Radmila Lazić rođena je u Kruševcu. Piše poeziju, eseje, publicističke i prozne tekstove.
Objavila je zbirke pesama „To je to“ (1974), „Pravo stanje stvari“ (1978), „Podela uloga“ (1981), „Noćni razgovori“ (1986), „Istorija melanholije“ (1993), „Priče i druge pesme“ (1998), „Iz anamneze (2000), „Doroti Parker bluz“ (2003. i 2004), „Zimogrozica“ (2005), „In vivo“ (2007), „Magnolija nam cveta itd.“ (2009) i „Crna knjiga“ (2014). Objavila izabrane pesme „Najlepše pesme Radmile Lazić“ (2003, izbor i predgovor Nenada Miloševića), „Srce međ zubima“ (2003, autorski izbor), „Poljubi il ubi“ (2004, izbor i pogovor Tihomira Brajovića) i „Zemni prtljag“ (2015, izbor i pogovor Bojane Stojanović Pantović).
Objavila knjige eseja „Mesto žudnje (2005) i „Misliti sebe (2012).
Autorka je prve antologije ženske poezije „Mačke ne idu u raj (2000), kao i antologije srpske urbane poezije „Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam (2009).
Objavila knjigu antiratne prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ u koautorstvu sa Biljanom Jovanović, Radom Iveković i Marušom Krese, u ediciji „Suhrkamp“ (1993), a potom i u ediciji „Apatridi“ (1994).
Zastupljena u mnogim izborima i antologijama srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Pesme su joj prevođene na engleski, nemački, španski, italijanski, mađarski, norveški, japanski, poljski, makedonski…
Objavila knjige izabranih pesama na makedonskom, engleskom, norveškom i nemačkom jeziku: „?????????? ?? ????????“ (2001) u prevodu Branka Cvetkovskog (Makedonija), „A Wake for the Living“ u prevodu Čarlsa Simića (Graywolf Press, USA, 2003, bilingvalno), „A Wake for the Living“ (Bloodaxe Books, England, 2004, bilingvalno), „Med hjartet mellom tennene“ u prevodu Nataše Ristivojević Rajković i Torsteina Stiegler Seima (Solum Forlang, Oslo, 2005), „Das Herz zwischen den Zahnem“ u prevod Mirjane i Klausa Wittmanna (Erata, Leipzig, 2011, bilingvalno). Dobitnica nagrada za poeziju: „Milan Rakić“, „Đura Jakšić“, „Desanka Maksimović“, „Vladislav Petković Dis“, „Vasko Popa“, „Jefimijin vez“, „Laza Kostić“, „Milica Stojadinović Srpkinja“. Bila je u najužem izboru za međunarodnu nagradu „Zbignjev Herbert“ 2016. koju dodeljuje Fondacija „Zbignjev Herbert“ iz Varšave.
Pokrenula i uređivala prvi časopis za žensku književnost „ProFemina“. Uređivala biblioteku „Femina“ u Prosveti i biblioteku „Prethodnice“ u Narodnoj knjizi.
Nositeljka je posebnog priznanja Vlade Republike Srbije od 2008. godine za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije.
Članica Srpskog PEN centra.
Otvorila 57. Beogradski sajam knjiga 2012.
05.02.06 Danas
Vrućica u tekstu
Mesto žudnje, Radmila Lazić
Naša istaknuta pesnikinja Radmila Lazić, u zbirci autopoetičkih razmišljanja, suprotno tradicionalnom očekivanju od takvih knjiga, i ne pokušava da preispituje i tumači pesništvo. Jer, kao što će naša poetesa na više mesta u ovoj knjizi naglasiti, peozija se ne može dosegnuti tumačenjem. Pa, sledstveno tome, kritičari obavljaju svojevrsnu "autopsiju živih bića". Tumačiti poeziju, zaključuje ova autorka, znači prekidati njen životni tok. Zato je predmet sekciranja, ovog puta, sam pesnik.
Upućeniji u stihove Radmile Lazić, pronaći će u njenim kratkim ogledima, sabranim pod naslovom Mesto žudnje, objavljivanim u njenoj kolumni u dnevnom listu Politika od 2000. do 2003, učestalu jeku onih implicitnih poetičkih iskaza u njenim pesmama ("Reči na žar. Vrućicu u pesme", veli ona u svojim već kultnim stihovima "Takve pesme pišem" iz zbirke Doroti Parker bluz). "Pisanje je kao i ljubav" reći će pesnikinja i u jednom od ovih fragmenata-eseja, "želja i žudnja za drugim". "Pisanju kao i ljubavi, potrebna je povišena temperatura. Vrućica u tekstu. To je od boga, onog zvanog Eros".
Zbog toga, tajna pisanja i tajna čitanja su jedna te ista stvar. I pesnik i njegov čitalac obitavaju u jednoj drugoj, stvarnijoj stvarnosti, i koriste ista oruđa - emociju, intuitivnost, duh - da bi spoznali tu drugu realnost ("Pesnici su izumitelji mogućeg sveta i povesničari onog što se nije zbilo") i njeno ovaploćenje u stihovima. Ako je emocija jedan od najjačih kriterijuma kojima se ta realnost vrednuje, nije svejedno kakve se emocije traže.
Ovakvo preiščitavanje poezije, s pozicije emocija, svodi se danas, neminovno, na neku vrstu preispitivanja onoga čemu moderna poezija, u ne malom broju slučajeva, teži. I kao glas protiv svih koji mogu da poveruju da se poezija iscrpljuje u iracionalnom mišljenju, koje svojim neobičnim kombinacijama, i figurama, odnosno zavodljivošću imaginarnog, očarava i zasenjuje čitalačku prostotu, ali ne i dušu.
Takve su pesme, primećuje Radmila Lazić, kao nedosatižne lepotice. "Vole se samo pesnici čiji nam se svet može učiniti blizak i prisan kao zagrljaj." Zbog toga je i pravo tumačenje poezije, objašnjava ona, blisko intuiciji, osećanju, neka vrsta tumačenja snova, pri čemu je osećanje koje se iskristališe posle buđenja, esencijalno za njihov doživljaj i njihovo odgonetanje.
Ubedljivoj, poetičkoj doslednosti u pesničkom brevijaru koji je pred nama, pridružuje se i zavodljiva aforističko-poetska ekspresivnost tih razmišljanja. Ono što ostaje u pamćenju posle čitanja Mesta žudnje (knjižice koja vas neodoljivo mami da je proživite u jednom dahu) upravo su oni sažeti, metaforično oslikani sudovi, koji balansiraju na sve zamagljenijoj granici poezije i proze - u vidu poezije u prozi, preciznije. Čime nas pesnikinja, u najprimerenijoj formi, ubeđuje u nužnost provokativnog, jeretičnog i sablažnjivog, dramatično proživljenog feeling-a, u svakoj pravoj pesmi. U kojoj se pesnik, kao na mestu zločina, uvek susreće sa samim sobom. Pesničko Ja, ili lirski subjekt, podjednako je stvarno i nestvarno, stvarnije ukoliko je fiktivnije, što je jedan od paradoksa poezije, pre svih drugih književnih disciplina.
Bilo da je reč o tzv. prigodnim tekstovima, izrečenim povodom primanja nagrada kojima je u skorije vreme ova pesnikinja zasuta, među kojima su i Desankina i Disova, ili onim čiji naslovi iskazuju opsesije svakog ko se poezijom, ovako ili onako, bavi ("Lirska junakinja", "O istini", "O kultu mrtvih: ili o Pesniku", "O nadahnuću", "O osami"...) ovi ogledi, s merom i ukusom (samo)ironije, potkrepljeni bitnim izrekama drugih pesnika, ilustrovani njihovim životnim situacijama i odnosom prema umetnosti i stvarnom, svedoče o moći poezije, o subverzivnosti i ambivalentnosti kao njenoj diferentia specifica, oduvek, pa i danas.
Transfuzija
Pisati poeziju je kao voditi ljubav, uvek kao prvi i kao poslednji put.
Volim pesme koje govore o stvarnom i mogućem, pa takve pesme i pišem.
Više volim provokaciju i šok od bensedinske terapije stihova. Više krv i spermu od suza i slina. Više miris baruta od mirisa tamjana. Više pokudu od molitve i panegirika.
Ne volim beskrvnu poeziju. Volim da osetim plimu krvi u venama i kada pišem i kada čitam poeziju.
Želim da dam malo krvi srpskoj poeziji, Moja krvna grupa je "0". Ona se daje svima.
( iz knjige "Mesto žudnje")
V. Roganović
