Zenit 1921-1926

30.10.08 Vreme

Izdanje koje se pojavilo tokom beogradskog Sajma knjiga, a koje u jednom pakovanju sadrži obimnu i dobro opremljenu monografiju Vidosave Golubović i Irine Subotić "Zenit 1921–1926" i reprint svih brojeva časopisa "Zenit", zaista je dugo očekivan poduhvat


"Ah divlje bi da riknem
u planine balkanskog kontinenta
Zverski uhvaćen u lisičine Istoka i Zapada
Jooj"

Micić : Barbarogenije


U jednom sasvim svakodnevnom razgovoru pokušao sam da objasnim prijatelju, inače Beograđaninu danas nastanjenom u Londonu, da me je oduvek čudilo to da su se gosti iz inostranstva koje sam sretao, doduše većinom umetnici i nekomformisti, uglavnom dobro osećali u ovoj sredini, čak i tokom vrhunca krize devedesetih. Upoznao sam mnoge koji su se često vraćali, neki čak i živeli usred ove balkanske ludnice, posmatrajući to sve sa nekim ljudskim razumevanjem, i napuštajući sigurnost svojih evropskih i američkih domova. Čak bih se kladio da su neki od njih u svemu tome nalazili neko uzbuđenje i zadovoljstvo. Ono što se neizbrisivo urezalo u moje sećanje bio je, međutim, komentar mog prijatelja: "Moraš da ih razumeš. Svako u sebi poseduje težnju da se ponaša kao varvarin."

Kasnije sam se pitao da li je to izraz duha "barbarogenija", o kojem je govorio nadahnuti balkanski avangardista Ljubomir Micić? Isti Ljubomir Micić, koji je pisao one uzbudljive tekstove i pesničke zapise u kojima je nazivao Evropu " naduvenom žabom" i još zvonkijim epitetima?

Odgovor na to pitanje nije jednostavan, a svakako nije jednoznačan. Naime, Balkan i Evropa o kojima je govorio Micić više nisu isti.

U vremenu nakon Prvog svetskog rata, naime, u Evropi je nastao čitav niz avangardnih pokreta upravo kao reakcija na užas i klanicu koje su bile deo opšteg iskustva. Umetnici su, gurnuti ovom kataklizmom, doveli u pitanje same osnove zapadne civilizacije, vođene zastarelim i bahatim strukturama moći evropskih imperijalističkih sila, kojima je carevala vojska činovnika i generala, sa čitavom pratećom kulturom... Mnogi "izmi" koji su iznikli iz imaginacije umetnika koji su isprva tretirani većinom kao buntovni marginalci (ekspresionizam, futurizam, kubizam, dadaizam, nadrealizam itd.) upravo su proistekli iz pobune protiv duha osrednjosti koji je omađijao Evropu. Činilo se da je mnogo kreativnih ljudi već tada naslućivalo da se iza brda valja samo još gore zlo, koje je netom opredmećeno sa nadiranjem ideologije fašizma... U toj atmosferi je iznikao i možda jedini naš "izam" koji je imao značajnog odjeka na svetskoj sceni – zenitizam, iza kojeg je stajao Ljubomir Micić, još jedan u plejadi, avaj, neshvaćenih i svakako nepravedno zaboravljenih umova sa ovih geografskih koordinata. Micić je antitežu zapadnjačkoj utilitarnosti pronašao u iskrenosti, vitalnosti prostodušnog Balkanca, imajući pre svega na umu sve što je srpski narod prebrodio tokom Prvog svetskog rata. Otuda i priča o "barbarogeniju", koja je zapravo bila ne tako daleko od drugih evropskih avangardnih traženja, koja su inspiraciju pronalazila u "primitivnom" i "automatskom", tj. svemu što je izmicalo zdravorazumskom diktatu.

Elem, izdanje koje se pojavilo tokom beogradskog Sajma knjiga, a koje u jednom pakovanju sadrži obimnu i dobro opremljenu monografiju Vidosave Golubović i Irine Subotić Zenit 1921-1926 i reprint svih brojeva časopisa "Zenit", zaista je dugo očekivan poduhvat. Kao izdavači se pojavljuju čak nekoliko institucija – Narodna biblioteka Srbije, beogradski Institut za književnost i umetnost, i SKD Prosvjeta iz Zagreba.

NOVA UMETNOST: "Zenitizam je ideja nove umetnosti, njezina filozofija", zapisao je Micić, čovek koji je zapanjujuće brzo izazvao pozornost svetskih avangardističkih krugova, kada je 1921. godine krenuo da objavljuje časopis "Zenit", u kojem su objavljivani prilozi na izvornim jezicima autora. List je okupio ne samo neke od najkreativnijih stvaralaca koji su delali u zemlji koja se tada zvala Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca (među kojima su u početku bili i Boško Tokin, Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Marijan Mikac, Dragan Aleksić, Stanislav Krakov, Vilko Gecan, Dragan Bublić, Josif Klek, France Kralj, Albin Čebular), već i zavidan broj internacionalnih imena, od kojih su mnogi bili u neposrednom kontaktu sa Micićem – Gol, Kandinski, Arhipenko, Marineti, Vazari, Pokarini, Delone, Kašak, Moholj-Nađ, (Karl) Ajnštajn i mnogi drugi, značajni predstavnici avangarde dvadesetih... Internacionalni karakter časopisa, i namera da se prilozima pokriju svi oblici nove umetnosti (književnost, slikarstvo, arhitektura, film, pozorište...) privlačili su ovom listu brojne stvaraoce, ali su mnogi od njih brzo prekidali saradnju, uglavnom zahvaljujući Micićevoj veoma strogo zacrtanoj viziji, i buntovnoj prirodi koja ga je dovodila u sukob kako sa drugim umetnicima tako i sa vlašću... Srbin iz Hrvatske, Micić je časopis "Zenit" osnovao u Zagrebu, sa bratom Brankom (upotrebljavao je pseudonim Ve Poljanski), takođe izvanrednim avangardistom, koji je malo pre toga 1921. godine objavio jedini broj časopisa "Svetokret". Na prvoj stranici, u prvom broju (tada mesečnika) "Zenita", Micić je zapisao: "Sablast crvene furije rata iskopala je svojim zločinačkim pandžama groblja za sve nas – za milijune ljudi. Jedan mrtvac na dva vojnika. Ne zaboravimo nikad, da je ubijeno 13 milijuna ljudi u prošlom deceniju, od bede je umrlo deset milijuna, a oslabljeno 150 milijuna. A mi što ostadosmo kao poslednja straža, nosimo zajednički bol pod srcem, zajedničku dušu očaja, zajednički protest: Nikada više rata! Nikada! Nikada!... Čovek – bio je stvoren da bude Bog – a ubijan je kao stoka na klaonici."

Micićeva narav je brzo dovela do konfliktnih situacija u (tada još prilično uspavanom) Zagrebu. Kako je zapisao u broju iz 1923: "Odlučno ćemo se braniti od suradnje mediokriteta i podlih nametljivaca i centralno-evropskih brabonjaka, kao što su to zenitisti i do sada činili." Nakon prepucavanja i polemika, a zatim i zabrane njegove knjige Stotinu vam bogova, Micić se preseljava u Beograd, gde nastavlja sa objavljivanjem časopisa "Zenit". Kasnije se prisećajući delanja u Zagrebu, on zaključuje, ne bez žuči i sarkazma: "Iste godine 1922, u kulturnom centru sveta – u srbožderskom Zagrebu, jedan hrvatski pesnik tražio je jednom prilikom pred sudom, da me se pošalje u ludnicu na posmatranje. Drugi hrvatski pesnik pozivao je putem štampe državnog odvetnika, da obustavi ‘Zenit’, a najuvaženiji hrvatski kritičar pozivao je takođe putem štampe policiju, da sabljama stane na put zenitističkoj poeziji" U prvom broju "Zenita" nakon preseljenja u Beograd, u februaru 1924, Micić se ponovo oglašava: "Čovečanstvo može da se ujedini samo zajedničkim radom, na zajedničkom delu – za zajednički cilj. Evo: nas ujedinjuje nova umetnost. Koliko jednostavno i koliko paradoksalno! Ali za sve naše umetničke zasluge mi smo u ovoj zemlji obilno nagrađeni od Triglava do Timoka – klevetama, da smo ‘plaćenici’ – denuncijama, da smo ‘opasni po državu’ – glupostima, da smo ‘veleizdajnici’ – svirepošću, da smo ‘Austrijanci’ – zavistima, da smo ‘hohštapleri’ i dr. Istina je, mi smo opasni po državu kulturnih skorojevića, slikarskih diletanata i pesničkih plagijatora, odnosno sviju praznih tikva i šupljih glava, što se koče na smrdljivim paragrafima." Tokom svog beogradskog bavljenja, Micić takođe nailazi na razočaranja. Njegovo smelo nastojanje da predstavi Prvu međunarodnu izložbu nove umetnosti u Beogradu, u Sali "Stanković", u aprilu 1924, nije izazvalo očekivano razumevanje, kako stoji u članku objavljenom u "Zenitu" – "Zvanično kulturni Beograd, bez ikakvog iznenađenja, bio je odsutan. Ta bilo je zastupljeno 12 država sa 110 originala – pa koga da to interesuje u Beogradu, pogotovo kada je to "Zenitova" izložba. Pored Kandinskoga, Arhipenka, Zadkina, Delonaja, Gleza, Lisickoga, Lozovika, Bilerove, Petersa, Paladinija i još mnogo drugih, moglo se videti i prve zenitističke slikare Petrova i Josifa Kleka... Možda bi sve to drugačije bilo, da je usred sale bio obešen Micić, poseta bi sigurno bila u gomilama. Ali..."

SRBIJO LEPA: Godine 1925, u jednom od nastupa razočaranosti, Micić je napisao zapis pod imenom "Hvala ti Srbijo lepa": "Dugo sam snevao o tebi. Celo bolno detinjstvo i celu mukotrpnu mladost – ratova i revolucija... A danas?... Zablude praznog nacionalizma i moji snovi o geniju moje rase, razbijeni su grubo i svirepo. Ti si ih razbila, ti si ih sama uništila svojom masnom pesnicom. (Nema genijalnih rasa – ima samo genijalnih ljudi!) Istina je, bio sam sumanut posle prvog sudara. Jer najteže je podneti od onoga koga se najviše vole. A ja sam te dugo voleo, jer su te toliki prezirali i mrzeli, gori od tebe. Pa ipak, osvestio sam se osnažen i uzvišen. Pobedio sam te u sebi i pregoreo u zoru jednog letnog dana, u blizini neba, u blizini meseca, pod onim istim zvezdama, koje od iskona padaju nad mojim Balkanom. Hvala ti, Srbijo lepa! ... Ne zameri Srbijo: ja ne mogu da laskam tvojoj umišljenoj lepoti, kao tvoji pripuzi i pelikani. Ja ne umem da muzem steone države. Ja nisam tvoj strvinar ni tvoj sisavac. Ja sam samo pesnik, slobodan i nov... Zašto smo ti mrski svi mi, koji ne umemo da pužemo ispred tvojih nogu? ... Najzad, zašto su žandarmi i političke partije i njihovo zakonito čedo korupcija – srž tvoje kulture i civilizacije? Ua! ... Ljuto nas peku sve tvoje patnje i tvoji bolovi... A slava tvoje dične demokratije dovodi nas do najdubljih očajanja... Hvala ti Srbijo lepa!"

Godine 1926, 43. broj (kao što će se ispostaviti i poslednji) "Zenita" objavljuje članak "Zenitizam kroz prizmu marksizma", potpisan pseudonimom M. Rasinov ( iza kojeg se možda krije sam Micić, iako je on to kasnije negirao). Tekst je učinio da list bude zabranjen zbog "komunističke propagande", po Zakonu o zaštiti države. Čak iako je u istom broju Micić objavio članak nazvan "Legenda o mrtvom pokretu", u kojem stoji: "Marksisti i drugi levičari, u odnosu prema zenitizmu, reakcionarni su do zaprepašćenja. Nedovoljno vaspitani i za ono što bi oni sami hteli da budu, oni se takođe podsmevaju zenitizmu, kao i buržoazija, protiv koje se oni tobože bore... Oni se čak i ne trude da vaspitaju svoje ‘novo’ biće, jer – politika je preča od svega." Pa ipak, policija je izdala rešenje o hapšenju Micića, koji je pobegao kroz zadnja vrata, nakon čega je napustio Beograd i izbegao u Rijeku (tada italijanski grad Fijume). U Rijeci biva uhapšen zbog toga što nije posedovao lična dokumenta, završivši u zatvoru "kod provalnika, krupijea i lopova". Nakon "sedam dana i noći" u zatočeništvu, uspeva da nastavi put do Francuske, nastanivši se u Parizu, gde će objaviti čak nekoliko značajnih knjiga na francuskom, sve do ponovnog povratka u Beograd 1936. godine. Tokom drugog svetskog rata nije učestvovao u javnom i umetničkom životu, polako padajući u zaborav. Umro je u staračkom domu u Kačarevu kraj Pančeva, 1971. godine... Još početkom 1941. godine, u listu "Pravda", Boško Tokin je zapisao: "Posmatran ‘an blok’, zenitizam je samonikli pokret, i snažna manifestacija Ljubomira Micića, jedne od najmarkantnijih, mada već skoro zaboravljenih ličnosti naše poratne književnosti. Zenitistička epoha je verovatno prošla, bar u njenim prvobitnim oblicima, ali zenitizam, kao izraz Ljubomira Micića, ne može se ni negirati, ni odbaciti. Ima tu, kako se kaže, nečeg. Nečeg dubljeg i šireg."

Saša Rakezić

18.10.08 Danas

„Na zaprepašćenje Srba i svih velikih naroda bez zenitističkog duha“
Kapitalno, fototipsko izdanje časopisa Zenit, svih brojeva objavljenih od 1921. do 1926, koliko je časops izlazio, zajedno sa monografijom o Zenitu, autorki Vidosave Golubovići Irine Subotić, u raskošnoj opremi i dizajnu autora Jovana Čekića, predstavljeno je juče u Narodnoj biblioteci Srbije, koja je, zajedno sa Srpskim kulturnim društvom Prosvjeta iz Zagreba i Institutom za književnost i umetnost, i izdavač.
„Na zaprepašćenje Srba i svih velikih naroda bez zenitističkog duha“ objavljeno je ovo izdanje, duhovito je primetio upravnik NBS Sreten Ugričić, upotrebivši reči samog Ljubomira Micića, pokretača ovog časopisa i centralne ličnosti autentičnog ovdašnjeg avangarnog pokreta proisteklog iz njega - zenitizma. Posle dvogodišnjeg rada i uloženih 50.000 evra, od kojih je najveći deo sredstava dala upravo NBS, objavljeno je i po kvantitetu kapitalno izdanje u tiražu od hiljadu primeraka, istakao je Ugričić. Kompletno izdanje može se pretraživati posredstvom sajta NBS u digitalnom obliku, a takvo je uvršteno u svetsku digitalnu baštinu, projekat koji su pokrenuli biblioteka Uneska i Kongresena biblioteka u Vašingtona. Promocija ovog izdanja većje veoma uspešno protekla u Zagrebu u Muzeju za umjetnost i obrt, pod pokroviteljstvom SKD Prosvjeta i njegovog predsednika Čede Višnjića. U Hrvatskoj je, inače, napravljeno privatno reprint izdanje Zenita o kome malo ljudi zna i do koga je teško doći. U NBS za početak iduće godine planiraju seriju predavanja, okruglih stolova, međunarodnu konferenciju i stručni skup o Zenitu.
Ocenivši Zenit najzanačajnijim avangardnim časopisom na prostoru međuratne Jugoslavije, Vesna Matović, direktorka Instituta, rekla je da osim studija dve autorke, monografija sadrži i letopis časopisa, biografije svih njegovih saradnika sa fotografijama i slikama (ako su u pitanju likovni umetnici), kritičke prikaze o Zenitu do danas uključujući i elektronske, indeks imena i rezime i na engleskom jeziku.
Irina Subotićistakla je značaj toga što se sada može doći do svih izdanja Zenita, posebno za kolekcionare, a da ima mnogo zainteresovanih svedoči i postojanje muzeja Zeniteuma u Banovcima. Ona je dodala i da Zenit nije imao mesto kakvo zaslužuje u ovdašnjoj kulturi upravo zato što su materijali o njemu bili nedostupni. A kakav je njegov značaj za ovu kulturu bio i onda i sada svedoče saradnici Zenita sa svih strana sveta - od Pirinejskog poluostrva do Urala, kao i izložbe u organizaciji Zenita na kojima su učestvovala imena poput Kandinskog ili Šagala. Zenitisti su bili povezani i sa svim drugim tadašnjim avangradnim pravcima - od ekspresionizma, preko dadizma, nedrealizma, futurizma do konstruktivizma. Tako je jedan od najzanimljivijih brojeva 17/18, ruska sveska koja je u celini posvećena ruskoj avangardnoj umetnosti, pomenula je Irina Subotić.
Ovo kapitalno izdanje od juče je dostupno u svim većim knjižarama ne samo u Beogradu veći u drugim gradovima u Srbiji po ceni od 12.500 dinara.

I. Matijević

11.10.08 Politika

Bio je ličnost koja nije odgovarala nijednom ovdašnjem sistemu. U predratnim godinama osuđivan je za levičarenje, a u vreme komunizma nije bilo poželjan njegov kritički stav prema institucijama sistema. Takođe su ga pratili glasovi da je srpski nacionalista

Kada sam ga upoznala, Ljubomir Micić je imao oko 70 godina. Bio je visok, tanak, prozračnog lika, sav u crnom–kaže naša sagovornica dr Irina Subotić. Malo uplašen, verovatno zbog osećanja da je progonjen, nesiguran u javnim nastupima zbog čega je i želeo da se vidimo na mestu gde nije bilo mnogo sveta. Jednom prilikom videli smo se nad grobom njegove pokojne supruge Anuške, a kasnije u njegovom malom zagušenom stanu. Tada su mi se otvorili dvostruki vidici. Jedan, da u tom malom prostoru, svakako postoji veliko blago, i drugi, da je on ostao isti kao što je oduvek bio: nepomirljiv, nesaglasan sa onim što se dešava, glasan u svojim kritikama.
Irina Subotić je sa istoričarkom književnosti dr Vidosavom Golubović autorka reprezentativne monografije „Zenit 1921–1926” (Narodna biblioteka Srbije, Institut za književnost i umetnost Beograd, SKD „Prosvjeta” Zagreb).Uz monografiju, objavljeno je i fototipsko izdanje svih brojeva časopisa „Zenit”, a sve to spakovano u kutiju na kojoj je odštampana stilizovana fotografija Ljubomira Micića i Boška Tokina iz 1921. godine.
Antiratni internacionalizam, metakosmički ekspresionizam
Monografiju čine studije o književnoj i vizuelnoj kulturi „Zenita”, kompletan letopis časopisa, biografije svih saradnika, bibliografija, popis literature i internet sajtova o „Zenitu” i zenitizmu
Knjiga je štampana u punom koloru na 530 strana i opremljena je ilustracijama iz časopisa i fotografijama od kojih su neke objavljene prvi put (dizajn KoanStudios).
Ljubomir Micić je pokretač časopisa „Zenit” koji je počeo da izlazi u Zagrebu februara 1921, godine sa podnaslovom Internacionalna revija za umetnost i kulturu. Saradnja sa poznatim umetnicima i glasilima gotovo celokupne evropske avangarde bila je jedno od glavnih obeležja ovog časopisa. Micić, po obrazovanju filozof, afirmisao se do tada zbirkama poezije i već bio poznat u zagrebačkim kulturnim krugovima. U prvom broju časopisa „Zenit” objavljen je i prvi programski tekst „Čovek i umetnost” čija su odlike orijentacija ka čoveku-umetniku, internacionalizmu, antiratnom raspoloženju, metakosmičkom ekspresionizmu. Ogroman doprinos časopisu daje i Branko Ve Poljanski, Micićev brat.
„Zašto da krijem? U prvom momentu reč Zenitizam izgledala mi je malo suvišna. Mislio sam i nehotice možda na to, da će neprijatelji novoga videti u tome samo "izam" i ništa drugo. Ali njihova larma, koja je došla i prošla, ne znači ništa. I razmišljajući više puta došao sam do zaključka da je Zenit reč i pojam Zenitizam dobrodošao i da je na svom mestu. Uverih se da izražava potrebu vremena”, piše Boško Tokin u drugom broju „Zenita”.
U početku Micić se povezuje sa srpskim piscima koji su živeli u Beogradu – Stanislav Vinaver, Boško Tokin, Stanislav Krakov, ili u Parizu, kao što su Dušan Matić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović. Saradnja je međutim kratkotrajna, a raskid je izazvalo objavljivanje „Manifesta zenitizma” (1921), čiji su autori Ljubomir Micić, Ivan Gol i Boško Tokin. Manifest zenitizma pisan u „Zagrebu na Balkanu” predstavljao je verbalizaciju celokupnog avangardističkog programa, sa krilaticom o preporodu Evrope i „golom čoveku Barbarogeniju”, koji dolazi iz dalekih, mističnih predela jugoistoka.
Sveža balkanska krv
„Pisci iz Beograda nisu želeli da se uključe u pokret, već su želeli da svako zastupa svoju poetiku a ne da učestvuju u grupi. Objavili su žestok napad na Micića u kome pišu da Micića smatraju izdavačem, a ne vođom pokreta”, kaže Vidosava Golubović.
Irina Subotić dodaje da je Micić, i pored toga što se ta grupa udaljila, ostao beskompromisan, kritičan, i to u svim aspektima – od književnosti, umetnosti, pozorišta, filma. Posebno je bio izražen antagonizam između Micića i Krleže.
„’Zenit’ je krenuo sa ekspresionističkim antimilitarističkim idejama jedne duhovne zajednice mladih u celom svetu gde bi bratstvo među umetnicima pokrenulo novu Evropu, ali sa svežom krvi, onom koja dolazi sa Balkana. To je Barbarogenije. Onaj koji je neiskvaren, koji je došao sa ovih čistih prostora i planina, neko ko je imao nešto novo da kaže i ko će se suprotstaviti onoj staroj iscrpljenoj civilizaciji Evrope koja je pokrenula Prvi svetski rat. Pod balkanizacijom se nije podrazumevalo ono što se danas možda podrazumeva – ratna situacija, cepanje već, naprotiv, ujedinjavanje svih mladih snaga i onih koji su protiv rata”, objašnjava Irina Subotić.
U Zagrebu je „Zenit” izlazio redovno do 1923. godine, kada je Stjepan Radić u svom polemičkom tekstu napao balkansku koncepciju. Micić se nakon toga seli u Beograd, uz očekivanja da će ga Srbija i Beograd prihvatiti i piše tekst pod nazivom „Hvala ti, Srbijo lepa” koji u više navrata koristi kasnije u svojim obračunima sa sredinom u kojoj nije bio omiljen. Vodeći građanski list „Politika” u međuvremenu proglašava zenitizam mrtvim pokretom.
U aprilu 1924. godine u Muzičkoj školi „Stanković” u Beogradu „Zenit” je organizovao međunarodnu izložbu na kojoj su se između ostalih predstavili Vasilij Kandinski, El Lisicki, Laslo Moholj Nađ, Rober Delone, Aleksandar Arhipenko.Paradigmatičnim jugoslovenskim likovnim umetnicima vezanim za zenitizam mogu se smatrati Mihailo S. Petrov (kasnije jedan od osnivača beogradske Akademije primenjenih umetnosti) i Josip Sajsl ili Jo Klek, kako se potpisivao.
„Zenit” je uvek tragao za novim, neetabliranim umetnicima. Na jednoj izložbi uočena je slika Jovana Bjelića „Borba dana i noći” kao jedna od naših retkih apstraktnih kompozicija. Izložbe Dobrovića, Šumanovića, Micić oštro kritikuje. On poštuje likovnost njihovih dela, zna šta je tu novo, ali ne želi da se prikloni nijednom umetniku koji je zvaničan.
Časopis „Zenit” je poslednji put objavljen 1927. godine, kada je izašao 43. broj. Njegovoj konačnoj sudbini presudio je tekst M. Rasinova koji zenitizam poistovećuje sa marksizmom. Izbegavajući hapšenje, Micić emigrira u Francusku krajem 1926. gde ostaje deset godina. Po povratku u Beograd živeo je na ivici egzistencije sve do smrti.
Svojim izvornim programom i poetikom zenitizam je bio autentičan avangardni pokret na ovim prostorima. Od početka do kraja odlikovala ga je izrazita kritika društvene i političke situacije, nemilosrdni obračun sa religioznim, građanskim i malograđanskim vrednostima. Spajajući tadašnja dva centra Beograd i Zagreb, od početka je zastupao internacionalno stanovište–po temama i idejama koje je plasirao ali i po mnogobrojnim stranim jezicima na kojima su prilozi bili objavljivani.
Bogati i siromašni
Ljubomir Micić bio je ličnost koja nije odgovarala nijednom ovdašnjem sistemu. U predratnim godinama osuđivan je za levičarenje, a u vreme komunizma nije bilo poželjan njegov kritički stav prema institucijama sistema. Takođe su ga pratili glasovi da je srpski nacionalista. Posle Brozove smrti njegovo delo se postepeno rehabilituje, ali ne bez problema.
U Narodnom muzeju u Beogradu , Irina Subotić i Vida Golubović organizuju 1983. izložbu posvećenu zenitizmu i avangardi dvadesetih godina. Količina tekstova, uglavnom negativnih, prevazilazi sve do tada objavljene napise o Miciću i njegovom pokretu. Tadašnji izvršni sekretar za kulturu CK Srbije Radivoj Cvetićanin objavio je tekst o „utaji nacionalizma i srbijanstva”. Autorke su prozivane za neuključivanje određenih tekstova o Miciću, a pretilo se i zatvaranjem izložbe o čemu svedoči i iscrpna bibliografija na kraju knjige. „Radivoj Cvetićanin danas je ambasador Srbije u Hrvatskoj i on nije bio prisutan na promociji ove najnovije monografije, 22. septembra u Zagrebu”, kaže Irina Subotić.
Autorke smatraju da je jedan od povoda za seriju tadašnjih napada bio i tekst Velje Abramovića potpisanog kao Velimir Abramčik u „Književnim novinama”, u kome autor piše da dok su nadrealisti bili generali, ministri, direktori, urednici, ambasadori i ovom narodu ništa nisu ostavili, dotle su zenitisti bedno živeli, a ostavili ogromno blago koje se čuva u zaostavštini Narodnog muzeja i Narodne biblioteke u Beogradu.

Marija Đorđević

19.09.08 Beta

Narodna biblioteka Srbije, Institut za književnost i umetnost iz Beograda i Izdavačko preduzeće "Prosvjeta" iz Zagreba objavili su fototipsko izdanje svih brojeva jugoslovenskog avangardnog časopisa "Zenit".

Fototipsko izdanje "Zenita", internacionalne revije za umetnost i kulturu, objavljeno je u kompletu s monografijom "Zenit 1921-1926", čije su autorke Vidosava Golubović i Irina Subotić, saopšteno je iz Narodne biblioteke Srbije.

Prva promocija tog kompleta izdanja biće održana 22. septembra u Zagrebu u okviru manifestacije "Desničini susreti", posvećene književniku Vladanu Desnici (1905-1967), dok će promocija u Beogradu biti održana sredinom oktobra, piše u saopštenju.

Narodna biblioteka Srbije organizovaće u narednih godinu dana niz predavanja i panela o "Zenitu", kao i međunarodnu konferenciju posvećenu značaju tog časopisa u kontekstu evropske avangarde.

Časopis "Zenit" pokrenuo je 1921. godine u Zagrebu avangardni umetnik Ljubomir Micić. Tri godine kasnije, redakcija "Zenita" premeštena je u Beograd. Tu je radila do 1926. godine, kada je objavljen poslednji, 43. i zabranjeni broj tog časopisa.

Monografiju "Zenit 1921-1926" čine studije o književnoj i vizuelnoj kulturi "Zenita", kompletan letopis časopisa, biografije svih saradnika, bibliografija, popis literature i internet sajtova o "Zenitu" i zenitizmu.

Knjiga je štampana u punom koloru na 530 strana i opremljena je ilustracijama iz časopisa i fotografijama od kojih su neke objavljene prvi put.

Fototipsko izdanje "Zenita" i monografija nalaze se u kutiji na kojoj je odštampana stilizovana fotografija Ljubomira Micića i Boška Tokina iz 1921. godine.