Ako je to ljubav / Ovoga puta o bolu

20.11.10

Kulturni procesi koji se odvijaju poslednjih godina na ovim prostorima dobijaju novi oblik, kaže Mihajlo Pantić, pisac, književni kritičar potpredsednik srpskog PEN-a koji u intervju za „Blic” govori o nedavno održanom regionalnom kongresu PEN-a, povezivanju kultura, estradizaciji književnosti....
Nedavno je u Srbiji održan regionalni kongres PEN-a koji je okupio više od 20 pisaca iz devet zemalja (BiH, Bugarske, Češke, Hrvatske, Kipra, Makedonije, Slovenije, Turske i Srbije), a tema je bila „Memoari: činjenice ili fikcija“.

U osvrtu na ovaj događaj Mihajlo Pantić kaže da valja skrenuti pažnju na nekoliko bitnih stvari. - Taj skup je bio uvod u održavanje svetskog kongresa međunarodnog Pen centra 2011. u Beogradu, jedan od izuzetno značajnih kulturnih i ne samo kulturnih događaja, gde će, između ostalog, doći više od 250 pisaca, uključujući i nobelovce. Bavljenje temom, memoarima, odnosno fikcijama i činjenicama unutar njih, pokazalo je evidentan napor književosti i pisaca iz ovog podneblja da književno tematizuje i preosmisli novi talas istorijskih zbivanja u realnosti. Književnost, naravno, ne nastaje ispod staklenog zvona, već je na ovaj ili onaj način iznedrena iz života. Mi smo imali tu nesreću da nam ne bude dosadno i sada se suočavamo i sa dilemama koje u književno-umetničkom smislu otvaraju pisana sećanja i svedočanstva u odnosu na ratove i sve ono što je obeležilo poslednjih dvadesetak godina.

Na skupu je posebno apostrofirana regionalna saradnja?
- I na ovoj konferenciji se pokazalo da kulturni procesi koji se odvijaju u regionu poslednjih godina dobijaju nov oblik. Ispostavilo se da je proglašena samodovoljnost nacionalnih kultura bila kratkog veka.

Jedna od najvažnijih aktivnostio srpskog PEN-a je upravo regionalna saradnja. I nedavno održani 55. međunarodni sajam knjiga u Beogradu je, recimo, pokazao koliko su sve, da ih tako nazovemo, male kulture pritisnute raznim aspektima globalizacije, kako god da razumemo tu reč. Zemlje iz eks-Ju regiona su bar sačuvale neko sećanje, ali čim se, na primer, mrdnemo do Grčke, biva jasno da ne umemo da raspoznamo šta je današnji diskurs tamošnje književnosti i umetnosti. U tom smislu je regionalni PEN vrlo značajan, a značajno je i utoliko što budućnost svetskog PEN-a nije u globalnom kontekstu nego upravo u toj saradnji regionalnih područja.

Jedno od gorućih pitanja književnosti jeste njena estradizacija i borba protiv nje, o čemu je bilo reči i na kongresu...

- Estradizacija književnosti je fenomen za sebe. Pri čemu, čini mi se, da odrednica „borba protiv” nije dobra... Citirao bih Olgu Slavnjikovu, poznatu savremenu rusku spisateljicu. Naime, kada su je pozvali da se slika sa jednom spisateljicom čije knjige imaju ogromne tiraže, Slavnikova je rekla: „Ne, ja to ne želim jer se gospođa i ja očigledno ne bavimo istim poslom”. Dakle, književnost i estradna izdanja nisu isto, a ako mene pitate, mislim da među njima treba da postoji nekakva miroljubiva koegzistencija...

Otkad nismo čuli taj izraz!
- Zaista to mislim. Između ostalog i zato što smo ogrezli u negiranju. Svi su skloni da kritikuju, ali niko nije spreman da ponudi konkretno rešenje, da kaže: Ljudi, svi znamo da ovo ne valja, ali daj da nešto uradimo. Svi smo usvojili govor negativiteta. A to je, zapravo, najlakše jer nas oslobađa obaveze i odgovornosti delovanja. Niko neće da se izloži riziku da uradi nešto. Svima je najlakše da kažu u ovoj zemlji ne valja ništa. OK, ne valja, ali šta ćemo sad? Prema tome, neka cveta hiljadu cvetova, neka i tih estradnih pisanija, s njima će se, ionako nema sumnje, vreme pozabaviti na pravi način.

Sami sebi dižu spomenike
Da li su memoari pranje biografije?
- Sigurno da jesu. Tačnije, definisao bih to ovako: memoari su idealizacija biografije, jer čovek pišući memoare želi da ukaže ne samo na sopstvenu važnost nego i da tome doda idealističku dimenziju. Znači da sam sebi za života podigne spomenik.

T. Nježić