Život na ivici - stanovanje sirotinje u Beogradu 1919-1941

11.07.13 Politika

Od novembra prošle pa do maja ove godine, knjiga „Život na ivici, stanovanje sirotinje u Beogradu 1919–1941” („Orion art”, Beograd), arhitekte Zlate Vuksanović-Macure, nagrađena je tri puta: priznanjem na Salonu urbanizma, nagradom „Ranko Radović” i prvim mestom u kategoriji publikacije na Salonu arhitekture.
Tema teška i komplikovana ali pitko predstavljena, bila je ocena poslednjeg od tri žirija. Osim toga, sveobuhvatno obrađena – počev od pregleda socijalne strukture stanovništva, preko analize konkretnih primera i stambenih tendencija, pa do smeštanja svega toga u urbanistički i društveni kontekst.
Period između dva rata izabran je namerno, kaže Macura, jer je reč o početku industrijalizacije, tranzicije, o vremenu obimnog naseljavanja u kojem Beograd postaje glavni grad tadašnje Kraljevine Jugoslavije, o dobu koje mnogi pamte kao „bel epok”, koje u sebi, istovremeno, krije brojna iznenađenja.
– Moje istraživanje života siromašnih trajalo je, zapravo, dugo, praktično od kada sam radila u Urbanističkom zavodu Beograda, Društvu za unapređenje romskih naselja, UN-Habitatu... Prvo je nastala magistarska teza, potom i ova knjiga. Tokom tog mog puta zapanjila sam se više puta podacima koje sam pronašla. Za početak, broj siromašnih u Beogradu toga vremena me je šokirao. Reč je o više od osamdeset odsto stanovništva, vrlo šarolikog porekla. I svi oni sastavljali su kraj s krajem, manje više. Negde nije radio nijedan član porodice, negde jeste jedan, ali sve je to bilo nedovoljno za iole pristojniji život. Što će reći da je sve ovo lepo iz tog perioda što danas vidimo sagradio mali sloj industrijalaca, velikih trgovaca, držanih činovnika, o čemu je govorio, analizirajući podatke iz popisa, i publicista Slobodan Vidaković, urednik Beogradskih opštinskih novina – priča autorka.
Detaljne mape koje se nalaze u publikaciji pričaju priču o rasprostranjenosti siromaštva u glavnom gradu. Bilo ga je i na Dorćolu, i na Terazijama, i u Marinkovoj bari. Poznata su Jatagan mala, Pištolj mala, Prokop i slična međuratna naselja, u kojima su ljudi često živeli bez struje ili vode, u blatu, prašini. Ali, i za takav smeštaj često su nešto nekome plaćali.
– Pored zanimanja lekara, novinara, arhitekte postojalo je i još jedno, karakteristično baš za to vreme – rentijer. To je bio potpuno zvaničan posao. Oni su posedovali osim svojih kuća i višespratnice i zemlju, koje su izdavali bogatijem stanovništvu, ali su isto tako izdavali i male memljive stanove, sobice, kako u centru tako i na periferiji. Iako žene tada nisu imale pravo glasa, bile su ravnopravne u nasleđivanju, čak su činile više od polovine rentijera oko 2.000. Tri beogradske dame, recimo, posedovale su pola Banovog brda. Naravno, bilo je među njima i onih koji su svoj mali stan delili sa još nekim stanarom, da bi preživeli, ali oni se u ovoj priči ne računaju.
Na posletku, naša sagovornica ističe još jednu zanimljivost – za to vreme naprednu dozu multikulturalizma i verske tolerancije, vezanu posebno za jednu od imućnih porodica čije je prezime Jaćimović.
– Na prostoru današnje Cvetkove pijace ova porodica posedovala je ciglanu. Imali su još imanja i zemlje, ali su ostali poznati kao dobrotvori kalmika – izbeglica mongolskog porekla i budustičke vere, koji su došli bežeći od revolucije u Rusiji. Jaćimovići su pomogli tim ljudima da u Malom Mokrom Lugu naprave budistički hram, zaposlili su ih, dali su im placeve za kuće, donirali cigle i slično. Tako nešto danas zvalo bi se društveno odgovorno ponašanje.

Borba za ljudska prava u naselju Pištolj mala

Gradske vlasti rešile su, u jednom trenutku, da sruše kuće na prostoru tadašnje Pištolj male, čiji su stanovnici potom uputili peticiju od pet tačaka, koja zvuči baš onako kako bi je i danas napisali borci za pravo na stan kao ljudsko pravo. Ona je čak primer naprednog partnerstva između građana i gradske uprave, kaže Macura i objašnjava:
– U tom pismu, između ostalog, istakli su da se oni nisu tu doselili jer su želeli nešto tuđe nego zato što su morali, da grad mora da bude svestan kakve posledice to može da ima po njihove porodice ako im niko ne obezbedi alternativni smeštaj i da bi nadležni mogli da se ugledaju na druge evropske prestonice koje su u sličnim slučajevima obezbedili adekvatnu zamenu.
Otišli su i korak dalje i istakli spremnost da i sami učestvuju u pronalaženju nove lokacije i građe za nove kuće, zarad zajedničkog dolaska do rešenja.

M. Dimitrijević