Život i književnost

01.08.08 Polja

Ako po ičemu Miroslav Egerić ostaje čvrsto utisnut u pamćenju srpske kulture, onda je to nesumnjivo po neobičnom, nesvakidašnjem i dubokog poštovanja dostojnom delovanju vazda budne savesti književnog i kulturnog života. Tumačeći i vrednujući dela srpske književnosti, te esejističkim diskursom razmatrajući mnoge teme i probleme, Egerić je, u vremenskom rasponu od pola stoleća, pružao ne samo zanimljive priloge razumevanju bogatstva i izražajnih mogućnosti srpskoga jezika, nego je uz to, neprestano i strasno, otvarao čitav niz pitanja koja su gotovo redovno sadržavala najozbiljnije nedoumice čovekovog postojanja i opstanka. U tom krugu važnih pitanja kao središnja tačka, tj. centar toga kruga, neprestano se ukazivao problem socijalnog i moralnog smisla srpske književnosti, kao i problem neposrednog odnosa književnosti i života. Nasleđujući dramatiku ovih i ovakvih pitanja od svojih velikih prethodnika, poput Jovana Skerlića, Bogdana Popovića, Milana Bogdanovića, Marka Ristića i drugih, on je davao neke sasvim nove i sveže akcente kojima je obeležio specifičnu aktuelizaciju ovoga pitanja u drugoj polovini 20. veka.
Knjiga “razgovora sa Miroslavom Egerićem” Život i književnost svojim naslovom jasno imenuje središnju komponentu kritičarevog celokupnog angažmana i njegovog načina mišljenja o književnosti. Izuzetna veština Miloša Jevtića da postavi prava i provokativna pitanja i ovoga puta se jasno ukazala na stranicama knjige koja, evo, produžava jednu sjajnu seriju intervjua bez premca u srpskoj kulturi. Jevtićeva edicija “Odgovori”, u tom smislu, predstavlja neprocenjivo bogatstvo u ovom žanru. Što se tiče odgovora Miroslava Egerića, valjalo bi reći da poznavaoca dela našeg kritičara ti odgovori neće iznenaditi, te da, ruku na srce, nema baš mnogo detalja koje nismo sretali u njegovim kritičkim i esejističkim tekstovima. Time je, nažalost, propuštena dobra prilika da Egerić posvedoči iznutra o svemu onome što je preživljavao u svom burnom intelektualnom životu, tokom kojeg je često bivao proglašavan za dežurnoga krivca, a njegova glava, simbolički govoreći, stavljana na panj. Egerićeva potreba da svu tu dinamiku svoga, ali i naših života prevede u načela i dela učinila je da izostane mnogo toga što je, sasvim sigurno, moglo biti zapisano da sa zauvek zapamti.
Povodom knjige Miloša Jevtića Život i književnost neću raspravljati o Egerićevom razumevanju književnosti, o njegovim rezervama prema strogoj naučnosti proučavanja jezičke umetnosti, kao što ne bih ukazivao ni na njegovo shvatanje kritičke delatnosti, te njenih saznajnih i moralnih dometa. Neću, zato što je, bez obzira na povremene sjajne formulacije i ubedljivost argumentacije, to na nekim drugim mestima ipak ubedljivije izloženo. Neću, premda bi trebalo, govoriti ni o dirljivom i poštenom Egerićevom opisu svog intelektualnog i ljudskog sazrevanja, te o zaslugama njegovih profesora u tom zrenju. Hteo bih, međutim, da istaknem ono što je u slučaju profesora Egerića izuzetno važno, a to je činjenica da je on od onih retkih, dragocenih intelektualaca sa naglašenim moralnim stavom.
Svoj stav on je, stilski izuzetno upečatljivo umeo da formuliše tako da se to pamti. Ko, tako, neće zapamtiti maksimu – “Nauka bez savesti pravi je pakao!”, a upravo takva maksima, koju je Egerić pozajmio iz francuske kulture, najverovatnije od Poenkarea, oblikovala je njegova intimna ubeđenja. Na jednom drugom mestu on će reći kako je važno “ne učiniti ništa zbog čega bi morao da pogneš glavu, ne pred drugima, nego pred onim boljim delom svoje ličnosti, onim boljim elementima vlastite prirode.” A kad se ovo rukovodno načelo dovede u vezu sa vrednostima i načelom mere, onda to kod Egerića ovako zazvuči: “Moje lozinke su – smelost, bez brutalnosti, sloboda, s kulturom, znanje, bez dociranja i ljubav, bez zadobijanja!” U toj sklonosti da se maksimama, lozinkama, izrekama, poslovicama i sličnim formama obezbedi kratko rukovodno načelo sopstvenog života, čitalac ne može a da ne prepozna istinsku čežnju za moralnošću.
Egerić se nikada nije zanosio teorijski izazovnim i zavodljivim postavkama o stvaranju jezika mimo životnih činjenica koje stvaralačkom činu prethode, nego je uvek ukazivao na to kako se jezičkom veštinom i stilskom magijom neke životne činjenice mogu transformisati u trajni estetski sistem znakova sposoban da nadživi sami život od kojeg je i u kojem je nastao. Njega je, uz to, zanimao i obrnuti put koji ukazuje na to kako je književnost imala nesumnjivo povratno dejstvo na sam život, te kako su razumevanje dela i njegovi praktični efekti često bili veoma burni. Uloga politike i države u tom pogledu je nezanemarljiva, pa je takav koloplet Miroslav Egerić spremno rasplitao i tumačio, a iz svega toga često izlazio kao u pragmatičnom smislu poražena, a u moralnom smislu pobednička strana.
Istinoljubiv po prirodi i po svom opredeljenju, Miroslav Egerić je umeo visoko da ceni različite književne oblike, poput satire, polemike, pamfleta, otvorenih pisama i sl., u kojima se otvara mogućnost da se kažu stvari koje se moraju reći, ali koje bi se, zbog mogućih represalija, radije prećutale. Zato će on upozoriti kako „ima vremena kad je zrno pamfletske otvorenosti važnije od nečije razlivene studije književnih prilika!” Za takvog intelektualca, dakako, nema veće vrednosti od slobode i nezavisnosti, pa će otuda reći da je njegov ideal da bude “nezavisan od svih zavisnosti”. Nije to lako dosegnuti, a još je teže da se u takvoj vrlini ostane postojan i dostojanstven. Egerić je to umeo, uprkos tome što to nije ni malo lako, te što je i sam bivao svestan kako hrabrost nije čoveku naprosto data, nego se do nje dolazi prevladavanjem straha i spontanom pobunom protiv nasilja. Prolazeći put od straha do hrabrosti, čovek stiče slobodu, a sloboda postaje znak pune zrelosti i nezavisnosti u odnosu na iskušenja koristoljubovog podaništva. A ako je Miroslav Egerić išta strasno nastojao da dosegne, onda su to sloboda i spokojstvo ispoljeni kroz puni aktivizam i učešće u životu.Takvo opredeljenje ne dozvoljava odvajanje pisane od usmene reči, govor od čina, život od vrednosti. Ukoliko i sami to prihvatate, dozvolićete mi jedan trenutak ispovesti. Neka on posluži kao dodatno svedočanstvo o nedvosmislenom političkom ugnjetavanju kojem je bio izložen profesor Egerić, ugnjatavanju o kojem, podsećam, sama žrtva nije želela da svedoči. Trebalo bi, međutim, i o tome nešto čuti. Posvedočio bih, dakle, o tome kako je to sve moglo da izgleda u očima onih koji su, sticajem okolnosti, postali tihi saučesnici profesora Egerića i koji su sa njim, ćutke, saosećali.
Tamo negde 1975-76. godine, jedna mala grupa studenata književnosti odlučila je da na Filozofskom fakultetu pokrene književni časopis. Dobila je odbrenje omladinske organizacije fakulteta, formirana je redakcija i krenulo se sa prikupljanjem tekstova. Ceo posao nosila su trojica momaka, od kojih je Selimir Radulović bio inicijator, a i obavljao je najneprijatniji deo posla, tj. komunikaciju sa političkim strukturama. Urednički posao obavili su, osim Radulovića, još Dobrilo Pavić i potpisnik ovih redova. Na redakcijski poziv odazvao se i profesor Egerić, ponudivši sjajan esej o tome kako izgleda svet kada ovozemaljske stvari prestanu da bivaju važne i kada se svet osmotri iz onostranosti i večnosti.
Prvi broj Književnog biltena, kasnije nazvanog To jest, bio je, tako, u celini pripremljen i trebalo je već da bude štampan, kad je stigla vest da redakcija hitno mora da se javi u Omladinski komitet grada. Odemo nas trojica tamo i saznamo da je sve u redu sa časopisom, ali – sreću kvari tekst profesora Egerića. To – vele – ne sme da se objavi. Mi ne možemo da poverujemo, pa naivno verujući u moć argumenata, krenemo sa odbranom teksta, dokazujući kako u njemu nema nikakvih sumnjivih stvari. Naši sagovornici nam objašnjavaju kako u tom tekstu, možda, nema problematičnih stvari, ali celokupno delovanje profesora Egerića je krajnje problematično. Mi se začudimo i kažemo kako ništa o tome ne znamo. U tom oni prinose ukoričene stare brojeve novosadskog Indeksa i pokazuju nam tekst sa potpisom Miroslava Egerića, a pod naslovom Otvoreno pismo domaćim fanaticima. Mi čitamo, polako, tumačeći svaku reč, a onda zbunjeno podižemo glave. Moja malenkost tada ponovo krene sa naivnom argumentacijom: tvrdim kako u tom tekstu nema nikakvih političkih kvalifikacija, nego je reč o jednom nizu metafora i alegorija koje su usmerene protiv dogmatskog mentaliteta. I dan danas pamtim poneku od tih alegorijskih slika, recimo ovu – fanatizam je kad nekoga dovedete do prozora i kažete mu: ovo je tvoj pogled na svet. Pamtim to, ali pamtim i kako su se lica naših sagovornika najednom smračila i kako su hladno prekinuli dalji razgovor, rekavši da mi o svemu tome još malo porazmislimo. Toga dana naučio sam prvu, uvodnu lekciju o ideološkom nasilju.
Sutradan Selimir Radulović saznaje da nam omladinska organizacija neće odobriti pare za štampanje časopisa ukoliko inkriminisani tekst ne izbacimo iz broja. Mi većamo šta da radimo, pa odlučimo da Selimir porazgovara sa profesorom Egerićem i da mu otvoreno kaže šta se dešava. Ovaj to obavi, pa nas izvesti da profesor Egerić sve to razume mnogo bolje od nas i da nas pošteđuje daljih muka time što povlači tekst. Na samom početku našeg književnog poslanja ostaje tako gorak ukus nepravde i sramote.
I na tome bi se, možda, sve i završilo, da nema repova koji se zadugo vuku. A vukli su se, ne samo za profesorom Egerićem nego i za nekim drugim ljudima koje je dotakla njegova senka. Desilo se, tako, da je omladinska organizacija od Selimira Radulovića zatražila predlog o mogućim saradnicima Tribine mladih. On načini spisak od desetak imena, a među njima je bilo i moje. Nekoliko dana kasnije, sretnemo se, a on mi se izvinjava: nije mu jasno šta se to dešava, ali sa celog spiska jedino je moje ime preškrabano. Shvatio sam, vrlo brzo, da lekcija o ideološkom nasilju dobija tihi, nevidljivi nastavak.
Često sam se, potom, prisećao onoga što je sve, slutio sam, preživljavao profesor Egerić. I premda krivice nas, mladih studenata, gotovo da nije ni bilo, sve vreme, pa i dan današnji, osećam zbog toga tihi neki stid. A ako nečeg dobrog i moralnog u meni uopšte ima, onda je to i te kako zasluga profesora Egerića, jer nas je on svojim političkim i moralnim “slučajem” izveo na čistac i prosto iz nas izvukao ono što u sebi, i ne znajući, imamo. Zbog toga mu veliko hvala! A zbog toga moram istaći kako bih odista voleo da sam u knjizi Miloša Jevtića Život i književnost mogao nešto da pročitam o tim teškim lomovima jednog uzornog čoveka i o njegovom stradanju koje tako neminovno proizvodi osećanje smislenosti žrtvovanja. S obzirom da svedočenja o tome nema, ostaje nam samo da u ponekim rečenicama eseja i kritika prepoznamo kako iza skromne verbalne odore i sasvim načelnih stavova stoje velika unutrašnja drama i spremnost na tragičko posvećenje. Treba biti istinski gad, pa ne zastati s poštovanjem pred takvim spomenikom ljudskoj časti i vrlini.
Ivan Negrišorac