Robert Džordan (1948-2007) ili Džejms Oliver Rigni kako mu je zapravo pravo ime, rođen je u Čarstonu u Južnoj Karolini. Naklonost prema književnosti razvio je već u četvrtoj godini života, kada je uz slučajnu pomoć svog dvanaestogodišnjeg brata naučio da čita. Sa pet godina već se nosio sa Markom Tvenom i Žilom Vernom. Diplomirao je na Vojnom fakultetu Južne Karoline, na odseku za fiziku. Po završetku studija radio je kao nuklearni inženjer za vojsku SAD-a. Dva puta je služio vojsku u Vijetnamu 1968. i 1970. godine za šta je odlikovan sa tri ordena.
Počeo je da piše 1977. godine i tokom dugogodišnje karijere koristio je više pseudonima. Najpoznatiji alijasi su mu Džekson O"Rajli i Rejgan O"Nil.
Uživao je u lovu, pecanju, pokeru, šahu, jedrenju i sakupljanju lula. Sa suprugom Harijet MekDugal živeo je u kući koja je sagrađena 1797. godine.
Pored serijala Točak vremena, napisao je i niz romana posvećenih kultnom junaku Konanu.
Svetsku slavu stekao zahvaljujući serijalu Točak vremena koji je samo u Severnoj Americi prodat u preko 14 miliona kopija
Godine 2006. utvrđeno mu je retko oboljenje krvi. Preminuo je u 16. septembra 2007. u 2.45 popodne.
Palata se još uvek tresla s vremena na vreme, dok je zemlja tutnjala sećajući se; ječala je kao da želi da porekne ono što se dogodilo. Zrnca prašine svetlucala su na zracima sunčeve svetlosti koja je prodirala kroz procepe u zidovima. Zidovi, podovi i tavanica bili su prljavi od gara. Široke crne mrlje prljale su ispucalu boju i pozlatu nekada sjajnih murala, čađ je pokrivala smrvljene reljefe ljudi i životinja, koji kao da su pokušali da hodaju pre no što se ludilo smirilo. Mrtvi su bili svuda: ljudi, žene i deca, ubijeni dok su pokušavali da umaknu munjama koje su sevale niz svaki hodnik, ili vatrama koje su ih čekale, ili kamenu koji je tekao gotovo kao da je bio živ, i tražio ih pre no što se sve ponovo smirilo. Čudna suprotnost tome bile su šarene tapiserije i slike, sve sama dela vrhunskih majstora; visile su netaknute, sem tamo gde su ih iskrivljeni zidovi poremetili.
Izvanredno izrezbaren nameštaj s intarzijama od zlata i slonovače bio je nedirnut, izuzev tamo gde ga je pod u podrhtavanju oborio. Ludilo je pogodilo samo srce, ostavljajući nebitne stvari.
Lijus Terin Telamon lutao je palatom, održavajući spretno ravnotežu kada bi se tlo zaljuljalo. „Ilijena! Ljubavi moja, gde si?“ Ivica njegovog bledosivog plašta prošla je kroz krv kada je zakoračio preko tela jedne žene. Njena zlatokosa lepota bila je ukaljana užasom poslednjih trenutaka. U otvorenim očima bila joj je zamrznuta neverica. „Gde si, ženo moja? Gde se svi kriju?“
Pogled mu je pao na sopstveni odraz u ogledalu, koje je visilo iskrivljeno na ispucalom mermeru. Njegova odeća bila je nekada dostojna kralja: siva, grimizna i zlatna. Fina tkanina koju su doneli trgovci preko Svetskog mora bila je pocepana i prljava, puna prašine koja mu je pokrivala i kosu i kožu. Dodirnuo je na trenutak simbol na svom plaštu, crno-beli krug. Boje su bile odvojene vijugavom linijom. Taj simbol je značio nešto. Ali krug ušiven u njegov plašt nije ga dugo zaokupio. Zagleda se u sopstveni odraz s podjednakim čuđenjem. Visok čovek, koji je tek zašao u srednje doba, zgodan nekada, ali kosa mu je bila već više seda no smeđa, a lice izborano brigama. Tamne oči videle su previše. Lijus Terin se zasmeja, a onda zabaci glavu; njegov smeh je odzvanjao u beživotnoj dvorani.
„Ilijena, ljubavi moja! Dođi k meni, ženo moja. Moraš da vidiš ovo.“
Vazduh iza njega se zatalasao, zamreškao i pretvorio u čoveka, koji se osvrnu naokolo, kriveći nakratko usta od gađenja. Bio je nešto niži od Lijusa Terina i obučen sav u crno, izuzev snežnobele čipke na vratu i srme na podvrnutim sarama svojih čizama koje su mu sezale do butina. Koračao je pažljivo, pomerajući plašt da ne bi doticao mrtve. Pod je podrhtavao, ali on je pomno posmatrao čoveka koji se smejao i gledao u ogledalo.