01.01.00
Glas javnosti
16.02.2000.
Književna kritika, piše: Tihomir Brajović
Odnekud poznata priča
Džon Kenedi Tul: "Zavera budala", preveli Tatjana Milićev i Randall A. Major, Clio, Beograd 1999.
Iako ne pripada najnovijoj američkoj produkciji, roman Džona Kenedija Tula je knjiga koja svakako zavređuje i kritičarsku i čitalačku pažnju. Znatiželju izazivaju već same činjenice da je ova priča o Americi šezdesetih svojevremeno dobila prestižnu Pulicerovu nagradu i da je bila kultna knjiga cele jedne generacije. Iza njenog naslova, pak, krije se jedna od najuspelijih savremenih romanesknih sotija - fikcionalna pripovest u kojoj je svet okrenut "naglavce" i prikazan, kao što svedoči i njen naslov, u simbolično-grotesknim slikama pomerenosti i abnormalnosti.
Kenedijeva uspela pripovedna "dosetka" nije, pri tom, sadržana tek u duhovnoj "iščašenosti" glavnog junaka Ignacija Rajlija koji deluje poput gnevnog američkog Oblomova, ili oblapornog Don Kihota i u skladu s tim posmatra "stvarnost", nego i u "pomerenosti" svih ostalih junaka koji tako ocrtavaju sveobuhvatnu duhovnu "iščašenost" Amerike pre 68, raspete između nagoveštaja emancipacije i agresivne navike na represiju. Kad ludilo postane vladajući "sistem" jednog sveta, jedini prostor u kojem je moguće ovladati njime, postaje, čini se, dobra literatura.
"Zavera budala" je, stoga, knjiga koja nas na nekoliko stotina stranica skoro nostalgično i istovremeno humorno podseća na to da velika tradicija romana jeste prikazivanje sveukupnosti ljudskih intimnih i socijalnih odnosa kroz posebnu umetničku vizuru u kojoj taj zbir postaje književno prihvatljiv, pa zato i čitalački "lep". Na neki način je zaista utešno obreti se u svetu bez normalnih aktera, a ipak se slatko smejati njegovim apsurdnim a tako svakodnevnim zbitijima, ili osećati zadovoljstvo u "druženju" sa živopisno i plastično izvajanim karakterima koji u isti mah deluju i realistično i sasvim nadrealno. Najgore što čitaocu pri tom može da se desi jeste iskušenje da poželi da i sam bude junak romana pa da se, kao i on, na kraju srećno izmigolji iz svega u pratnji vatrene pobornice seksualnih sloboda i brzom "renou" koji hita pravo u blaženstvo.
01.01.00
Politika
19.08.2000.
Prevedena proza
Junak našeg doba
Da je nekakvim slučajem postao režiser, a ne pisac, Džon Kenedi Tul ne bi napisao roman "Zavera budala", već bi snimio film "Davitelj protiv davitelja". No, šta je tu je. Roman je istinsko remek-delo (post)moderne svetske književnosti. Sa parodijskom grotesknom imaginacijom ovog američkog književnika može se nositi još jedino proza Flena O?Brajena. I dok njegov fascinantni roman "Treći policajac" razvija grotesku radi nje same, dosežući raskoš njene igrivosti i zastrašujuću viziju sveta, a spomenuti film sa istim ciljem uvodi psihološki okvir uz elemente crnog humora, Tul nije imun na izvesnu dozu doslovnosti pa uz parodijsko-groteskne niže oblike života, poseže i za socijalnim miljeom.
Glavna ličnost je paradoksalni debilni genije medvedastog stasa i istih takvih životnih navika. Ignacije Ž. Rajli. Njegova neprilagođenost društvenim konvencijama i nemogućnost da se uklopi u prihvatljive životne tokove mogle bi se objasniti i samo kao ludilo da nije dva "ali". On poseduje te osobine sa stanovišta zdravorazumskog odnosa prema svetu, ali i sa tačke gledišta koju idejni sklop teksta zauzima prema realijama. Kako su dve ravni modela sveta u sukobu, kako se druga prema prvoj postavlja kao parodijska, i za sve ostale likove može se kazati da nisu ništa manje ludi. Nameće se zaključak da Tulova imaginacija i njen otklon od stvarnosti podrazumevaju kritičku distancu, a ova opet u odnosu na sebe zauzima parodijsku.
Gospa od Televizora
Odbijanje socijalnog ustrojstva ima korene u Ignacijevom "jedinstvenom pogledu na svet", utemeljenom na civilizacijskim tekovinama, ali i na njihovom ironijskom iskrivljavanju. Rajli odbija da se uklopi u očekivane kalupe koji od pojedinaca traže da se ustreme na blagodeti srednje klase kao na svoj najsvetiji cilj. Junak našeg doba je čovek iz susedstva koga su strpali u ludnicu je se ulicom šetao go - ne zato što je lud, nego zato što njegova osetljiva koža ne podnosi plastiku, mudruje Ignacije. Njegov najsvetiji cilj stoga jeste da sruši prezreni, isprazni sistem. Ali, dok njegovi rezoni nisu lišeni razuma, način na koji ih sprovodi u delo jeste, čime se dokazuje koliko je opasno i iskliznuće iz normale. Parodijska slika društva i karikiranje uzaludne revolucije.
Sudeći prema ostalim likovima, bez obzira na pol, rasu, socijalni status i stepen obrazovanja, tezu o srednjoj klasi valjalo bi uopštiti u doživljaj sveta. Dok bi Ignacije da srećno tavori na socijalnom dnu, smišljajući osvetničku paklenu pobunu tek pošto je nasilno oteran iz žabokrečine svog brloga, prijateljica njegove majke se moli Gospi od Televizora, a gospodin Levi, bogati vlasnik "Levi pantalona" (da li je sličnost sa jednim od simbola Amerike baš sasvim slučajna?), poriče tradiciju pasivno, uništavajući svojom dobro obrazloženom lenjošću carstvo koje mu je otac ostavio u nasleđe. Tulova distanca se preobražava u ironiju naoštrenu protiv društvena zajednice kao takve, počev od porodice koja je, kao što znamo, njena osnovna ćelija, pa do institucija. No, ovaj neobični roman ne bi valjalo ograničiti na socijalni vid bivanja. Pomirljivo razrešenje problema koji je Ignacije izazvao u fabrici, kao i komičan rasplet njegove političke zavere sa strankom izopačenika, ukazuju na parodijsku dimenziju ove tematske linije.
Energija humora
Knjiga bi se mogla objasniti i sledeći alegorijsku mogućnost što bizarno izobličenu društvenu stvarnost vidi kao paradigmu u koju se projektuje groteskna vizija. Idejni fon apokaliptičkih akcenata ima univerzalno dejstvo. Završnica "Zavere budala", uprkos svoj komici, nije previše ohrabrujuća. Evo još jednog junaka našeg doba. Ignacije, neprevaziđeni meštar spletkarenja, uspeva da izmakne pretnji duševne bolnice. Anomalija trijumfuje u svoj raskoši svoje opasne igrivosti, dok se zebnja čitalaca neutrališe humorom. Kao što se otpor prema normi rastapa u nužnosti njenog prihvatanja tako se ni od ludila, nepobedivog, večnog, ne može skloniti.
Niski vidovi života imaju katartički efekat oslobađajući zavidnu energiju humora. Oscilirajući između doslovnosti i alegorije, roman se značenjski otvara u figuru beskrajnog kruga koji se - umesto ka zvezdi - obrće po zamršenom kolopletu od parodijski smešne apokalipse, do groteske apokaliptičkog humora.
Dušica POTIĆ
