Žudnja za lepotom i savršenstvom

01.03.15 Lipar

Kompaktna studija Jane Aleksić predstavlja osveženje kada je posredi promatranje bogodelanja u sferi umetnosti, ne samo direktno, već pre svega kroz autora. Po sredi nije još jedna rasprava o mimezisu, već objektivni uvid u teurgijsku dimenziju svekolikog čovekovog književnog stvaralašta. Za autorku je proces nastanka književnog dela i njegovog potonjeg života neprikosnoven i ona se prema njemu odnosi kao prema subjektu ogleda. Tek kroz tako formiran suveren fenomen stvaranja ona propušta uticaj božanskog, pritom brižljivo vagajući na koji način ono utiče na autora i delo. Sama autorka je, uslovno rečeno, laborant, dok joj bogata teorijska postavka (lista reference broji 107 unosa) služi kao potpora za tumačenje rezultata dobijenih ovakvom neposrednom dijahronom analizom.

U knjizi se pri razmatranju pojma lepote priznaje njena dualna priroda kao stvaralačkog poriva, ali i oruđa zla, ukoliko je lišena proviđenja. Još jednom se potvrđuje da unutrašnja lepota prethodi spoljašnjoj i upravo takva lepota može spasiti (preobraziti) svet, dok umnožavanje spoljašnje lepote samo pogoršava problem. Autorkine reči da „tamo gde se lepota završava, počinje teurgija, kao bogodelanje, objava smisla“ (Aleksić 2014: 293) treba tumačiti kao kompliment umetnosti, ne samo zbog svoje veličine, već prvenstveno skromnosti koja je posledica ujednačenog pogleda na tu temu. Lepota je oruđe kojim se stiže do Istine, ali sama po sebi ne može biti odredište, već samo put. Teurgija s druge strane ne poseduje tu pokretljivost koja krasi lepotu i više je kotva, bilo kao polazište, bilo kao ishodište. Bogodelanje zapravo nije ništa drugo do čovekodelanje u kome ljudski vršilac radnje operiše isključivo sa materijalnim manifestacijama lepote kako bi ih priveo božjem liku. Autor je istovremeno i autonoman i podređen, jer prateći dati pojam Lepote on otkriva sopstvenu lepotu koja nije oprečna zamišljenoj. Čitav ovaj proces se odvija uokviru „estetizovanog sveta književnosti i umetnosti“ čime svekolika umetnost dobija primat u čovekovom nastojanju da razreši tajnu božanstva kojom bi razrešio sopstvena sudbinska pitanja.

Dodatna dimenzija ove knjige je i njena dvojako pristrasna priroda. S jedne strane ona predstavlja „poseban vid odbrane književnosti i umetnosti od teologije; jer ističe duhovno-religijski aspekt umetničkog stvaranja, a negira hipotezu o stvaranju ex nihilo i zametnim i tamnim izvorištima inspiracije“ (Aleksić 2014: 12). S druge strane pak „knjiga može biti i odbrana teološke i etičke dimenzije književnosti i umetnosti od sekularnog teorijsko-estetičkog pristupa, koji, afirmacijom individualnog, intelektualnog, estetičkog, zanemaruje religijski aspekt stvaralaštva i sužava duhovno polje književnosti“ (Ibid.). Drugim rečima, umesto da jednostavno iznese dva stava o procesu nastanka umetničkog dela, autorka ih zapravo upoređuje, i što je još važnije, zastupa i jedan i drugi istim žarom, iznoseći argumente koji bi inače bili oprečni. Ovakvi široki vidici ne vode, kao što bi se moglo pretpostaviti, u protivrečnost (naročito pogubnu u naučnoj studiji ovakvog tipa), već u jednu živu i bogatu raspravu koja čitaoca gotovo doslovno „goni“ do poslednje stranice poput kakve detektivske priče. Koristeći se stavovima Platona, Solovjova, Berđajeva i drugih, na momente se rasprava na stranicama ove knjige može učiniti plodonosnom, kao da zaista može odgonetnuti istinsku prirodu teurgije u čovekovom stvaranju, umesto da je samo opisuje.

Najveće bogatstvo ove knjige leži u sračunatom uključivanju božanskog faktora u čin ljudskog stvaranja, pre svega u domenu književnosti. Autorka ovo čini jako smelo, nijednoga trenutka ne zalazeću u teologiju niti u pogubni ateizam koji prati naučne studije ove vrste. Suštinski, nenarušavajući naučni diskurs, studija Jane Aleksić uspeva da distanciranjem od predmeta rasprave zapravo privuče i zainteresuje čitaoca kakve god on motive imao za njeno prelistavanje. Pretresajući oba istorijska gledišta geneze književnoumetničkog dela, u knjizi se na posletku ne priklanja ni jednom ni drugom. Svako naučno delo treba da teži da ostavi takav utisak jer kako Hajdeger veli: „nauka se ne sme posmatrati kao sistem stavova i sklopova utemeljenja, već kao ono u čemu se faktički opstanak (Dasein) razjašnjava sa sobom samim“. Žudnja za lepotom i savršenstvom je odličan primer ovakvog „razjašnjavanja“ u savremenoj srpskoj književnoteorijskoj misli.

Stefan Pajović