Radmila Lazić rođena je u Kruševcu. Piše poeziju, eseje, publicističke i prozne tekstove.
Objavila je zbirke pesama „To je to“ (1974), „Pravo stanje stvari“ (1978), „Podela uloga“ (1981), „Noćni razgovori“ (1986), „Istorija melanholije“ (1993), „Priče i druge pesme“ (1998), „Iz anamneze (2000), „Doroti Parker bluz“ (2003. i 2004), „Zimogrozica“ (2005), „In vivo“ (2007), „Magnolija nam cveta itd.“ (2009) i „Crna knjiga“ (2014). Objavila izabrane pesme „Najlepše pesme Radmile Lazić“ (2003, izbor i predgovor Nenada Miloševića), „Srce međ zubima“ (2003, autorski izbor), „Poljubi il ubi“ (2004, izbor i pogovor Tihomira Brajovića) i „Zemni prtljag“ (2015, izbor i pogovor Bojane Stojanović Pantović).
Objavila knjige eseja „Mesto žudnje (2005) i „Misliti sebe (2012).
Autorka je prve antologije ženske poezije „Mačke ne idu u raj (2000), kao i antologije srpske urbane poezije „Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam (2009).
Objavila knjigu antiratne prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ u koautorstvu sa Biljanom Jovanović, Radom Iveković i Marušom Krese, u ediciji „Suhrkamp“ (1993), a potom i u ediciji „Apatridi“ (1994).
Zastupljena u mnogim izborima i antologijama srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Pesme su joj prevođene na engleski, nemački, španski, italijanski, mađarski, norveški, japanski, poljski, makedonski…
Objavila knjige izabranih pesama na makedonskom, engleskom, norveškom i nemačkom jeziku: „?????????? ?? ????????“ (2001) u prevodu Branka Cvetkovskog (Makedonija), „A Wake for the Living“ u prevodu Čarlsa Simića (Graywolf Press, USA, 2003, bilingvalno), „A Wake for the Living“ (Bloodaxe Books, England, 2004, bilingvalno), „Med hjartet mellom tennene“ u prevodu Nataše Ristivojević Rajković i Torsteina Stiegler Seima (Solum Forlang, Oslo, 2005), „Das Herz zwischen den Zahnem“ u prevod Mirjane i Klausa Wittmanna (Erata, Leipzig, 2011, bilingvalno). Dobitnica nagrada za poeziju: „Milan Rakić“, „Đura Jakšić“, „Desanka Maksimović“, „Vladislav Petković Dis“, „Vasko Popa“, „Jefimijin vez“, „Laza Kostić“, „Milica Stojadinović Srpkinja“. Bila je u najužem izboru za međunarodnu nagradu „Zbignjev Herbert“ 2016. koju dodeljuje Fondacija „Zbignjev Herbert“ iz Varšave.
Pokrenula i uređivala prvi časopis za žensku književnost „ProFemina“. Uređivala biblioteku „Femina“ u Prosveti i biblioteku „Prethodnice“ u Narodnoj knjizi.
Nositeljka je posebnog priznanja Vlade Republike Srbije od 2008. godine za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije.
Članica Srpskog PEN centra.
Otvorila 57. Beogradski sajam knjiga 2012.
25.11.12
Strasno pulsiranje života
Radmila Lazić
Pesnikinja Radmila Lazić povodom nove knjige kratkih eseja “Misliti sebe”: Mora se kopati, jer stihovi ne niču sami od sebe, osim ako nisu korov
PESNIKINJA, feministkinja i slobodna misliteljka. Uža specijalnost - dopisivanje života. Rođena je u Jugoslaviji. Živela po srpskim provincijama, duž uskog koloseka jugoslovenskih železnica, do svoje jedanaeste godine. Zadojena kozijim mlekom i bratstvom i jedinstvom. Odgajena na majčinoj melanholiji i očevom iluzionizmu. Uz kriške hleba premazanog svinjskom mašću i alevom paprikom. Prva reč joj beše “ne”, i tako ostade.
Ovako je u svojoj novoj knjizi “Misliti sebe”, umesto klasične biografije, sebe predstavila Radmila Lazić, autorka petnaestak knjiga poezije koje su je svrstale u sam vrh savremenog srpskog pesništva. U knjizi kratih eseja “Misliti sebe” (KOV) koja će biti predstavljena u ponedeljak u Vukovoj zadužbini, Lazićeva je sakupila svoja oštroumna i britka promišljanja na razne teme kao što su: smisao pisanja, poezija, pesnički identitet, fikcionalno i stvarno, erotsko i seksualno, patriote i intelektualci, muze, ženska književnost i žensko pismo... Jednan od prvih čitača ove knjige, veliki američki pesnik srpskog porekla Čarls Simić, izdavaču je posalo ovu poruku: “Jedna od najboljih knjiga koju sam ikad čitao o poeziji.”
* U ovoj knjizi (što pokazujete i kroz sopstvene stihove) zalažete se za poeziju jakih emocija, strasti, erotike, provokacije, igre... A ne volite “bensedinsku terapiju stihovima”...
- Bitan je eros teksta, on naravno ne mora biti tematizovan kroz erotiku, nego utkan u sam tekst. Eros je dar. Tekst treba da odražava dramu života, da strasno pulsira kao život. Ne interesuje me tekst kao puko samozadovoljavanje jezikom. Kome još treba dosadna, anemična, sterilna, književnost. Osim ambicioznim i pretencioznim piscima i njihovim književnim izaslanicima.
* Kažete da vaša poezija nije bogougodna, “ona je bacanje rukavice u lice”. Kome?
- Pa recimo društvenim i književnim konvencijama i normama, predrasudama miljea u kome živim, dogmama, kanonu... svakoj poslušnosti.
LOZA OD NENADOVIĆA
* PRVOM knjigom, romanom “ Bluz za luzera” nedavno se oglasio vaš brat Stevan Lazić. Odakle ta porodična književna žica?
- Jedna naša loza dolazi od Nenadovića, druga od našeg dede koji je u rovovima vodio dnevnik, i naš otac ima ovu vrstu sklonosti... Okolnosti često diktiraju da li ćete neku sklonost razviti i realizovati, pa i smelost da zagrizete u taj hleb, spremnost da se odričete mnogo čega da biste se posvetili jednom. Ima u životu dramatičnih egzistencijalnih situacija koje neke oteraju u bolest ili ludilo, a drugima odvrnu do kraja neku od postojećih, pozitivnih, genetskih slavina - kako se desilo mome bratu. Pa ipak, nisam se nadala da će on u takvoj situaciji napisati roman pun duha i humora, a još manje sam očekivala da će od prve pronaći svoj stil.
* Pišete i ovo: “Knjige možda ne dižu revolucije, ali utiču na promenu svesti, na duh epohe”. U vremenu koje živimo, ovakav uticaj kao da je sveden na minimum?
- Pesnici menjaju one koji imaju želju za promenom: individualce, buntovnike, seriozne, delikatne, osetljive, inteligentne, darovite, plemenite, radoznale... ako smo kao takvi u manjini, a kažete da jesmo, onda “jao” nama. Ako su vrednosti ovakve manjine skrajnute, nikome se ne piše dobro.
* Kao slabe tačke naših intelektualaca navodite nedovoljan moralni integritet, slabu intelektualnu čast, odsustvo beskompromisnosti. Šta je razlog: komformizam, zamor, strah...?
- Naravno, da se moja skepsa i kritika intelektualne javnosti ne odnosi na sve intelektualce. Ali da je mnoge zahvatio defetizam, a druge komformizam, jeste. Nedovoljno cenimo one od kojih još možemo da učimo, radije slušamo raznorazne analitičare korumpirane od političara. Jeste li čuli od njih neko rešenje? Ne. Oni su tu da mute vodu i pune svoje džepove.
* “Pesnikinje i spisateljke jesu pastorke književnosti”, čitamo u knjizi. U javnosti je, pak, prisutno mišljenje da su žene danas dominantne na našoj književnoj sceni?
- Očigledno je da vam toliko bodemo oči da mislite da nas ima više nego što nas ima. Osim, ako vi ne računate u spisateljice i voditeljke, TV zvezde i zvezdice naše estrade ... ali to bi bilo neozbiljno, i uvredljivo po književnost.
* Na jednom mestu beležite kako ste svoje roditelje rano “naučili” da je pisanje rad. Kako izgleda vaš rad na stihovima?
- Odavno je zastarela predstava o pesniku koga pohodi božanska pčela, a iz njegovih usta onda pocuri med i mleko.
Pre nego što stignete do rada na stihovima predstoji mnogo drugog rada. Da biste zasadili neku biljku ipak morate pripremiti zemljište, a onda kopati, kopati... jer, stihovi ne niču sami od sebe, osim ako nisu korov.
PORTRET ŠETAČA
* U KNJIZI je i vaša pesma “Portret anonimnog “šetača”” o protestima 1996/97. Kako se danas osećate kao jedan od “šetača”?
- Ponosno! Nisam od onih koji pljuju po tom periodu samo zato što se njihove lične ambicije nisu ostavarile. Ne podnosim one koji kažu: džaba smo šetali! A šta ste očekivali, da vam neko za to plati, ili da to naplatite?! Uvek ću se rado sećati tog vremena, punog vere, nade i želje, da menjamo svoje živote. To što nismo savim uspeli ne znači da treba da negiramo ono što se ipak desilo, a desilo se da su građani nešto hteli i to iskazali na zadivljujući način. To što sve ne ide kako smo zamišljali i hteli... pa možda je i naša krivica. Uostalom, uvek možemo ponovo na ulice, ako znamo šta hoćemo, ali bojim se da više ne znamo.
D. BOGUTOVIĆ
30.11.12 Danas
Želim da dam malo krvi srpskoj poeziji
Misliti sebe, Radmila Lazić
Knjiga eseja pesnikinje Radmile Lazić u izdanju KOV-a „Misliti sebe“
Autor: M. Bojanić
Na samom početku knjige pesnikinja citira stihove iz Ovidijevih „Metamorfoza“: „Usmeri svoj um ka nepoznatim veštinama“, naglašavajući nam time moto svog stvaranja, da bi ga kasnije, govoreći nam da je „ rano naučila svoje roditelje da je pisanje rad“, konkretnije objasnila.
Pesnikinja usmerava svoj um razmišljanjem o pesništvu, njegovom odnosu sa pesnikom i čitaocem, o imaginaciji i uobrazilji i osvrćući se kako na prethodne epohe, tako i na savremeno pesništvo, predstavlja nam sopstvenu pesničku poetiku kroz jedan filozofski i kritički pogled. U ovoj knjizi kratkih eseja, koji su fragmentarno dati, autorka govori da je „Misliti sebe mišljenje o sebi samoj, sebe same. Ali i misliti sebe kroz druge, u drugima. Biti subjekat koji misli“. Pesništvo je za Radmilu Lazić subjektivno i smišljeno stvaranje čiji cilj „nije stvaranje lepog koliko istinitog“. „Misliti sebe“ je knjiga koja je nastala kao plod razmišljanja i rada, a koju autorka naziva svojom „pesničkom radionicom, čija su glavna antička načela briga o sebi i svom duhovnom zdravlju“. „Glavni junak ove knjige je mišljenje sebe, mišljenje o sebi i misao kao takva. Ni do poezije više ne možete doći samo nadahnućem“, rekla je autorka.
Oslanjajući se i citirajući „svoje filozofske očeve“ Ničea i Siorana, osvrćući se na Brehta, Antonen Artoa, Hajdigera, Poa, francuske simboliste, savremene srpske pesnike i pesnikinje, Radmila Lazić u svojoj knjizi nam ne približava samo svoje teoretske poglede o stvaralačkom procesu, već razmišlja o književnosti uopšte, dajući nam jednu opštu književnu kritiku, ili kako je to napisao Draško Ređep: „ohrabrujuće drugo mišljenje ukupne naše dijagnostike“.
U ovoj knjizi, kroz sećanja i kroz pesmu „Portret anonimnog šetača“, koja govori o protestima 1996/97, bivstvuje intimni svet Radmile Lazić. „Ni kod jednog našeg savremenog autora ogled nije bio nalik na ogledalo, kao kod ove pesnikinje rečitog i hrabrog preispitivanja“, napisao je Draško Ređep.
Ova feministkinja u svojoj knjizi ostavlja prostor za „Vodič za žensku književnost“ u kome, između ostalog, predlaže uspostavljanje razlika u upotrebi termina vezanih za žensku književnost i navodi razlike između nekih od njih: ženska književnosti, žensko pismo, feminističko pisanje... „Pesnikinje i spisateljice jesu pastorke književnosti“, kaže Radmila Lazić, ali često nailaze na otpor muškog establišmenta. Ipak, kaže pesnikinja, „osim što žena može imati otpor od muškog establišmenta, može i od ženskog, koji je još gori“.
Radmila Lazić, dobitnica velikog broja književnih nagrada, autorka čija su dela prevođena na nemački i engleski jezik, imuna je na sva prisvajanja i ne želi da je smatraju „nacionalnim bardom“, ali, kaže u svojoj knjizi: „Želim da dam malo krvi srpskoj poeziji. Moja krvna grupa je nulta. Ona se daje svima“.
