Zanosi i prkosi Laze Kostića

25.03.06

U ediciji "Posebna izdanja" Grafički atelje "Dereta" je objavio knjigu Stanislava Vinavera "Zanosi i prkosi Laze Kostića". Vinaverova esejistička knjiga o poznatom romantičarskom pjesniku, objavljena posthumno 1963. godine, predstavlja raskid sa epskom deseteračkom tradicijom. Vinaver je za ovu knjigu vodio veliku bitku i za života nije mogao naći izdavača, jer niko nije uvidio značaj onoga o čemu je pisao. Knjiga do sada nije imala ponovljeno izdanje i prećutkivana je posljednjih 50 godina.
Nemiran duh i bundžija, Vinaver je polemičkim majstorstvom i preciznim kritikama srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva s lakoćom uspijevao da matira protivnike starog kova. Vinaver je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, ali je i do danas ostao neshvaćen. U knjizi "Zanosi i prkosi Laze Kostića" na skoro šeststo strana briljantnog eseja o velikom pjesniku Lazi Kostiću, Stanislav Vinaver je uspio da oslika kompletno duhovno i umjetničko nasljeđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti. Ovo nije samo monografija o Lazi Kostiću, već i Vinaverova autopoetička knjiga, koja u sebi spaja umjetničku radoznalost, enciklopedijsko znanje i autentični duh. "Zanosi i prkosi Laze Kostića" sadrži kompletnu Kostićevu biografiju i njegova djela, istorijski kontekst u kome su nastajala, bilješke o njegovim savremenicima. Vinaver piše i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, jezičkim mogućnostima, melodiji jezika, o modernoj poeziji. U Kostićevim stihovima otkriva uticaj brojnih pisaca: Homera, Euripida, Šekspira, Getea, Oskara Vajlda, Šilera, ali i filozofa poput Heraklita, Hajdera.
Vinaver nije prešao preko činjenice da je Laza Kostić od "zuluma kralja Milana" otišao na Cetinje gdje je bio "dobro viđen". Vinaver ističe da niko kao Laza Kostić nije opjevao Crnu Goru i da je "Maksim Crnojević" himna Crnoj Gori. Dragocjeni su Vinaverovi zapisi o Kostićevom boravku na Cetinju. Po Vinaverovom mišljenju knjazu Nikoli je bio potreban Laza Kostić i kao stručnjak dramaturg, jer je knjaz baš tada napisao "Balkansku caricu". Laza Kostić je bio urednik "Glasa Crnogorca", pa "Crnogorke" i "Nove Zete", družio se sa tada najpismenijim čovjekom u Crnoj Gori, Jovanom Pavlovićem. Kostića su posebno interesovali crnogorski folklor, običaji i izrazi. Kao urednik "Glasa Crnogorca" Kostić je sve podnosio knjazu na cenzuru. Nikola ga šalje u Beč, a Kostić (februara 1885) u listu "Neue Freie Presse" objavljuje kritiku "Balkanske carice". On ga ne diže u pjesničko nebo, mada ga hvali koliko može, a kada mu je Kostić iznio tehničke zamjerke, knjaz je htio da uništi komad.
"Zanosi i prkosi Laze Kostića" sadrže još mnogo nepoznatih detalja iz Kostićevog života, o tome kako se Nikola Tesla interesovao za Kostićev književni rad i želio da mu pronađe izdavača u Americi. Data je i uporedna analiza Kostićevog i Njegoševog prevoda Homerove Ilijade, kao i osvrti na brojne istorijske događaje toga doba: revoluciju 1848, Berlinski kongres... "Zanosi i prkosi Laze Kostića" sjajna je esejistička knjiga u kojoj se miješaju mnogi žanrovi, a mnogi je po oštroumnošću s pravom porede sa "Knjigom o Njegošu" Isidore Sekulić.
Stanislav Vinaver (Šabac, 1891 - Niška Banja, 1955) je bio sorbonski đak i poštovalac Anrija Bergsona, a uz to i matematičar, filozof, pjesnik, esejista, prevodilac, majstor parodije i humora, poliglota, novinar, diplomata... Bio je jedna od središnjih ličnosti beogradskog modernističkog kruga, autor "Manifesta ekspresionističke škole". Prevodio je djela sa ruskog, španskog, francuskog, engleskog, njemačkog, poljskog. U Prvom svjetskom ratu bio je jedan od 1300 kaplara, a kroz lik Konstantina ovjekovječila ga je slavna engleska književnica Rebeka Vest u putopisu "Crno jagnje i sivi soko". Iako se prošle godine navršilo pola vijeka od Vinaverove smrti, ova godišnjica gotovo da je protekla bez pomena, ali najveće priznanje mu je odala izdavačka kuća "Dereta", koja već nekoliko godina štampa biblioteku njegovih nenadmašnih prevoda (među kojima su i Rableov "Gargantua i Pantagruel", djela Marka Tvena, Radjarda Kiplinga, Getea, Jaroslava Hašeka)

CETINJE JE ŠKOLA ZA DIPLOMATIJU

Pod velom tajne ostali su razlozi odlaska Laze Kostića sa Cetinja. Vinaver navodi Kostićeve izjave o Nikoli iz bečkih arhiva. Po njima, Kostić Nikolu "optužuje za licemjerstvo, samoživost, tiraniju, bezdušnu igru sa narodnim interesima. Za sebe kaže Laza da je ispao iz kneževe milosti, jer je isuviše iskreno kritikovao kneževa pogrešna djela". Vinaver navodi i Kostićevo pismo iz 1891. u kome kaže: "Ja sam na Cetinju naučio u školi života, osobito ove dve godine, da sva moja pređašnja nauka nije ništa prema tome. Šta je Carigrad? Prevaziđen! Cetinje je mnogo bolja škola za diplomatiju..."

V.OGNJENOVIĆ

29.12.05 Politika

Grafički atelje „Dereta” iz Beograda je, pored stalne biblioteke prevoda Stanislava Vinavera, o pedesetogodišnjici od smrti ovog našeg velikog književnika neponovljive idejnosti, pesnika, esejiste i prevodioca, prvi put posle 1963. godine objavio njegovu monografiju „Zanosi i prkosi Laze Kostića”. Ovo delo predstavljeno je u „Dereti” zajedno sa Vinaverovim poetskim delom „Ratni drugovi”, koje je objavio „Žagor” iz Beograda.

Govoreći o ovom izdavačkom poduhvatu, književni kritičar Gojko Tešić je izrazio vrstu intelektualnog gneva što pola veka od piščeve smrti u srpskoj prestonici nije dostojno obeleženo, baš kao što su mu i dela posle Drugog svetskog rata bila nepravedno potisnuta.

– Knjiga „Zanosi i prkosi Laze Kostića”, koja je objavljena posthumno, predstavlja svojevrsni raskid sa srpskom epskom deseteračkom tradicijom, i uspostavlja tradiciju srpske modernosti. Kako je pričao profesor Miodrag Popović, Vinaver je za ovu knjigu vodio strašnu bitku i jednom je iz Nolita došao ljut i nesrećan što niko nije uvideo značaj onoga što je napisao. Međutim, u srpskoj kulturi ne postoji knjiga ovakve vrste, delo pisca posvećeno piscu, poetika i autopoetika, knjiga koja se može čitati kao istorija srpskog jezika i naroda. Ona svakako treba da bude ponos tom narodu i jeziku, jer je Vinaver i svetu želeo da pokaže veličinu kulture iz koje je potekao, rekao je Gojko Tešić.

Prema Tešićevim rečima, Vinaver je bio sorbonski đak i poštovalac Anrija Bergsona, prevodio je dela sa ruskog, španskog, francuskog, engleskog, nemačkog, poljskog. Zbirkom „Ratni drugovi” Vinaver je pokazao da se na zadatu, rodoljubivu, temu može pisati vrhunska poezija, a dušu boraca je, ma ko oni bili, kao jedan od 1300 kaplara u Prvom svetskom ratu, opisao na neponovljiv način.

Kako je primetio urednik „Derete” Petar Arbutina, Vinaver je srpskoj sredini pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, ali je do danas nepravedno ostao neshvaćen.

Vinaverovo delo je veliko, jer je rođeno iz iskrenog zanosa i ogromnog i svestranog znanja, a evo šta on kaže o prkosu:

„Prkos je oproban i izvanredan lek za sve brige, klonulosti i dvoumljenja. Prkos se javlja u praskozorju ljudske epopeje: on izaziva i same bogove”. U heraklitovskom jedinstvu suprotnosti, u njihovom ukrštaju, u velikim duhovnim sintezama, Vinaver je, kao i Laza Kostić, video vrhovnu harmoniju sveta, a verovao je u onaj Heraklitov stav da je protivno korisno, da iz raznolikosti nastaje najlepši sklad i da sve proizilazi iz borbe. Rečenice našeg jezika Vinaver je video u pokretu, a smatrao je da „naš jezik raspolaže preobiljem urođenih ritmova, koji zahtevaju stalan i golem kujundžijski rad”. Svoj narod Vinaver je još u prvoj polovini 20. veka savetovao: „Ukrštati, kalemiti, ne usvajati isključivo samo ono što je zapadno, i ne vraćati se nasilno”.

M. Vulićević

22.12.05 Glas javnosti

Nemiran duh i bundžija, Vinaver je polemičkim majstorstvom i preciznim kritikama kulturnog mediokritetstva i mitomanstva s lakoćom uspevao da matira protivnike "starog kova". Pisao je o Skerliću i Bojiću, Bori Stankoviću, Njegošu...
Pola veka od smrti (1. avgust) jednog od najznačajnijih predstavnika našeg modernizma Stanislava Vinavera prošlo je skoro nezapaženo u našoj kulturnoj javnosti. To što ni danas nema njegovih sabranih dela možda je pravi pokazatelj stanja u kome se nalazi naša kultura i naše izdavaštvo. U ediciji "Posebna izdanja" Grafički atelje Dereta je ovih dana objavio knjigu Stanislava Vinavera "Zanosi i prkosi Laze Kostića", njegovo životno delo, objavljeno posthumno 1963. godine.

Po rečima Petra V. Arbutine, urednika u "Dereti", reč je o knjizi koja je prećutkivana poslednjih pedeset godina. - Na skoro šesto strana briljantnog eseja o velikom srpskom pesniku Lazi Kostiću, Stanislav Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije i državnosti.

Osoben i originalan pogled jednog od najvećih posvećenika srpske i evropske kulture dvadesetog veka sadrži u sebi, u isto vreme, umetničku radoznalost, enciklopedijsko znanje i etičnost autentičnog duha, kaže Arbutina.

Stanislav Vinaver (1891-1955), erudita evropskog kalibra, matematičar, filozof, pesnik, esejist, prevodilac, majstor parodije i humora, poliglota, novinar, diplomata. Nemiran duh i bundžija, Vinaver je polemičkim majstorstvom i preciznim kritikama kulturnog mediokritetstva i mitomanstva sa lakoćom uspevao da matira protivnike "starog kova", ali s druge strane, i vrlo ozbiljno obavljao sve državne poslove koji su mu bili poveravani.

Bez imalo preterivanja, bio je jedinstven primer sinkretizma kulturnog avangardiste i političkog konzervativca. Pisao je o najraznovrsnijim temama: o Skerliću i Bojiću, Bori Stankoviću, Njegošu, Nušiću, Nastasijeviću, Rastku Petroviću, o Lazi Kostiću, koji je bio njegova velika književna opsesija, i o mnogim drugim našim piscima, zatim o stranim piscima Vijonu, Rableu, Šekspiru, Rembou, Bergsonu, Prustu, Valeriju, te o mnogim drugim temama, o muzici, našim vitezovima, o problemima našeg stiha, posebno deseterca, o jezičkim mogućnostima, o govornoj melodiji našeg jezika, o pitanjima moderne poezije, o Ajnštajnu itd.

Lenka Dunđerski i Laza Kostić

Vinaver u svom tekstu "Kako se rodila pesma Santa Maria della salute" uzima prepisku između velikog naučnika i velikog romantičarskog pesnika, zato što joj je u središtu Lenka Dunđerski. Vinaver je pisao:
- Prepiska između Laze i Tesle daje uvid u srž oba ova zanesena duha, od kojih je jedan hteo da veruje samo u romantiku, a drugi samo u drevne prauzroke i praskozorja. Elem: Laza je zaljubljen u Lenku Dunđersku. Ali se, oronuo, ne oseća dostojan nje. Traži joj dostojnog muža. Nalazi: Laza je napunio romantičnu Lenkinu glavu Teslinim likom. Ona je, dosledno, volela njega, Lazu: on se, Laza, uplašio i geteovski pobegao od nje, u Krušedol. Lenka veruje Lazi. Kad nije Laza - nek je Lazin Tesla.

Zvonko Prijović