DRUGI DEO TRILOGIJE LAVIRINT
POGLAVLJE1
Obratila mu se pre nego što se svet raspao.
Hej, spavaš li?
Tomas se okrenuo u krevetu, osećajući kako se tama oko njega zgušnjava, pritiskajući ga. Prvo se uspaničio; kad je pomislio da je ponovo u Kutiji – toj užasnoj kocki od hladnog metala koja ga je dovezla do Ledine i Lavirinta ? istog trena je otvorio oči. Ali ovde je bilo slabašnog svetla, a nejasne senke polako su se ukazale po celoj ogromnoj prostoriji. Kreveti na sprat. Komode. Dečaci u dubokom snu, ravnomerno dišu i krkljavo hrču.
Preplavilo ga je olakšanje. Bio je na sigurnom, spasen i poslat u ovu spavaonicu. Nema više briga. Nema više Žalopojaca. Nema više smrti.
Tome?
Glas u njegovoj glavi. Ženski. Ne čuje je, ne vidi je. Ali njen glas je i dalje tu, iako nikad nikome ne bi mogao da objasni kako to. Duboko izdahnuvši, opustio se na jastuku, napeti živci su mu se opuštali nakon tog kratkog trenutka užasa. Odgovorio je, formirajući reči od svojih misli.
Tereza? Koliko je sati?
Nemam pojma, odgovorila je. Ali ne mogu da spavam. Odremala sam oko sat vremena. Možda i više. Ponadala sam se da si budan da mi praviš društvo.
Tomas se trudio da se ne osmehne. Iako ne bi mogla da ga vidi, bilo bi ga blam. Pa, nisi mi baš dala mnogo izbora, jelda? Pomalo je teško spavati kad ti neko priča direktno u lobanju.
Bla, bla. Pa onda nastavi da spavaš.
Ma nema veze. Piljio je u dno kreveta iznad sebe – bezoblično i kao zamućeno u tom mraku – na kome je Minho tog trenutka hrkao, kao da valja gomilu šlajma u grlu. O čemu razmišljaš?
Pa šta misliš? Nekako je uspela da proturi žalac cinizma u te reči. Stalno vidim Žalopojce. Njihovu odvratnu kožu i ljigava tela, sve te metalne ruke i šiljke. Sve je to bilo previše gadno, Tome. Kako ćemo to ikada izbaciti iz glavâ?
Znao je on šta o tome misli. Te slike nikad neće nestati – jezive stvari koje su im se dešavale u Lavirintu progoniće Ledinaše do kraja života. Shvatio je da će većina njih, ako ne i svi oni, imati ozbiljne psihičke probleme. Možda i skroz-naskroz odlepe. A povrh svega toga, jedna slika mu je bila utisnuta u sećanje kao žigom od vrelog gvožđa. Njegov prijatelj Čak, probodenih grudi, krvari, umirući njemu na rukama.
Tomas je znao da to nikad neće zaboraviti. Ali Terezi je rekao: Proći će. Samo je potrebno malo vremena, to je sve.
Ala lupaš, rekla je.
Baš. Blesavo je što voli od nje da čuje i ovakve stvari? Što mu njen sarkazam govori da ćesve biti u redu? Koji si idiot, rekao je sebi, a onda se ponadao da ona to nije čula.
Mrzim što su me odvojili od vas momaka, rekla je.
Ipak, Tomas je razumeo zašto su to uradili. Bila je jedina devojka među Ledinašima, sve odreda momcima, tinejdžerima – gomili uštvi kojoj još nisu verovali. Mislim da su hteli da te zaštite.
Aha. Valjda. S njenim rečima, u misli mu se slivala melanholija, lepeći se za njih poput sirupa. Ali sranje je biti sam nakon svega što smo prošli.
Gde su te uopšte odveli? Zvučala je toliko tužno da je gotovo poželeo da ustane i pođe da je traži, ali se ipak zaustavio.
Ma tu sa druge strane one velike zajedničke prostorije u kojoj smo sinoć jeli. Mala soba s nekoliko kreveta na sprat. Prilično sam sigurna da su zaključali vrata kad su pošli.
Vidiš, rekao sam ti da žele da te zaštite. A onda je brzo dodao: naravno, nije da ti treba zaštita. Pre bih se kladio na tebe nego na polovinu ovih uštvi.
Samo polovinu?
Dobro, tri četvrtine. Računajući i mene.
Usledila je duga tišina, iako je Tomas još mogao da nasluti njeno prisustvo. Osećao ga je. Gotovo isto kao što je, iako nije mogao da ga vidi, znao da Minho leži samo metar i po iznad njega. I to ne samo zbog hrkanja. Kad je neko blizu, prosto znaš to. Uprkos sećanju na sve što se izdešavalo poslednjih nekoliko nedelja, Tomas je bio iznenađujuće spokojan, i uskoro ga je san ponovo savladao. Tama se spustila na njegov svet, ali ona je bila tu, pored njega, na toliko mnogo načina. Gotovo… kao da oseća njen dodir.
U tom stanju je gubio svaki pojam o vremenu. Napola spavajući, napola uživajući u njenom prisustvu i pomisli da su spaseni s onog užasnog mesta. U tome što su bezbedni, i tome što će on i Tereza iznova upoznati jedno drugo. Taj život bi mogao biti dobar. Blaženi san. Maglovita tmina. Toplina. Gotovo telesno zadovoljstvo. Kao da lebdi. Svet kao da je polako nestajao. Sve je postalo tiho i ugodno. A tama nekako utešna. Utonuo je u san.
Vrlo je mlad. Ima možda četiri? Pet? Leži u krevetu, s ćebetom navučenim do brade.
Žena sedi pored njega, ruku skrštenih u krilu. Ima dugu smeđu kosu, a na licu joj se tek pojavljuju prvi znaci starenja. Oči su joj tužne. On to zna, iako se ona veoma trudi da toprikrije osmehom.
On želi nešto da kaže, da je pita. Ali ne može. Jer on zapravo nije tu. Samo sve to gleda s mesta koje baš i ne razume. Ona počinje da priča, tonom ujedno i slatkim i gnevnim, koji ga uznemiri.
„Ne znam zašto su tebe izabrali, ali ovo znam. Ti si na neki način poseban. Nikad nemoj to da zaboraviš. I nikad ne zaboravi koliko…“ ? glas joj puca i suze joj krenu niz lice – „nikada ne zaboravi koliko te volim.“
Dečak odgovara, ali to u stvari ne govori Tomas. Iako to jeste on. Ništa od toga nema smisla. „Hoćeš li poludeti kao i svi oni ljudi na TV-u, mama? Kao… tata?“
Žena pruži ruku ka njemu i prođe mu prstima kroz kosu. Žena? Ne, ne može tako da je zove. To je njegova majka. Njegova… mama.
„Ne brini o tome, dušo“, kaže ona. „Nećeš biti tu da to gledaš.“
Njen osmeh iščezava.
San je prebrzo iščileo u tami, ostavljajući Tomasa samog sa svojim mislima. Da li je to bilo još jedno sećanje koje je izmilelo iz dubina njegove amnezije? Je li to zaista video svoju mamu? Pomenula je nešto o tome kako mu je otac lud. Bol u njemu bio je dubok i izjedao ga je, pa je pokušao da potone još dublje u zaborav.
Kasnije – ali nije imao pojma koliko kasnije – Tereza mu se opet obratila.
Tome, nešto nije u redu.
