Zakucavanje

23.11.07

Svi moji romani se bave analizom krize u životima pojedinaca, različitim aspektima očajanja, kaže poznati engleski pisac za „Politiku”.
Beč – Beč je već šestu godinu uzastopce domaćin akcije „Jedna knjiga za sve” koju je pokrenula izdavačka kuća „Eho”. U okviru ovog kulturnog programa koji je osmišljen da poveća interesovanje Bečlija i Bečlijki za čitanje, svake godine se po završetku Bečkih dana knjige (13–19. novembra) podeli 100.000 besplatnih primeraka pažljivo odabranog književnog dela čiji je autor i specijalni gost manifestacije. Ove godine, bio je to engleski pisac Nik Hornbi čiji je prvenac „Stadionska groznica” razgrabljen za svega par dana, u euforiji izazvanoj predstojećim evropskim prvenstvom u fudbalu 2008, čiji je domaćin Austrija. Prethodni gosti „Eha” u Beču bili su Frederik Morton, Imre Kertes, Johanes Marija Simel, Džon Irving i Toni Morison.
Nik Hornbi je napisao „Stadionsku groznicu” 1992, u trideset petoj godini. Pre toga je bio poznat kao novinar, po svojim kolumnama u „Sandej tajmsu”, „Ekskvajeru”, u „Elu”, „Vogu”, „GQ magazinu”, „Tajmautu”, „Tajmu”, „Literari rivjuu”, „Indipendentu”..., a poslednjih nekoliko godina piše i muzičke recenzije za „Njujorker”.
Hornbi je do sada objavio romane „High fidelity”, „Sve o dečaku” „Razgovor sa Anđelom”, „Kako biti dobar”, „31 pesma”, „Dug put do dna” i „Zakucavanje” (sve su prevedene i objavljene na srpskom jeziku) kojima je stekao status kultnog autora mlađe generacije. Ova dela odlikuje lako čitljiv, jednostavni jezik koji je književna kritika povremeno napadala kao „neknjiževan”.
Hornbi je i koosnivač londonske škole „TreeHouse” za autističnu decu; njegovom najstarijem sinu, Deniju, dijagnostikovan je autizam kada je imao svega šest meseci...
U razgovoru za „Politiku”, u susretu u bečkoj Gradskoj kući u kojoj je i održana konferencija za medije povodom deljenja besplatnih knjiga „Stadionske groznice”, razgovor sa Nikom Hornbijem počeo je nezaobilaznom temom, fudbalom.
Akcija „Jedna knjiga za sve” u kojoj se ove nedelje podelilo 100.000 besplatnih primeraka Vašeg romana „Stadionska groznica”, dešava se svega sedam meseci pred evropsko prvenstvo u fudbalu koje će se održati u Austriji i Švajcarskoj. Kakav rezultat Engleske očekujete?
Koliko god da sam fan „Arsenala”, toliko me ne zanima engleski nacionalni tim. Više sam navijao da Austrija pobedi u svom prijateljskom susretu protiv Engleske, jer je golman Aleks Maninger ranije igrao za „Arsenal”. Ako pogledam oba tima, u austrijskom ima više nasleđa „Arsenala” nego na engleskoj strani.
Iako je bila Vaš prvenac, „Stadionska groznica” je odmah postala bestseler. Da li Vas je njen uspeh iznenadio?
Ne možete ni zamisliti koliko! Za mene je i dalje neverovatno da je knjiga koju sam napisao iz ličnih poriva, iz svoje ljubavi prema „Arsenalu” i strasti prema fudbalu, naišla na toliki odziv kod čitalaca. Kada sam počeo da je pišem bio sam ubeđen da, sem možda nekolicine fanatičnih navijača „Arsenala”, niko neće hteti da je čita. Međutim, roman je postao neočekivano popularan, a ispalo je da su i čitaoci u drugim zemljama uspeli da prepoznaju emocije koje sam u njemu opisao. Tu predanost, opsesiju prema jednom timu. Zbog toga mi je neverovatno drago što sam pozvan da dođem u Beč, jer osećam koliko ova knjiga znači ljudima.
Da li i Vaša supruga deli sa Vama ovu strast prema fudbalu?
O, da. Moja žena ima sezonske karte i često mi se pridružuje na mečevima, pod uslovom da je pronašla nekoga ko će da se stara o deci. Ali, ako ne pronađe nikoga, ja bezobrazno koristim svoje „seniorsko pravo” da odem sam na utakmicu, jer je to nešto što radim već četrdeset godina.
Recimo da „Arsenal” igra jako važnu utakmicu, a Vi ne možete da joj prisustvujete jer ste na promociji Vašeg novog romana...
Pre svega, jako se trudim da se tako nešto ne dogodi. Prva polovina sezone je okej, jer u njoj do aprila nema nikakvih važnih mečeva. Znači, svi moji izdavači znaju da nema smisla da me angažuju od proleća do jeseni, a moram da priznam da postoji puno ljudi po izdavačkim kućama koji proučavaju veb stranicu „Arsenala” kako se neki od njihovih zakazanih termina ne bi slučajno poklopio sa važnom fudbalskom utakmicom. Znaju da sigurno ne bih prihvatio nikakav angažman da „Arsenal” igra u Ligi šampiona.
Fudbal na stranu, u Vašem poslednjem romanu „Zakucavanje” pišete o tinejdžerskom roditeljstvu. Zašto ste se odlučili baš za ovu temu?
U romanu se radi o dečaku koji na svoj šesnaesti rođendan saznaje da će da postane otac. Izbrao sam ovu temu jer mi se činila zanimljivom. Svi moji romani se bave analizom krize u životima pojedinaca, različitim aspektima očajanja. Do sada sam pisao o očajanju zbog usamljenosti, bolesti, o samoubilačkim porivima, raspršenim snovima o slavi, o sumnji u identitet, čak i o ličnoj porodičnoj tragediji.
Za jednog šesnaestogodišnjaka koji otkriva da će postati otac, u pitanju je definitivno kriza, naročito zbog njegovih mladih godina u kojima pojam odgovornosti još nije oblikovan u svesti. Nisam imao nikakvu posebnu poruku, niti sam hteo da morališem, iako mislim da je svaki tinejdžer koji pročita moju knjigu pa i dalje misli kako je voditi ljubav bez kondoma dobra ideja promašio štivo. Engleska ima najveći procenat maloletnih roditelja u Evropi, te će možda tinejdžerima koji budu pročitali „Zakucavanje” postati jasan značaj zaštićenog seksa.
Da li i Vi imate Vašeg ličnog Tonija Hoka (ikona skejtbordera sa čijim posterom glavni junak „Zakucavanja” vodi dijaloge) kome se obraćate kada ste u dilemi?
Ranije sam u svojoj mašti pričao sa Tijeri Henrijem, ali me je u jednom trenutku izneverio. Verovatno se okrenuo nekome drugom. Sada nemam nikakvog posebnog „savetodavca”.
Ovo nije prvi put da se stavljate u kožu jednog tinejdžera. Uzmimo za primer Markusa iz „Sve o dečaku” ili Džes iz „Dugog puta do dna”. Očigledno Vam ne pada teško da se identifikujete sa omladinom.
To je ona dečija crta koju svaki muškarac na neki način zadrži u sebi. Britanski listovi tvrde kako je „Zakucavanje” moj prvi roman za tinejdžere, mada meni uopšte nije bila namera da tako ispadne. Pretpostavljam da mi pada lako da se osvrnem na svoju mladost, da se ubacim u tu vrstu komunikacije.
Pošto je većina Vaših romana već ekranizovana, da li je neko već otkupio prava za „Dug put do dna” i „Zakucavanje”?
Džoni Dep je odavno pikirao na prava za jednu od mojih knjiga, tako da je na kraju otkupio „Dug put do dna”. Koliko znam, ta produkcija je već pokrenuta. Pošto smo ovde okupljeni oko „Stadionske groznice” interesantno je da su po njoj snimljena dva filma – jedan u Britaniji i jedan u Holivudu, ali u njihovoj bejzbol varijanti sa Dru Barimor u glavnoj ulozi. Za „Zakucavanje” još uvek ne mogu ništa da Vam kažem. Knjiga je tek nedavno objavljena, što ne znači da nemam ponuda.
Marina Bauer

03.10.08 Popboks

U najnovijem romanu Hornbi nastavlja (sve do dna?) trend snižavanja kvaliteta prethodnih ostvarenja. Pionir lad-lita, muškog pandana tzv. lakoj ženskoj literaturi, koji je u prethodnoj knjizi Dug put do dna lošom kompozicijom, nemotivisanim likovima i nezaokruženim sižeom uništio inicijalno dobru ideju, u Zakucavanju donosi tek programski dokument, lišen ne samo literarnih kvaliteta već i životnosti uopšte
...a bio je cool tip... U romanu Kako biti dobar Nik Hornbi je zaista postavio prava pitanja i potpuno razotkrio licemerje kapitalističkog humanizma, opredmećujući unutar malograđanske britanske kuće ideju borbe protiv svetskog siromaštva i gladi...
Taj roman je zaslužan što sam Hornbija uopšte spakovao u folder „književnost“... I što sam ga do danas u tom folderu držao. Ali sklapajući stranice Zakucavanja (Alnari, Beograd, 2008), shvatam da ću za buduće radove Nika Hornbija morati da napravim folder s manje zahtevnim naslovom. Tako mi Bog pomogao...
Pa, šta je tu toliko loše?
Najbolje knjige su one koje pisac jednostavno mora da napiše, a ova to svakako nije. Sigurno je Hornbi po ugovoru s izdavačkom kućom morao nešto da nažvrljeka recimo do oktobra 2007, ali prinuda o kojoj pričam mora da dođe iz pisca, uz borbu s ličnim demonima, uz „krv, znoj i suze“, neprospavane noći i potpuno potonuće u vrtlog novostvorenog sveta.
Ničega od toga nema u Zakucavanju. Junaci od papira i predvidljivi zapleti uz nemotivisana dešavanja. Dozlaboga loša kompozicija definitivno je pokopana nekoliko puta korišćenim postupkom prebacivanja glavnog junaka u sopstvenu budućnost.
Tu „anticipativnu naraciju“ koja bukvalno počinje rečima „...znam da zvuči besmisleno...“, „...ti delovi sada dolaze na red i sve što mogu je da ih direktno isporučim...“ i „...moraćete sami da zaključite...“ pisac i ne pokušava da motiviše i objasni. Književno delo ne mora da prati realnu logiku, ali ako ne prati nikakvu, svodi se na trućanje. Čemu je Zakucavanje u ovim trenucima vrlo blizu.
Glavni junak i sveznajući pripovedač je šesnaestogodišnjak koji govori i razmišlja onako kako pedesetjednogodišnji pisac (pogrešno) zamišlja da šesnaestogodišnjaci čine. Tako on deli lekcije za opstanak parova, analizira ksenofobiju, rasizam i snobizam, suvislo objašnjava svoju dobrotu, i sluša svoje roditelje, pri čemu on čak nije koncipiran kao razumniji od roditelja nego kao opušteni skejter... Loše!
Papirne likove i nespretnu kompoziciju prosto prirodno prati loš i predvidljiv siže, bez poruke ili bilo čega što bi r nagnalo na razmišljanje.
Čemu onda ova knjiga? Čitaoci mogu da se pitaju, ali izgleda da je pisac postigao šta je planirao. Koncipirajući knjigu na ovaj način, „uhvativši se u koštac sa aktuelnim problemima angloameričke mladeži“, Hornbi je dobio nagradu Sekcije za mlade Američkog udruženja bibliotekara za najbolju knjigu za tinejdžere u 2008.
Eto: 51-godišnji pisac koji nema pojma kako tinejdžeri razmišljaju piše knjigu o njima i za njih, a knjiga se (gle iznenađenja!) dopadne 51-godišnjem žiriju koji procenjuje koje knjige tinejdžeri treba da čitaju i zašto. Ko je tu prevaren? Naravno, tinejdžeri i čitaoci koji Hornbija percipiraju kao pisca za odrasle. Čitaoci kojima su se njegovi rani radovi dopadali. Ovaj (skoro) sigurno neće.

Milun Vasić