, samostalno ili paralelno, sa drugom sjajnom knjigom, sa beskrajno lepom pričom pod nazivom "Kad je Niče plakao" Irvina D. Jaloma koju je pretprošle godine objavio beogradski "Plato".

A. Cvijić