01.01.00
Rec
maj 1998
Ukrstanje slika iz zamka i krcme
IMA NECEGA U ATMOSFERI Zamka ukrstenih sudbina sto podseca na Bahtinove opise srednjovekovnih karnevala. U jednom zamku usred guste sume nasli su se vitezovi i gospe, citave kraljevske povorke i siromasan svet, zalutali putnici koje je noc zatekla u blizini tog vlastelinskog poseda okruzenog misterijom. Osim sto predstavlja mesto ukrstanja sudbina, topos zamka je ovde i u funkciji gradskog trga na kome je cak i u feudalno doba, za vreme karnevala, drustvena hijerarhija ucesnika za trenutak bivala potpuno zaboravljana. U opstoj pometnji, slabe i gube se svi oblici ustaljenih konvencija, i, kao na trgu, nestaje ostre podele medju izvodjacima i publikom. Po nekom nepisanom redosledu, gosti cudesnog zamka razmenjuju uzajamno uloge gledalaca i pripovedaca, opisujuci slikovito jedni drugima svoje zivotne price. Od njihovih licnih povesti sacinjena je gradja Kalvinovog romana. Naracija Zamka ukrstenih sudbina zamisljena je kao naracija citanja prica sa tarot karata. Knjizevni junaci koji su se igrom slucaja obreli medju zidinama tajanstvenog zamka istog trenutka izgubili su moc govora, primorani tako na sporazumevanje gestikulacijom i na izrazavanje pomocu jednog spila karata za tumacenje sudbine. Sama ideja o pripovedanju koje bi kao predlozak imalo svojevrsnu ukrstenicu slika nije nova u knjizevnosti, stavise, kako i Kalvino naglasava u svom pogovoru, na osnovu sistema znakova i simbola sa tarot karata osmisljena je vec davno citava tipologija knjizevnih zapleta. U romanu o kome je rec, autor je komplikovana ukrstanja asocijativnih nizova iz pustolovnih prica, objedinjenih narativnim uvodom i okvirnim pripovedacem, prikrio jednostavnim i svedenim stilom i jezikom. Ima, medjutim, mnogo razlika u unutrasnjoj formi pripovedanja prvog i drugog dela knjige, odnosno Zamka i Krcme ukrstenih sudbina. Govor pikarske zivopisne bajke iz prvog dela u drugom delu se pretvara u govor sna, pravilan kvadratni raspored karata najednom je narusen, motivi se nekontrolisano ponavljaju, smisao se raslojava. Sustinska razlika izmedju ova dva vida ekspresivnosti, po objasnjenju samog Itala Kalvina, odgovara razlici izmedju slikarskih stilova sa tarot karata za koje se vezuju i stilovi pripovedanja. Price Zamka ukrstenih sudbina nastale su iz prefinjenih italijanskih renesansnih minijatura, a mesecarska buncanja iz Krcme ukrstenih sudbina samo su verbalni odrazi grubih, tajnovitih marseljskih gravira iz osamnaestog veka.
Znajuci unapred da knjizevne poetike Zamka ukrstenih sudbina neposredno proisticu iz slikarskih poetika, oslanjajuci se pri tome na autorov komentar sa kraja knjige, citaocu se odgonetanje finesa u konstrukciji ovog romana moze uciniti laksim nego sto stvarno jeste. Jer, bez obzira na primenjenu tehniku, svako odredjeno citanje tarot karata zatvara, bar delimicno, krug znacenja vizuelnih oblika od kojih je autor krenuo. Sa druge strane, kopije karata milanskih vojvoda i francuskih pucana, stampane na marginama listova knjige, graficki prate naraciju teksta, otvarajuci citaocu na vizuelnom planu novi krug sugestija i asocijacija. Posto je i sam pripovedac zamisljen kao jedan od likova koji su se sticajem okolnosti zadesili u zamku, njegova interpretacija ne moze biti pouzdanija od interpretacije bilo kog posmatraca ovog neobicnog vecernjeg performansa, niti od interpretacije nasumicno izabranog citaoca. Pripovedac nije upucen u pravila tarota, on slike dogadjaja povezuje intuitivno, on kaze da postoji "samo konacan broj elemenata cije se kombinacije umnozavaju milijardama puta, a samo mali broj njih nalazi neki oblik i smisao i postavlja se usred sitnog praha bez smisla i oblika, poput sedamdeset osam karata ovog spila tarot karata, cijim se kombinacijama ukazuju price koje se odmah potom i raspadaju".
Protiveci se "logici" misticnih spoznaja, "sudbine" junaka Kalvinovog Zamka deluju potpuno bezlicno. Njihove anegdotske zivotne povesti lice na plocice za sastavljanje slagalice koja, po recima pripovedaca, treba da predstavi "svet sa svim paradoksima koje masta moze da rasklopi, a zatim ponovo sklopi". Pustolovinama koje vezuju alhemicare i Fauste, kraljevice i amazonke, dvorske lude i patuljke, kreiran je jedan oneobiceni svet groteske, nagovesten, uostalom, vec pocetnom pripovedackom situacijom. Smisao groteskne stilizacije nije samo u obesmisljavanju ocekivanog hijerarhijkog poretka, u smenjivanju entuzijazma i ironije u tonu kojim Kalvinovi junaci prepricavaju svoje dogodovstine, u vezivanju jezivog i komicnog. Cini se, u stvari, da u savremenoj literaturi, pa tako i u Zamku ukrstenih sudbina, same manifestacije groteske mogu biti zanimljive jedino kao odredjeni vidovi autorovih posrednih izazova citaocu. Jer, kao sto je mnogo puta ponavljano, groteska nije u samim stvarima, nego u nasem odnosu prema njima.
Osim slicnosti u okvirnoj prici i kompoziciji, ima ipak neceg zajednickog i u poetickoj osnovi Zamka i Krcme ukrstenih sudbina, a sto je vezano upravo za nase osecanje disharmonije, za osecanje prepoznatljivosti detalja ma koliko oni na momente delovali bizarno i fantasticno, kao i za utisak da je gotovo nemoguce otkriti pravu prirodu principa koji definise i organizuje sve te elemente. Mozda najvazniju ulogu u takvom citalackom dozivljaju ima nacin na koji su konstruisani knjizevni likovi. Neprirodna dinamika kojom se nizu neverovatne avanture opisane u kratkim pricama Kalvinovog romana jos vise naglasava depersonalizaciju junaka, (ne)ocekivanost njihovih reagovanja i nedostatak njihove svesti o vlastitom polozaju. Samim tim, svet u kome ti junaci postoje, ma koliko bio ispunjen realistickim detaljima, ostaje svet koji, bar na prvi pogled, citaocu moze delovati potpuno strano. Pri slobodnijem tumacenju predstava tog mahnitog sveta samo prividno ispunjenog sadrzajem, videcemo da se one umnogome poklapaju sa slikama stvarnosti kojom smo svakodnevno okruzeni.
Pomak u poetici Krcme u odnosu na Zamak ukrstenih sudbina podseca na razvoj samih grotesknih obrazaca poznatih iz istorije knjizevnosti. Interesantno je, medjutim, da se ovo poredjenje moze vezati upravo za shvatanje groteske u istorijskim epohama iz kojih poticu pominjani spilovi tarot karata. Poetika Zamka ukrstenih sudbina, sa polazistem u kartama iz doba renesanse, sva je u parodijama utvrdjenih pravila ponasanja, pripovedanje je liseno bilo kakvih apstraktnih pojmova i licnih impresija, citava naracija izvedena je kao izraz naivnog iskustva i infantilnog poimanja sveta, gde je hiperbolicno i karikaturalno uglavnom u funkciji oslikavanja mnogostrukosti zivotnih potencijala. Price iz Krcme ukrstenih sudbina, kojoj su kao graficki model posluzile karte nastale u vreme predromanticarske umetnicke klime, govore u ime obmanjujuce, razjedinjene svesti pripovedaca. Igrajuci svoju partiju sa citaocem, autor tek ovde ostvaruje konacnu i radikalnu sveopstu relativizaciju, uvodeci na scenu jedan drugaciji renesansni duh, olicen kroz sekspirovske dvorske lude, kroz ambivalentnost mudrosti i bezumlja.
Postoji ipak nesto sto je iznad dijametralnog raskoraka izmedju knjizevnog senzibiliteta dva dela Kalvinovog romana, a to je sve vreme prisutno osecanje da u zivotu i u knjizevnosti raspolazemo ogranicenim brojem obrazaca cije se znacenje menja onako kako se menjaju njihove kombinacije. Podrugljivo aludirajuci na ovo opste mesto, autor svoj umetnicki postupak oblikuje upravo kombinujuci parodije, transformacije ili interpretacije raznih knjizevnih formi. Nedorecenost, zastala metamorfoza i nezavrsenost kao osobine romana i necega sto je u "nejasnom srodstvu" sa njim -- zivota samog, predstavljaju osovine smisla Zamka ukrstenih sudbina. "Nema boljeg mesta za cuvanje tajne od nezavrseog romana", kaze pripovedac u jednom od svojih komentara. Forma, dakle, ostaje samo kao sredstvo kojim je nagovesten stalni osecaj neizvesnosti. Traganje za identitetom multiplikovanog naratora koji se u isto vreme javlja kao pripovedac okvirne price, kao jedan od likova iz Zamka i Krcme, kao neutralni prevodilac znacenja i rasporeda karata ili kao neko ko proizvoljno tumaci sudbine ljudi, moze samo uciniti zanimljivijom igru izmedju autora i citaoca.
Na karti koja oznacava pisca naslikan je lik Opsenara. Na citaocu je da razmislja o tome da li je Opsenar prevashodno pustolov zalutao u cudnoj sumi, (ne)pouzdani predstavljac ljudskih povesti, ili samosvesni autor Zamka ukrstenih sudbina? Sam "autor", razume se, ima vise lica. Svaka ispricana prica osvetljava jedno od njih, jer slucajan raspored karata nije nista drugo do pocetak lanca individualno i samo jednom dozivljenih asocijacija. U tom smislu, svaka prica je i nasa sopstvena prica. Opsenar je samo "zongler koji na vasarskoj tezgi razmesta neke figure i tako, premestajuci ih, spajajuci i razmenjujuci, postize izvesne efekte"
Ivana Milivojevic
