Radmila Lazić rođena je u Kruševcu. Piše poeziju, eseje, publicističke i prozne tekstove.
Objavila je zbirke pesama „To je to“ (1974), „Pravo stanje stvari“ (1978), „Podela uloga“ (1981), „Noćni razgovori“ (1986), „Istorija melanholije“ (1993), „Priče i druge pesme“ (1998), „Iz anamneze (2000), „Doroti Parker bluz“ (2003. i 2004), „Zimogrozica“ (2005), „In vivo“ (2007), „Magnolija nam cveta itd.“ (2009) i „Crna knjiga“ (2014). Objavila izabrane pesme „Najlepše pesme Radmile Lazić“ (2003, izbor i predgovor Nenada Miloševića), „Srce međ zubima“ (2003, autorski izbor), „Poljubi il ubi“ (2004, izbor i pogovor Tihomira Brajovića) i „Zemni prtljag“ (2015, izbor i pogovor Bojane Stojanović Pantović).
Objavila knjige eseja „Mesto žudnje (2005) i „Misliti sebe (2012).
Autorka je prve antologije ženske poezije „Mačke ne idu u raj (2000), kao i antologije srpske urbane poezije „Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam (2009).
Objavila knjigu antiratne prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ u koautorstvu sa Biljanom Jovanović, Radom Iveković i Marušom Krese, u ediciji „Suhrkamp“ (1993), a potom i u ediciji „Apatridi“ (1994).
Zastupljena u mnogim izborima i antologijama srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Pesme su joj prevođene na engleski, nemački, španski, italijanski, mađarski, norveški, japanski, poljski, makedonski…
Objavila knjige izabranih pesama na makedonskom, engleskom, norveškom i nemačkom jeziku: „?????????? ?? ????????“ (2001) u prevodu Branka Cvetkovskog (Makedonija), „A Wake for the Living“ u prevodu Čarlsa Simića (Graywolf Press, USA, 2003, bilingvalno), „A Wake for the Living“ (Bloodaxe Books, England, 2004, bilingvalno), „Med hjartet mellom tennene“ u prevodu Nataše Ristivojević Rajković i Torsteina Stiegler Seima (Solum Forlang, Oslo, 2005), „Das Herz zwischen den Zahnem“ u prevod Mirjane i Klausa Wittmanna (Erata, Leipzig, 2011, bilingvalno). Dobitnica nagrada za poeziju: „Milan Rakić“, „Đura Jakšić“, „Desanka Maksimović“, „Vladislav Petković Dis“, „Vasko Popa“, „Jefimijin vez“, „Laza Kostić“, „Milica Stojadinović Srpkinja“. Bila je u najužem izboru za međunarodnu nagradu „Zbignjev Herbert“ 2016. koju dodeljuje Fondacija „Zbignjev Herbert“ iz Varšave.
Pokrenula i uređivala prvi časopis za žensku književnost „ProFemina“. Uređivala biblioteku „Femina“ u Prosveti i biblioteku „Prethodnice“ u Narodnoj knjizi.
Nositeljka je posebnog priznanja Vlade Republike Srbije od 2008. godine za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije.
Članica Srpskog PEN centra.
Otvorila 57. Beogradski sajam knjiga 2012.
23.10.06
Mačke ne idu u raj
Ekskluzivno: Za "Feral" i Plastelin Mića Vujičić je razgovarao sa pesnikinjom Radmilom Lazić
"Zimogrozica" je trinaesta zbirka pesama Radmile Lazić, spisateljice čije ime svakako spada u red najvažnijih imena savremene srpske književnosti, ali one srpske književnosti koja je uvek spremna da se pobuni i koja je uvek hrabra da kaže šta misli. Pored knjiga poezije, Radmila Lazić je objavila zbirku eseja, knjigu antiratne prepiske "Vjetar ide na jug i obrće se na sjever", zajedno sa Biljanom Jovanović, Radom Iveković i Marušom Krese. Pokrenula je i uređivala časopis za žensku njiževnost "ProFemina". Uređivala je biblioteku "Femina" u izdavačkom preduzeću Prosveta. Sada uređuje biblioteku "Prethodnice" u Narodnoj knjizi. Autorka je antologije savremene ženske poezije "Mačke ne idu u raj", dobitnica svih važnijih pesničkih nagrada. U Makedoniji je 2001. godine objavljena knjiga njenih izabranih pesama pod naslovom "Metafizika na samrakot" u prevodu Branka Cvetkovskog, a u Americi je 2003. objavljena knjiga pesama "A Wake for the Living" u prevodu Čarlsa Simića. Ista zbirka objavljena je 2004. godine u engleskoj izdavačkoj kući Bloodaxe. Izabrane pesme pod naslovom "Srce međ zubima" izašle su 2005. u Norveškoj. Poznata beogradska pesnikinja Radmila Lazić govori za "Feral" i Plastelin o svojim pesmama, učmalom srpskom književnom životu i objašnjava zašto se od pesnika u kriznim vremenima očekuju mišljenje i reakcija...
Mića Vujičić: Vaša nova zbirka pesama "Zimogrozica" nagrađena je ove godine pesničkom nagradom "Vasko Popa". Pored toga što su mediji preneli ovu agencijsku vest, gotovo da su svi napomenuli kako ste, "umesto prigodnog zahvaljivanja", bez ustezanja rekli da je nagrada malo zakasnila, te da ste na dodeli izgovorili još nekoliko oštrih rečenica.
Radmila Lazić: - Samo sam rekla ono što i drugi znaju ali ne izgovaraju. To mi je, uostalom, urođena srčana mana. Već nekoliko puta sam bila u najužem izboru za ovu nagradu, ali po nekakvom muškom pravu prvenstva nagradu "Vasko Popa" je najpre trebalo da izdobija pesnička bratija, svi veći i manji muški pretendenti na nagradu, da bi je tek potom mogla dobiti i jedna pesnikinja. Uostalom, tako je manje-više sa svim pesničkim nagradama, i nagradama uopšte, izuzev onih "za najbolju žensku ulogu", "za najbolju glumicu" i slično. Da, ne bude da govorim nekakve feminističke floskule, bolje je da upotrebim činjenice, pa sami prosudite. Nagrada "Vasko Popa" se dodeljuje petnaestak godina i jedina sam je ja dobila od pesnikinja. Isti slučaj je i sa nagradom "Desanka Makismović", slično sa "Disovom" nagradom, ako ne i gore - od četrdest i pet nagrađenih, pre mene nagradu su dobile samo Desanka Makismović i Vesna Parun. Da li da verujem da sam najbolja, i jedina pesnikinja koja to zaslužuje?! Ah, ne!
U jednom intervjuu ste izjavili da je i to "kašnjenje" precizna slika srpske književno-političke scene. Ko je tu zapravo zakasnio?
- Kasni se generalno, a za to je kriv pre svega književni establišment koji drži sve pod kontrolom. A establišmenti su obično komformistički nastrojeni, kalkuliše se na raznorazne načine tek da bi se zadržao status quo. Status quo u kulturi znači vraćanje unazad. Na takvoj književnoj sceni ništa se ne osporava, jer se za to nije kadro, i jer bi to značilo pomeranje, kretanje, promenu, pre svega pozicije, mesta, gubitak moći. Zato se radije stvari ignorišu, na taj način one ne postoje i svako ostaje tamo gde jeste.
Sudeći po Vašim izjavama rekao bih da je Vas zapravo razočaralo to što ste nagradu dobili za "Zimogrozicu". Ne zbog bilo kakve sujete, već zato što ste smatrali da su oni koji dodeljuju nagrade čekali da napišete knjigu koja "nije radikalna", oštra, hrabra, već ima jedan smireniji ton...
- Da se razumemo, niko nije čekao da ja napišem takvu i takvu knjigu, nego se ono što sam pisala, i kako sam pisala, u "Pričama i drugim pesmama" i "Doroti Parker bliz" nije moglo "progutati". Ovdašnji mentalitet to nije mogao progutati. Doroti Parker je mnoge frustrirala. Znali su oni da je to dobro napisano, ali nisu mogli podneti sadržaj. Sa rušenjem tabua je uvek tako - imate otpor, inače tabua ne bi ni bilo. "Zimogrozica" je pristojno napisana knjiga. Ona ne osporava i ne ugrožava, nije agresivna, nije radikalna ni u jednom pogledu. Ona je pisana neutralnim pismom tj. takozvanim univerzalnim pismom, i to se moglo prihvatiti. Ta knjiga je po meri srpske književnosti, dve druge pominjane knjige je prevazilaze.
Kako Vi sami vidite taj izvesni poetički zaokret u "Zimogrozici"?
- "Zimogrozica" nije zaokret, ona je kontinuitet, zato je i mogla biti prihvaćena od književnog establišmenta. "Priče" i "Doroti Parker" su ogrešenje o kontinuitete, o srpski kanon. One predstvaljaju prekoračenje, pesnički prekršaj. Svaki prekršaj, prestup, u zatvorenim se sistemima kakav je patrijarhat, kažnjava. Mere više nisu tako rigorozne, one su suptilne. Ako se već nešto ne može zabraniti, onda se ignoriše ili pogrešno tumači, vrednosno umanjuje. Mnogo je bilo pogrešnih tumačenja u vezi sa "Doroti Parker bluz", jedno od preovlađujućih, a poteklo je od književne kritičarake Bojane Stojanović Pantović i njenih sledbenika, jeste da sam u toj knjizi preuzela muški diskurs. Pri tom, dominantno je mišljenje, koje i ova grupa zastupa, da se poezija ne može deliti na mušku i žensku, nego na dobru i lošu, što je dozlaboga otrcana fraza.
U Zagrebu je izašla panorama srpske poezije koju je priredila B. S. Pantović. Bilo je i polemika u Hrvatskoj zbog izbora, zastupljenosti nekih srpskih pesnika, Bećkovića i Đoga pre svih. U izboru su se našle i Vaše pesme?
- Ne volim panorame. Njih obično prave osobe koje ne stoje baš dobro sa integritetom, pa im panorama pruža mogućnost da svima udovolje i da prikriju sopstveno mišljenje i kriterijum. To je osnovna mana i ove panorame, uz još nekoliko nedopustivih. Što se tiče prisutnih pesnika koji nisu po volji nekih krugova u Hrvatskoj, nisu ni meni po volji, ali kada već tražite panoramu, onda je i imate. To kako sam ja zastupljena je apsolutni promašaj. Izbor pesama koji je napravila B. S. Pantović ne samo da nije karakterističan za moje pesništvo, nego je i u kontradikciji sa onim sto je B. S. Pantović u predgovoru rekla. A rekla je da moja poezija dekonstruiše stereotipe patrijarhalne kulture i odnosa među polovima, a predstavila me je sa pesmama "mekog štimunga". Ima mnogo sličnih ogrešenja.
Šta bi sve moralo da se promeni u Srbiji da bi jedna pesnikinja jednog dana mogla da dobije nagradu za knjigu tipa "Doroti Parker bluz"?
- Naravno, način mišljenja. A to je jedino moguće kada dođe do smene književnog esablišmenta, onih koji daju meru i ton svemu, koji uspostavljaju kriterijume. Ne mogu da kažem da nije bilo obećavajućih trenutaka na srpskoj književnoj sceni, ali akteri su se vrlo brzo umorili i zadovoljili sopstvenim pozicijama, da bi dalje išta menjali. Ljudima se menja psihostruktura kada osvoje ili dobiju neku poziciju. Okamene se. Pretvore se u monumente koji samo zatvaraju vidik. Naravno, da bi bi se štošta izmenilo kada bi došlo do pozitivne diskriminacije, te kada bi na mestima gde se odlučuje i gde se stvaraju kriterijumi, u žirijima, na uredničkim mestima, bilo više žena. Ali da se probije muški kordon potrebni su ogroman trud, upornost, nepotkupljivost i iznad svega nemanje kompleksa što ste žena. No, dešava se, kada kojoj to i uspe, da se ona ipak vremenom povinuje mišljenju većine, a većinu dakako čine muškarci. Potrebna je opšta emancipacija da bi slika izgledala drukčije.
Ispada da književne nagrade pokazuju slabost naše kritike...
- Nije to slabost, to je nemoć. Nemoć da se i o čemu raspravlja, polemiše, osporava... Vladaju komformizam i sitni interesi. Nema se hrabrosti da se označi, da se imenuje književna vrednost, a još manje da se izvrši prevrednovanje, da se odvoji kukolj od žita. Osim toga, naši kritičari uglavnom ne poznaju nove kritičarske prakse, neobavešteni su i nezaintersovani. Mnogi više i ne prate šta se piše u svetu.
Izjavili ste da mnogi kritičari vode računa kako će knjigu koju ocenjuju primiti Akademija nauka...
- U Srbiji imate nekoliko moćnih punktova, jedan je SANU, drugi je PEN, treći je Univerzitet, ostali su manje bitni iako se prilično trude. U svemu najmoćniji su čuvari tzv. ugroženog nacionalnog identiteta, koji dakako drže Akademiju, imaju dubok upliv na Univerzitetu a nisu ni bez uticaja na PEN. Pretendenti na akademike iz PEN-a jako se trude da ne iznevere mišljenje akademika jer bi ih to onda koštalo mogućeg mestašca među besmrtncima. Za ulazak u Akademiju značajnija je ideološko politička podobnost, to koliko ste Srbin i patriota, više nego koliki je vaš dar i šta ste napisali. Uostalom, kada se vidi ko je sve primljen ili predložen za Akademiju poslednjih deceniju-dve, jasno vam je o čemu se radi.
Nedavno se na blogu sajta B92 pojavilo pitanje kada će se pesme Rade Lazić, "jedine mačke srpske poezije koja ume da grebe" - naći u čitankama?
- Neće to biti skoro, a i ako bude, to svakako neće biti ono što grebe. U čitanke ulazi ono što esablišment proglasi za knjževni standard, a to je uglavnom benigna književnost, jedna vrsta pogrebne književnosti, gde se kuka, žali i plače, ili pak osuđuje i proklinje. Humor, satira, parodija, erotika... to su, po važećim standardima u Srbiji, niže pesničke kategorije.
Očigledno je da Vam ne prija ta stišanost u srpskom književnom životu. Rekli ste da su samo u Srbiji sve knjige među najboljima, a svi pisci među najvećima. Koji su razlozi formirali jednu takvu književnu atmosferu?
- U pitanju je kukavičluk. Nedostaje hrabrosti. Vlada defetizam. Nedostatak književnih autoriteta je najveći problem. A i oni koji bi mogli biti autoritet klone se uloge arbitra. A i kada se arbitrira čini se to iz vanknjiževnih pobuda.
U Vašoj biografiji stoji podatak da ste pesnikinja, feministknja i aktivistkinja. Smatrate li da pisac uvek mora imati i širi društveni, čak politički, angažman?
- Etički kodeks nije ono što određuje dobrog pisca. Pa ipak, od pisaca se očekuje etičnost. Javna uloga koju pisac ima u društvu obavezuje ga na mišljenje i reakciju, naročito u kriznim vremenima ili prema pitanjima koja se tiču sloboda i prava. No, postoji mišljenje da je i ćutanje vrsta angažmana. Ne slažem se sa tim. Ćutanje je uvek samo odobravanje, ne ćuti se iz protesta, to su gluposti!
Kada biste morali da sastavite listu prioriteta u Vašoj društvenoj borbi, kako bi ta lista izgledala?
- Početak mog angažmana seže još u 1982. godinu kada se sudi Gojku Đogu za knjigu pesama "Vunena vremena". Veoma sam nostalgična prema tom vremenu, jer sam onda spoznala koliko je bitan duh zajedništva u pobuni. Vrlo sam ponosna što sam bila deo svih ondašnjih događanja i protesta koji su se dešavali u tada najslobodarskijoj adresi srednje Evrope - čuvenoj Francuskoj 7, koja je, nažalost, devedesetih više nego prokockala svoj imidž. Devedesetih sam bila među osnivačima Civilnog pokreta otpora i učestvovala u svim mirovnim akcijama u Begradu tih godina, ali to nije nešto na šta sam specijalno ponosna, jer sam to shvatala kao svoju građansku dužnost. Sasvim drukčiji odnos imam prema onome što je bio moj lični čin, recimo prema onome što sam rekla javno i "u brk" Matiji Bećkoviću 1991. Ono na šta sam nekako specijalno i danas ponosna je moj angažman u vezi sa slučajem Flore Brovine, albanske pesnikinje, osuđene za neprijateljsku delatnost. Tada sam ušla u otvoreni sukob sa mnogima, pa čak i sa Srpskim PEN-om, koji nije po ovom pitanju na vreme reagovao. Ali smo zato mi, nas nekolicina srpskih pisaca napisali peticiju i tražili Florino oslobađanje. Vrlo volim što su tada sa mnom regovali Jovica Aćin, Basara, Ljilja Šop, Radoslav Petković, Ibrahim Hadžić...
Da li smatrate da se stvari u Srbiji kreću napred ili unazad?
- Da vam pravo kažem, trenutno moju pozornost malo šta zavređuje iz društvenog života. Demobilisala sam se 2000. Nemam više vremena, kako bi rekla Desanka Makismović. Pa ipak, rekla bih, nema se čemu aplaudirati, a opet niti delim apokaliptične vizije sa onima za to zaduženim.
Veliki fan vaše poezije je poznati književnik Čarls Simić, koji je preveo Vašu zbirku poezije za američku izdavačku kuću. Knjiga je imala i englesko izdanje, a sada je objavljena i u Norveškoj. Možete li da uporedite svoja iskustva: saradnju sa domaćom i saradnju sa stranom izdavačkom kućom?
- Sve je na sasvim drugom nivou, isključivo profesionalno. Moja autorska prava su zagrantovana u tom smislu što pripadaju izdavaču, sve je vrlo precizno definisano, od toga da ako bi se snimio film, izdavač ima prava, ako bi se moje pesme pevale, igrale... izdavač ima prava. Ha, ha, ha! Nema iznenađenja.
Kada se govori o poeziji, uvek se postavlja pitanje "ima li poezija budućnost"? Složićete se da su tiraži knjiga poezije mali i da je sve manje izdavačkih kuća koje imaju pesničke edicije...
- Naravno da poezija ima budućnost. Širi se fama da je poezija specijalno ugrožena, ništa novo, od njenog postanka govori se o njenoj smrti. Poezija je uvek imala svoju publiku i imaće je onoliko koliko se na tome radi. Kada bi se poezija reklamirala koliko se reklamiraju koka-kola ili ulošci, svet bi bio drukčiji.
Osnovali ste i uređivali "ProFeminu" - časopis za žensku književnost i kulturu. Zašto ste se povukli?
- "ProFeminu" sam osnovala 1994. godine sa nekoliko koleginica. To je bio prvi časopis u Srbiji za žensku književnost. Trebalo je prilično truda i vremena da se probiju predrasude, da se izgradi pozicija. Kada sam to postigla, ostavila sam je onima kojima je potrebnija, da je nose kao vizit-kartu za raznorazne sinakure i sl. Ja imam svoje knjige, lako je meni!
Ipak, ponovo ste pokrenuli biblioteku koja će objavljivati ženske pisce. Zamolio bih Vas da nam kažete nekoliko reči o tom svom novom projektu?
- Intresujem se za sve potisnuto i zaboravljeno... A u književnosti su to spisteljice iz naše književne prošlosti. Bavim se vraćanjem njihovih dela u život, nekom vrstom pisanja ženske istorije književnosti.
Autor: Mića Vujičić
21.06.06
Moć je u rukama mediokriteta
Pesnikinja Radmila Lazić, dobitnica nagrade "Vasko Popa"
Ovde su svi pisci "među najvećima"; sve su knjige "među najboljima", pa nije valjda baš tako?!
Ovogodišnji dobitnik jedne od najprestižnijih domaćih nagrada za poeziju "Vako Popa" je Radmila Lazić. Umesto prigodnog zahvaljivanja, pesnikinja je bez ustezanja rekla da je nagrada malo zakasnila, a njeni odgovori na to ko je i zašto zakasnio daju preciznu sliku srpske književno-političke scene.
Posle "Doroti Parker bluz" stigla je zbirka "Zimogrozica" sa stišanom intonacijom?
- Mnogima više godi taj stišani ton moje nove zbirke. "Doroti parker bluz" je očigledno bila preradikalna za srpsku književnu scenu, a nova je knjiga njoj po meri i po tonu, a naročito po temi. "Doroti" je pokazala da ženska sloboda deluje kastrirajuće. Ipak, Gojko Tešić je rekao da je "Doroti" najprovokativnija knjiga 20. veka po slobodi i prelasku zadatih književnih normi. Većina viđenijih kritičara je bila zatečena izrečenom slobodom. Bogdan Popović je napisao da je "knjiga visoke umetničke vrednosti, ubedljiva, dramatična, ako se zanemare motivsko-tematske odredbe". On je rekao ono što su drugi mislili a prećutali - problem za sve njih je bilo slobodno izricanje ženske seksualnosti, to je bilo to traumatično mesto. Na primeru te zbirke video se veliki problem srpske kulture, a to je odsustvo rasprave.
Vratimo se na tonu zbirku "Zimogrozica".
- Ova knjiga je rezultat toga što znam gde sam u svakom smislu, kao žena, ličnost, pesnik, znam gde sam stigla, dokle želim da idem. Iz te unutrašnje sigurnosti je i nastala "Zimogrozica". Taj neutralan govor koji je prepoznat kao tzv. univerzalni glas, bio je ključni da kritika visoko vrednuje ovu zbirku.
Zašto mislite da je kritici više odgovarao taj mirniji ton?
- Svaki radikalizam iritira, bilo da je on ideološki, polni, seksualni... Srpska kulturna scena je uspavana, izležava se već dugo. Ovde su svi pisci "među najvećima", sve su knjige "među najboljima", pa nije valjda baš tako! Književne nagrade pokazuju manjkavost naše kritike. Mislim, i to ne samo na Ninov žiri, već i na ostale kritičare, da pre nego što nešto napišu razmišljaju šta će o tome reći SANU. Čini mi se da oni i čitaju knjige sa mišlju da li će to dobro primiti Akademija i potreban im je pisac koji bi zastupao neki projektovan nacionalni interes, preko koga će oni tamo ući. Stvarno ne razumem šta se dešava s ljudima kada postanu uglednici, profesori katedri, članovi žirija... što manje talenta to veća želja za moći.
Da li kod nas književna kritika diktira književni život?
- Da, ali kakav?! Vlada blaga hibernacija. Čovek prosto poželi da ga neko napadne, samo da nešto živne. Nema više Skerlića, a nema ni Milana Bogdanovića koji je reagovao na pesme Vaska Pope te 1953. godine. Bio je dovoljan samo jedan tekst da se javi još bezbroj kritičara, da brane poeziju Vaska Pope. Ovde kritičari ni ne čitaju tuđe tekstove već samo svoje i to verovatno samozaljubljeno. Kritika je mrtva, neinventivna... ima dobrih mlađih kritičara, ali oni nemaju uticaj, moć drže mediokriteti.
Ponovo ste pokrenuli biblioteku ženskih pisca?
- Pokrećem biblioteku zaboravljene ženske književnosti u Srbiji. Je li neko čuo za Milku Žicinu, autorku koja je pisala između dva rata. NJen roman "Kajin put" je preveden na francuski i tamo je imao dva izdanja. "Devojka za sve" je jedini roman koji je napisala žena; a koji je ušao u onaj izbor od 50 srpskih romana koje je svojevremeno objavio Nolit. Objavićemo i roman Jovanke Hrvaćanin, priče Milice Janković, "Dnevnik" Anke Obrenović. Sjajne, a zaboravljene književnice. Niko ni ne vidi da postoji ženska tradicija. Isključivo muškarci pišu istorije književnosti. Koga oni tu stave - samo taj postoji!
Tatjana Čanak
15.06.06
Snaga ženskog glasa
Radmila Lazić
PESNIČKA nagrada "Vasko Popa" za 2005. godinu ide u ruke Radmili Lazić, za knjigu "Zimogrozica". Žiri je odluku saopštio juče u pres sali Poslovnog centra Hemofarm koncerna koji je darodavac ove prestižne nagrade, koja će biti uručena na Vidovdan, u Vršcu, dan uoči rođendana slavnog Pope.
Najveće srpsko priznanje za poeziju (tako ocenjuje član žirija Vasa Pavković) koje se dodeljuje od 1995. prvi put je pripalo nekoj pesnikinji. Radmila Lazić sada učvršćuje poziciju prve žene koja se probila u potpuno mušku orbitu savremene srpske pesničke scene, uz već osvojene prestižne pesničke nagrade, "Disove" i "Desanka Maksimović", kada je, u oba slučaja, takođe bila prva žena laureat!
Kako tumačite svoju, žensku, usamljenost u svetu domaćih nagrada za poeziju?
- To samo govori o statusu žena u srpskoj umetnosti i kulturi. Nadam se da se ovaj trend neće nastaviti i da će mojim koleginicama sada biti lakše.
Iskreno, da li ste očekivali "Vaska Popu"?
- Nadala sam se više puta tom priznanju. Neke nagrade stižu sa zakašnjenjem, kao i ova, ali zahvaljujem žiriju što je neke propuste sada ispravio.
Na šta ciljate?
- Mislim da su mi bolje knjige: "Priče i druge pesme" i "Doroti Parker bluz".
- Ima li nagrada za poeziju neki praktični značaj?
Nagrade ne čine poeziju boljom, niti će pesnik posle nje bolje pisati. Ovakve nagrade, ipak, služe da se javnost podseti da postoji poezija, da drevni zanat nije nestao.
I šta kad se narod podseti?
- Da se na trenutak okrene dobrom, da okrene glavu od politike. U tom smislu smatram da ne bi bilo preterano da se svaki dan dodeljuju nagrade za poeziju.
OSTRVO ODVAŽNOG PEVANjA
ŽIRI u sastavu: Duško Novaković, Vladimir Kopilc i Vasa Pavković ovako obrazlaže odluku: "Više od tri decenije, i to je neosporno, poezija Radmile Lazić pripada onoj maloj zoni, takoreći ostrvu odvažnog pevanja, a ona sama učinkom jedne posebne moralne vrste ženskog spartanstva, ulazi u probrani red stvaralaca i intelektualaca koji su, na neki način, prirodno opunomoćeni da upute čitalačkom uhu "baš ove reči" a ne neke druge, baš ovakvu poeziju, a ne onakvu".
B. ĐORĐEVIĆ
18.03.06 Politika
U potrazi za prvim licem
Zimogrozica, Radmila Lazić
„Naše su oči sada udžbenici, leksikoni, katalozi, albumi./Ne više, durbini, dvogledi, kamere i foto aparati“, konstatuje Radmila Lazić u uvodnoj pesmi „Sve viđeno“ svoje poslednje, dvanaeste po redu pesničke zbirke „Zimogrozica“. Ovim stihovima negira se veristička i fotografska osnova pesničkog doživljaja, a naglašava dubinsko svojstvo sećanja i temporalnosti, raznolikih bivstvovanja subjekta u vremenu i prostoru. Jer fenomen „već viđenog“ ovde se preokreće u metaforu „svega viđenog“, što prouzrukuje svojevrsno zasićenje i umor od iskustava ženskih, ljudskih, pa i pesničkih. Posle radikalne, naglašeno feminističke zbirke „Doroti Parker bluz“, u svom poslednjem rukopisu pesnikinja donekle menja kako pesničku perspektivu permanentnog, dinamičnog sukobljavanja sa konvencijama koji oblikuju žensku personalnost, tako i osnovno raspoloženje prema vlastitom pesničkom jastvu.
To ne znači da u tri ciklusa ove relativno obimne zbirke „Sve viđeno“, „Zimogrozica“ i „Ništa više ne moram“ nema polemičkog, provokativnog, proklinjućeg i buntovničkog tona sa kojim smo se srodili osobito od zbirke „Priče i druge pesme“ (1998), koja je Lazićku profilisala i kao najznačajniji feministički glas na domaćoj pesničkog sceni. On je sada, međutim, umekšan posebnim melanholničnim štimungom koji se graniči sa osećanjem egzistencijalne dosade i slutnje smrti, tog temeljnog osećanja modernog čoveka, a upravo potiče od gubitka romantičarske koncepcije sveta ispunjenog smislom. NJegova okrnjenost i odsustvo, zazivanje slika nezaborava upravo su u vezi sa temom onemogućenog i ironizovanog, pa i karikiranog Erosa, koji lirskoj junakinji preti svojom zastrašujućom snagom umrtvljavanja i potištenosti : „Ništa više ne moram. /Na ruševinama mogu da sedim/Kao vrana na gumnu./A mogu i da zidam /Novu kulu u vazduhu - /Ne stajući stopalom na žar“. Pesnikinjin životni rezime ne svedoči dakle samo o „zimogrožljivoj“ rezignaciji, iako u zbirci postoji i jedan broj plačljivih, klišetiranih pesama (npr. „Gubitak“, „Sve za čim žudim“, „O, biti sama“, „Veče“, „Mesečeva sonata“), već joj donosi taj novi kvalitet trezvenosti, opreznosti, racionalnosti , vladanja situacijom.
I tu se srećemo sa nesumnjivim nasleđem neoromantizma u poeziji ove feminističke pesnikinje. Da li su ta dva glasa kompatibilna, idu li ona naporedo, jedan za drugim, prekrivajući se i kamuflirajući, ili se međusobno nužno isključuju? Pritom pod (neo)romantizmom ne podrazumevamo spomenarski intimizam poveravanja čitaocu, već temeljnu koliziju između pojedinca i ravnodušnog, a izvorno neprijateljskog civilizacijskog, socijalnog, političkog, nacionalnog, porodičnog, kulturološkog, polnog okruženja. Uz to, romantičari su prvi poeziju podigli na pijadestal autonomnog univerzuma koji je u potpunoj saglasnosti sa idealnom poetskom nutrinom, sa elitističkom etikom njihovog srca.
Možda upravo postupkom polemičke tematizacije stvarnosti poezije naspram iluzije života Radmila Lazić s nejednakim uspehom pokušava da usaglasi dva prisutna glasa svog prvog lica – patničkog vapaja vazda željnog ljubavi i figure opore, samosvesne manipulantkinje vlastitim i tuđim osećanjima, koja svoju duhovnu nadmoć upravo vidi u izazovu pesničke reči, čak i kada se osipa, izneverava je: „Opadanje muzine kose, draže mi je, /Od rimovanja sa samom sobom“ („Stvaranje“). To ne znači da pesnikinja i njena muza prestaju da nadahnjuju i stvaraju, već da se bitno promenio njihov odnos prema nekadašnjem objektu želje. Sada je on privlačan više kao rekapitulacija pređenog egzistencijalnog puta, kao simbolično mačje oko na nezaustavljivom putu prema kapiji na koju svako ulazi samo jednom, i svako na svoj način.
Upravo se u taj međuprostor između bivšeg i sadašnjeg samoopažanja i introspekcije smešta pesnikinjin jasno uobličen poetički program, o kome je ona pisala i u esejima iz knjige Mesto žudnje. To su zanimljive i za aktuelnu srpsku poeziju dragoceni uvidi o ograničenjima i klišeima naših dominantnih poetskih usmerenja, bez obzira da li ih imenujemo formalističko-neoklasičnim, nacionalno-religioznim, tekstualno-jezičkim ili turističko-bedekerskim, koja su bez autentičnog erosa traganja za onim bolnim, traumatičnim suočavanjima sa prvim licem. Ona nas, kako to Hajdeger tvrdi, bude iz zaspalosti i čine ranjivima, prijemčivim za opiljke stakla od kojih nam bride ruke, ali i telo, koje kod Radmile Lazić može da znači neko drugo, nežnije ime za dušu.
Bojana STOJANOVIĆ PANTOVIĆ
SUMRAK
Sumrak je klonuo i prilegao
Po zaseocima i predgrađima mojim,
Gde želje i žudnje plevim.
Da mi niknu mlade i vitke,
U samoglasnicima,
I metaforama,
Mirišljavim ili oporim.
Bogu hvala,
Sačuvala sam
Od rđanja, oko i srce,
Sintaksu od hramanja.
Bogu hvala,
Kost mi nije zastala u grlu.
Iako je nebo palo,
Izduvalo se kao vašarska šatra.
I mesec se davi u vodama.
Radmila LAZIĆ
