Solvitur Scribendo

02.04.20

Ovo su dani kada se svi, zaustavljeni usred suludog ubrzanja svakidašnjeg života, preispitujemo na ličnom planu, ali i mislimo o tome kuda ide naša civilizacija. Reč je, nema spora, o velikoj opomeni prirode, o upozorenju da je čovek u svojoj nezajažljivosti i oholosti preko svake mere uzurpirao planetu, jedini svoj dom, i da ga bezočno iscrpljuje. Nisam siguran da ćemo, kada se ova pandemija završi, a i taj dan će doći, dugo pamtiti takvo upozorenje, sve će se nastaviti po starom. Borislav Pekić je izgleda bio u pravu, čovek sve radi u korist samouništenja - kaže Mihajlo Pantić, pisac, univerzitetski profesor, književni kritičar.
Njegovu najnoviju knjigu „Solvitur scribendo” („Pisanje rešava”, “Arhipelag”) čini zanimljiv skup eseja, priča, kritičke proze…
U tematskom smislu na stranicama se prepliće širok luk tema; od, primerice, ’68. i Albanije u srpskoj književnosti, preko pisanja i svakodnevice, do Novog Beograda i mitova o vinu, pa na dalje. U šali konstatujemo da nam, sviđalo nam se ili ne, razgovor obeležava tri K - književnost, korona i kako ćemo…
Šta danas pisanje, odnosno čitanje kao neodvojivi deo vašeg i drugih života, rešava ili nerešava? I, naročito, šta književnost može, a šta ne može u trenutnim okolnostima, mislim pre svega na iskušenje pošasti i samoizolacije sa kojima se suočava ceo svet?
- Ne bih voleo da ovaj naš razgovor nekoga podseti na dramu Aleksandra Popovića „Mrešćenje šarana” u kojoj se spoljašnji, veliki svet nalazi pred katastrofom, a junaci, gluvi za tu opasnost, ignorantski, s visoka raspravljanju o nekim nazoviekskluzivnim temama. Ovo su dani kada se svi, zaustavljeni usred suludog ubrzanja svakidašnjeg života, preispitujemo na ličnom planu, ali i mislimo o tome kuda ide naša civilizacija. Reč je, nema spora, o velikoj opomeni prirode, o upozorenju da je čovek u svojoj nezajažljivosti i oholosti preko svake mere uzurpirao planetu, jedini svoj dom, i da ga bezočno iscrpljuje. Nisam siguran da ćemo, kada se ova pandemija završi, a i taj dan će doći, dugo pamtiti takvo upozorenje, sve će se nastaviti po starom. Borislav Pekić je izgleda bio u pravu, čovek sve radi u korist samouništenja. Šta pisanje u tome može? Rekao bih, ne mnogo. Da eventualno upozori na realno stanje stvari i da donekle anestezira neižbežni strah. A šta rešava, to se i ja pitam, i zato nastavljam da pišem čekajući odgovor koji stalno izmiče.
A otkud baš naslov „Solvitur scribedno”?
- „Solvitur scribedno” je, naime, latinska izreka koju sam davno čuo od mog starijeg kolege, dragog Voje Čolanovića, zapamtio je i posvojio. Čini mi se da se njome dosta dobro označava proces pisanja kao neprestanog traganja za nečim što nas poziva utoliko više što ne znamo o čemu je stvarno reč. Odgovori izranjaju neplanirano, u neočekivanom trenutku, na neočekivanim mestima.
U pomenutoj knjizi, a i na drugim mestima i drugim povodima, pisali ste i govorili o promenjenoj ulozi i mestu književnosti u savremenom dobu određenom digitalnim svetom i novim tehnologijama…
- Sa pojavom filma, potom televizije i, najzad, novog, elektronskog načina komuniciranja, književnost je izgubila prioritet u ispunjavanju temeljne, prirodom zadate ljudske potrebe koja se zove pričanje priče. Priča je poseban vid izražavanja našeg doživljaja i razumevanja sveta, u njoj gradimo i njome iskazujemo emocionalni ili saznajni odnos prema sebi, prema drugima, i prema svemu onome u čemu postojimo i što nas određuje. Slično je i sa poezijom, samo na još dublji, simbolički posredovan način. Potreba za pričom i pričanjem, da parafraziram Ivu Andrića, čini nas ljudima, ali je model prenošenja priče u našem dobu promenjen. Književnost je postala prespora umetnost, zahteva vreme u doba kada ima svega izuzev njega, sasređenog, dugog vremena u kojem se možete posvetiti pažljivom čitanju. Pa ipak, svet nastavlja da piše i da čita, što daje izvesnu nadu da nije sve otišlo dođavola.
U knjizi „Solvitur scribendo” govorite o pisanju iz nezadovoljstva, iz nemira, iz neimenljivih razloga. Može li se govoriti o čitanju iz sličnih ili nekih drugih pobuda? Ako je pisanje kreativno, da li i čitanje može biti tako?
- Čitanje je vid sekundarne, izazvane imaginacije. Svaki čitalac na drugi način zamišlja i aktivira smisao onoga što čita. Tekst je nepromenljiv, ali svaka dobra knjiga ima onoliko verzija koliko ima čitalaca. Čitanje je i vrlo kreativna radnja, mogao bih iz iskustva reći da je svako dubinsko čitanje u stvari ponovno pisanje čitanog teksta. I do izvesne mere upisivanje i poistovećivanje sa čitanim sadržajem, ili, drukčije a isto rečeno, usaglašavanje sopstvenih misli sa rečenicama koje je neko pre nas napisao. Stalno ponavljam – ne bih pisao da pre i posle svega ne doživljavam sebe kao čitaoca.
Pisali ste i o književnosti koja tematizuje događaje iz juna 1968, potom i o Albancima u srpskoj književnosti, o iskustvo člana žirija NIN-ove nagrade… Šta je ključno za vas u pristupu svim tim aktuelnim temama?
- Isidora Sekulić je to nazivala „zadatkom dana”. Pisanje je uvek aktivan odgovor tekućem vremenu, reagovanje na teme koje lebde u vazduhu i čiji je opštiji značaj nesporan. Da se razumemo, meni i „mrešćenje šarana” može biti vrlo važna tema, ali, jednostavno, postoje prioriteti, postoje pitanja na koje je svako misleće biće, nezavisno od toga da li je ili nije umetnik, dužno da ponudi svoj odgovor. Otpor „propisanom” ili nametnutom mišljenju sa kojim ovo društvo živi od Prvog srpskog ustanka moguće je samo sinergijom i usaglašavanjem različitosti. Svaki čovek opaža stvarnost na svoj način, ali je ovo, na kraju krajeva, ipak jedan zajednički svet, jedini koji poznajemo, najbolji od svih drugih do kojih se naš um nije dovinuo.
Dovršili ste i jednu nedovršenu priču Laze Lazarevića. Šta vas je podstaklo da to učinite. Šta vam je donelo to pisanje, da li ste imali neki predumišljaj?
- Velika prednost (post)modernog načina pisanja počiva u mogućnosti izbora neke od pripovedačkih tehnika koje su uspostavljene tradicijom. Svaku priču pokušavam da napišem na drugačiji način, saobražen temi i onome što želim da kažem. One dve-tri antologijske Lazarevićeve priče postale su deo kolektivne pripovedne memorije srpskog jezika, hajde da to i praktično potvrdimo. Naprosto volim da se iskušavam u različitim stilovima, nije tu reč ni o kakvom imitiranju ili pukom oponašanju, nego o dubinskom saglasju, o pronalaženju one jezičke frekvencije bez koje neka priča ne bi ni mogla biti ispričana. Igrao sam se tonalitetima Čehova, Gogolja, Andrića... Sada pokušavam da dovršim priču u duhu „Vremena čuda” Borislava Pekića koju sam zamislio pre trideset i više godina, to je naprosto omaž piscima od kojih sam učio. Ponoviću, bez čitanja nema pisanja, pisanje je u velikoj meri mimetička radnja.
Kao da ne možete bez Novog Beograda, on je karakteristična tema vašeg celokupnog opusa...
- Stalno odgovaram na to pitanje. Proza je umetnost konkretizacije, od nečega se mora krenuti, a gde će nas mašta odvesti, na to pitanje nema odgovora. Tako i ja počinjem od mesta koje me je odredilo i u kojem sam proveo ceo život. Ali u pričama taj grad nastavlja da se menja, da dobija obrise i svojstva koja baš i nemaju previše veze sa prototipom. Tako u stvari Novi Beograd postaje - znam to dobro jer mi, na primer, jedan čitalac iz Rima kaže: „U tvojim pričama je sve isto kao i kod nas” - bilo koji veliki, uskomešani grad. U takvim naseobinama je prva osobina mnoštva ljudi koji ga naseljavaju vrlo intenzivan osećaj samoće. Dakle, ja nastavljam da izmišljam Novi Beograd, a ne da ga „prepisujem”.
Nije li u „glavnoj ulozi” ( i) ove vaše knjige odnos svakodnevice i književnosti?
- Mogu samo da se bespogovorno saglasim. Ne zanima me heroički koncept literature, ne zanimaju me junaci spomenički visoki pet metara, oni koji menjaju tok istorije, ne zanima me romantizacija prošlosti, na kraju krajeva ne zanimaju me, osim po izuzetku, ni autsajderi koji su premrežili književno nebo 20. veka. Zanimaju me obični ljudi, slični meni, mojim poznanicima i bližnjima. Drama svakodnevice je vrlo duboka, usudio bih se da kažem da je i ona šekspirovski intenzivna, samo što najčešće nije lako vidljiva. Izabrao sam, znam, najteži put - običnost i neizrazitost učiniti vrednim priče, i ne prestajem da se rvem s tim.
Univerzitetski ste profesor, držite li onlajn nastavu? Šta govore studenti van nastavnog sadržaja, i kakve utiske dobijate od takvog načina posredovanja znanja?
- Naravno, imam dinamičan kurs kreativnog pisanja sa studentima iz te moje grupe, imam konsultacije sa doktorandima, razmenjujemo informacije, literaturu i komentare o pročitanim radovima, pripremam sa kolegom na predmetu testove koje ćemo raditi kada se vratimo uobičajenom načinu nastave. Utisci su vrlo povoljni, odgovornost i tačnost pri izradi zadataka su na visokom nivou. I još nešto: u pisanoj razmeni misli uvek izroni nešto što vam u usmenoj komunikaciji ne pada na pamet. I obratno, naravno. Medij je poruka, stara je to, nepomeriva istina.
Kada (i ako) vas neko pita šta čitati ovih dana, kakav je vaš odgovor?
- Začudo, čitam manje nego u regularnim okolnostima. Dan protekne u slušanju vesti, u razmeni imejlova, SMS i Viber poruka, u razgovoru sa sinovima, rodbinom i prijateljima. Televizija, radio, kompjuter i mobilni telefon su od ranog jutra do kasne večeri stalno uključeni, i koncentracija nam je zbog toga iseckana i razdrobljena, fokus se menja na svakih deset-petnaest sekundi. Ne može čovek sve to da prenebregne, da se pravi da je „mrešćenje šarana” tema dana. Čitam novine i nedeljnike, posećujem portale i sajtove, redigujem svoje tekstove, čitam studentske radove. Uveče, ipak, ukoliko ne pronađem neki dobar film, što mi se retko desi jer je filmska industrija, u šta se neprestano uveravam, u velikoj meri postala fabrika za reprodukciju otužnih stereotipa - obavezno pročitam poneku antologijsku priču i neizostavno tri ili četiri pesme, po mogućstvu naglas. Poezija je vid mentalnog pročišćenja posle kojeg se lakše utone u san.

Tatjana Nježić