Priče na putu

20.08.11

PISAC, književni kritičar i univerzitetski profesor impresivne stvaralačke i radne biografije, Mihajlo Pantić (1957) autor je desetak knjiga priča, dvadesetak knjiga eseja i ogleda i isto toliko antologija i zbornika kratke priče (zajedno sa Davidom Albaharijem, Vasom Pavkovićem i Petrom Lazićem). Dobitnik je niza nagrada, među kojima su: „Milan Bogdanović“, „Stanislav Vinaver“, „Branko Ćopić“, Andrićeva nagrada, „Đorđe Jovanović“, Nagrada grada Beograda. Ovih dana na engleskom jeziku u „Geopoetici“ izašla mu je knjiga „Suviše vremena za nevažne stvari“ i, takođe na engleskom, „Kratka istorija srpske književnosti“ (sa grupom autora), u izdanju PEN.
Sa suprugom Jelenom, lektorom, i sinovima Đorđem, studentom italijanskog jezika i Bogdanom, studentom istorije, živi na Novom Beogradu, gde je i rođen i kome je ostao veran svih ovih godina.
* Mnoge vaše priče tematski su vezane za Novi Beograd, koji je poslednjih godina znatno izmenio lice. Kako kao pisac i Novobeograđanin doživljavate te promene?
- Promena je neverovatna. Pre pedeset godina Novi Beograd bio je peščana pustinja sa ponekom oazom, novoizgrađenim kvartom, a danas je to najurbanija sredina ovoga dela Evrope. Sve se u njemu vrtoglavo ubrzalo, moja generacija, koja je prva tu odrasla, živi svoje zrelo doba, a stigli su i naši sinovi i kćeri koji i ne znaju za drugi način života osim onoga na Novom Beogradu. Ljudske sudbine i karakteri se menjaju u skladu sa preobražajem mesta na kojem žive, što je više nego dovoljan razlog i podsticaj da nastavim da o tome pišem. Svako piše o onome što mu je najbliže, Džojs o Dablinu, Bora o Vranju, Prust o Kombreu, Andrić o Bosni i Beogradu, to je naprosto tako...
* U kojoj meri kritičar u vama može da pomogne svom „dvojniku“ piscu?
- Pisac je sam sebi najbolji kritičar. On me neprestano upozorava, koriguje i opominje da sam dužan da pišem najbolje što umem. Zato valjda i ne pišem više od dve-tri priče godišnje, i to samo onda kad unutrašnji pritisak postane neizdržljiv. Potrebno mi je stoga četiri-pet godina da sklopim novu knjigu priča. Kritičar je neko ko je okrenut spolja, uronjen u svet onoga što pišu drugi, a piscu to dobro dođe, meni je čitanje drugih važan podsticaj za pisanje, uvek se obazirem na pisce koje volim. Kad god nešto napišem kritičar se u meni zapita da li bi to mogao da potpiše neko od koga sam učio.
* Današnju književnu scenu karakteriše veliki broj naslova u kojem se prave književne vrednosti često gube?
- Ne odnosi se to samo na književnost. Prvi problem svih današnjih umetnosti, slikarstva koliko i muzike, filma, pozorišta ili književnosti je hiperprodukcija. U preobilju čije pravo ime je haos nije moguće više uspostavljati hijerarhizovane sisteme vrednosti. Svaki umetnik traži i nalazi svoju ciljnu grupu, a svako ko je zaniteresovan da sebi priušti neki estetski doživljaj mora za njim sam da traga. I otvoriće mu se, ukoliko dovoljno dugo bude kucao. U našoj kulturi koja obimom nije velika, ali ima vrlo duboku tradiciju i vrlo razuđenu savremenu produkciju, u ovom trenutku postoji najmanje deset paralelnih sistema vrednosti, što je dobro. Unisone kulture su mrtve kulture.
* Čini se da su se i književni kritičari uklopili u opštu atmosferu nezameranja i čuvanja ličnih interesa i pozicija?
- Kritika prati sudbinu književnosti, odavno sam se uverio da nema dobre kritike bez dobre umetnosti. Istinska, kreativna kritika može se pisati samo iz ljubavi, da opet citiram Mešu Selimovića, ostalo je mrzovolja koja za sebe uzurpira kritički jezik i oblik. Nije mi do kraja jasno u čemu se danas ogleda moć kritike. Ona se jasno podelila na dva oblika: jedan je marketinški, drugi je akademski. Marketinški deo podleže zakonima tržišta, socijalne ili ideološke narudžbe i niko ga ne shvata ozbiljno, a akademsku kritiku, koja se povukla u zabran niskotiražnih književnih časopisa, jedva da ko čita. Ali, kritika opstaje, jer je i dalje potrebna. Bez nje nema razgovora o vrednostima, književnost koja ne uspe da izazove reakciju kritike ne traje dugo. Ko se, recimo, seća većine romana koji su tokom proteklih pet ili deset godina dobili Ninovu nagradu?
* Kao veoma komunikativan čovek, sigurno imate i česte neformalne razgovore sa studentima. Koje brige muče te mlade ljude, opredeljene za „neprofitabilna“ zanimanja?
- Nije im lako, naročito onima koji žele da se bave književnošću. Na toj crnoj top-listi ubedljivo prvo mesto zauzima besperspektivnost. Onda slede društvena konfuzija, institucionalna neodgovornost i nekompetentnost, korumpiranost, neuvažavanje sposobnosti, negativna selekcija, odsustvo dugoročnih kulturnih strategija, proivoljnost reformi koje se donose samo da bi nam navodno bilo bolje, a zapravo se od 2000. godine malo šta suštinski promenilo. Stalno im govorim da treba da nastave da se bore, da ne posustaju, da idu za svojim ciljevima i idealima, na njima ostaje svet. Najbolje godine života moje generacije ionako su pojeli skakavci. Sve više ličimo na one Krležine pse pokraj plota koji gledaju karavane koji prolaze, ali ih mrzi da laju, zasitili su se svega. Nedavno me je jedan prijatelj, pola u šali, pola ozbiljno, pitao zašto ne uđem u neku partiju, ne bih li konačno kapitalizovao svoj višedecenijski javni rad. Odgovorio sam mu da ću se učlaniti u partiju zgađenih, čim bude oformljena. I kandidovaću se za njenog predsednika.
* Na koje pisce najmlađe i mlade generacije „tipujete“ kao na autore koji imaju zavidan književni potencijal?
- Poslednjih desetak godina uglavnom pišem o poeziji. Imamo vrlo darovite mlade pesnike. Prozu ne pratim tako intenzivno. Vrhunski pesnik možete biti i sa dvadeset godina, Miljković ili Rembo su za to dobri primeri, a za prozaistu je osim dara potrebno i znanje i iskustvo. Ne brinem, u tom pogledu, za budućnost našeg romana i priče.
FANATIČNI RIBOLOVAC
* DA li vam je ribolov i dalje velika strast?
- Što sam stariji, sve sam fanatičniji ribolovac. I što imam manje vremena za tu svoju strast, sve više o njoj razmišljam. Nisam od onih ribolovaca kojima je ulov na prvom mestu, ribolov je za mene prosvetljenje i očišćenje. Volim onu misao Meše Selimovića da to nekom izgleda kao ludost, ali je zapravo velika strast koja brani čoveka od drugih ludosti. Najveća mudrost u životu je da čovek pronađe pravu ludost, kaže veliki pisac.
PRONAĆI NADU
* NA upravo završenom Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji bili ste član žirija. Kako vam izgledaju naše „filmske priče“?
- U jednoj rečenici: višak stvarnosti, manjak umetnosti. Srpski scenaristi i reditelji, baš kao i savremeni pisci, u velikoj većini slučajeva pokušavaju da pronađu ključ za stvarnost koju živimo. Poneko u tome uspe, većina se nažalost zadovoljava verističkom interpretacijom brutalne savremenosti. Razumem da je umetnik obavezan dobu u kojem živi, i da stvaranje ispod staklenog zvona ne vodi nikuda, ali bih voleo da je u dvadesetak filmova koje sam gledao, naročito u radovima mlađih reditelja, više mašte, humora i nade. Vremena su takva da umetnost mora na sebe da preuzme obavezu da iznova pronađe nadu, odnosno da se ne zadovoljava pukim preslikavanjem svakidašnjice.
BALZAK NAŠEG DOBA
* VREME poremećenih vrednosti i odsustva morala kao da je bogomdano za nekog „srpskog Balzaka“ koga, međutim, nema. Odsustvo izuzetnog dara ili nedostatak prave hrabrosti?
- Svako vreme ima svog Balzaka. Sa scene su u minule dve decenije otišli naši moderni klasici, a za dve naredne decenije znaćemo ko će, jedino po vrednosti svoga dela, biti prepoznat kao Balzak našeg doba. Savremenost o tome ne odlučuje, ona se iscrpljuje u besmislenoj trci za prestiž i u brzosagorevajućim, plitkim strastima.

Dragan BOGUTOVIĆ

31.08.11 Plastelin.com

OVO JE KNJIGA PUTOPISNIH PRIČA KOJA ME JE ODVELA u Prag, Beč, Moskvu, London, Ohrid, Kalgari, Edmonton, Beograd u Montani, Niš, Budimpeštu, Poznanj, Sarulešti, Sarajevo, Oslo, Sjudad de Meksiko, Pariz, Sofiju, Slankamen, Brione, Dablin, Lavov, Kijev... Dvadeset i četiri putopisne priče, pisane u periodu od 1997. do 2008. godine i premijerno objavljivane u periodici, predstavljaju proznu kolekciju koja se logično nadovezuje na seriju knjiga objedinjenih naslovom "Puzzle". Tekstove je moguće podeliti u dve celine: beleške sa putovanja i zapise sa pecanja. Ni u jednom ni u drugom slučaju ne radi se o bedekerskoj ili reportažnoj prozi, već o intimnim - pa ako želite i ispovednim - tekstovima posvećenim onome što suštinski određuje našeg autora: pisanju i ribarenju. Pišući o gradovima u kojima je bio, uvek poslom nikad zabave radi, detaljno je i znalački - na nekim mestima i veoma duhovito - opisao dosadni, birokratski književni život: skupove PEN centra, književne tribine za dijasporu, slavističke kongrese, gostujuća predavanja i sl. U prozama o ribarenju, naročito u onim sa delte Dunava, Pantić objašnjava svrhu svakog puta: "putovati se mora a živeti baš i ne"! Za razliku od puste svakodnevice protraćene uzalud, i najkraći put pamti se zauvek, jer nas putovanje menja i donosi u svest neku novu sliku, "neko saznanje do kojeg se u sobi ne dolazi".
U KNJIZI SE POKAZALA NJENA KRITIČNA TAČKA: Iako su funkcionalnost verovatno imali u prvobitnim verzijama teksta namenjenog periodici, u knjizi su se kao izlišna pokazala upravo doslovna citiranja i prevodi iz kataloga, svečanih govora, saopštenja... Takođe, možda je nedostajući podnaslov mogao da objasni suštinsko određenje tekstova kao putopisa koji govore o susretima u okviru književnog esnafa.
PRVA REČENICA GLASI: "15. mart 1997. Sivo proleće, ni traga od zelenog, sve nešto između crnog i belog, svuda okolo, pa i u duši."
POSLEDNJA REČENICA GLASI: "Ne znam zaista kako bi trebalo da izgleda čovek koji drži reč, ali je on naprosto tako izgledao, s paricom u džepu, kao lik iz nekakve ruske bajke."
TIPIČAN ODLOMAK: "Ukoliko želimo da saznamo nešto važno o sebi, moramo negde otići, moramo se izmestiti; želja za bežanjem, za stalnim izmicanjem iz onoga čemu pripadamo i što nas određuje, ali i ograničava i sputava, ne prestaje da treperi u nama."
PREPORUKA ZA ČITANJE: Obavezno pročitati i prethodne knjige ovog autora iz ciklusa "Puzzle".
Srđan V. Tešin

07.05.11 e-novine.com

"Priče na putu" su sasvim neinspirativna knjiga, ideološki problematična, ona koja se može čitati zahvaljujući ispunjenom uslovu pismenosti, ali i ne mora. Pošto pripovedač u jednom tekstu izjednačava čitanje sa životom, onda vam ja preporučujem da, svakako što se ove knjige tiče, ne budete živi na dva do tri sata koliko bi vam inače trebalo da je savladate. Iskoristite to vreme „kliničke smrti“ za nešto pametnije - pecanljivih, neobije, na primer.


Putopisna forma nije najpopularnija među piscima verovatno zato što su danas putovanja kudikamo pristupačnija širem sloju građana čak i ove zemlje nego pre stotinak godina, te se tako svega nekolicina knjiga našla u trci za još jednu od književnih nagrada, novoustanovljenu, koja se dodeljuje za putopis i nosi ime Mome Dimića. Inače, broj književnih nagrada se izjednačio sa brojem aktivnih pisaca, mal" ne rekoh pismenih žena i muškaraca, mada biti pisac/spisateljica u Srbiji ne znači nužno i da ste pismeni, a ako se nastavi sa ovom tendencijom, onda će se dogoditi paradoks da imamo više književnih nagrada nego pisaca, pa će bit" belaja, kako je to još davno u svom inicijalnom tekstu o književnim nagradama pomenuo Predrag Čudić. No, bitno nije to nego da su u konkurenciji za nagradu „Moma Dimić“ bile tri knjige, a da je najbolja među njima na kraju ispala zbirka putopiščića Mihajla Pantića Priče na putu (Kulturni centar Novog Sada, 2010) što me je podsetilo, namerno ili slučajno, na to će uvaženi autor dati najbolji odgovor - na Prozu na putu.

Zbrika kratkih putopisa Mihajla Pantića sastavljena je od tekstova koji su nastajali između 1997. i 2008. godine, poređanih hronološki. U njima je moguće pratiti pripovedača kroz niz gradova i država, od Kanade i Meksika, kao relativno egzotičnih destinacija, pa do Slankamena kao mesta bliskog i dostupnog čitaocima kojima je knjiga namenjena. Najčešće se radi o putovanjima koja bi se mogla opisati kao službena, jer u većini tekstova pripovedač opisuje posete koje je činio kao književni poslenik, nekad u ulozi pisca i člana srpskog PEN-a, a ponekad u ulozi gostujućeg profesora književnosti, mada ima i nekoliko putopisa koji se bave istinskom strašću naratorovom, a to je pecanje. I u ovoj dihotomiji nalazi se jedan od najvećih paradoksa knjige – kad god piše iz uloge književnog poslenika, prevashodno osećanje kod naratora je dosada, a kada se bavi i priseća svojih pecaroških avantura onda je neka vrsta ushićenog mira (ako dopuštate oksimoron) ono što dominira tekstom. Putopis je forma koja se, s jedne strane, zasniva na dokumentarističkom, empirijski proverljivom poverenju (čitalac veruje piscu da je bio na mestu koje opisuje i da je video to što opisuje) i na jedinstvenosti subjektivnog, emotivnog, čak lirskog doživljaja onog što je narator video, sa druge. Paradoks se u Pričama na putu nalazi u pisanju o dosadi, odnosno motivaciji naratorovoj da se bavi time i njegovoj veri da će o događajima koje smatra dosadnim i zamornimiše zanimljive da je ovakva kontradikcija sprovodljiva u praksi. Na koncu, ako mu je bilo toliko dosadno, zašto pisati o tome i, konačno, ako je znao da će mu biti dosadno, zbog čega je uopšte putovao, zašto jednostavno nije ostao kod kuće, na Dunavu, tamo gde najviše voli da provodi vreme.

Tekstualno je pisanje o dosadi sprovedeno na veoma dosledan način koji povremeno podseća na pismene ali nezanimljive školske zadatke štrebera. Formula: došao sam tamo i tamo, vreme sam proveo na ovaj ili onaj način i onda sam se vratio kući, sprovedena je u većini slučajeva. Nema zanimčnih detalja, nema umetnutih anegdota, nečega što bi dalo lično obeležje čitavoj priči, nečega što bi, konačno, dalo motivaciju pripovedanju. Pripovedač ide čak toliko daleko da u putopisu o Parizu („Pariska priča“) gotovo četvrtinu teksta citira katalog sa izložbe o Frensisu Bekonu, slikaru. Nemam ništa protiv citiranja, ali kakve veze imaju Pariz i Bekon, osim što je narator to tamo video? Da razumem da je o Bekonu rekao i nešto što je njega dotaklo, da je izneo neku svoju misao, ne daj bože osećanje, ali ništa od toga. Ne mogu da verujem da je od čitavog Pariza prevod kataloga nešto najznačajnije i najupečatljivije. Ne, pardon, pogrešio sam. Ubijanje muve u stanu prijatelja u kojem je boravio je mnogo značajnije. Pre bih očekivao neku malu anegdoticu, nešto možda i banalno, ali sveže, nešto što će čitaoca pozvati na putovanje, na kretanje, na mrdanje, na avanturu. Ipak ne. Od toga zaista nema ni traga u Pantićevoj knjizi, a i zašto bi bilo. Najbolji je status quo. Ovo je ideološka slika koja prosto bode oči u svim tekstovima. Kao da kaže: nemojte ljudi da se gicate, da se trudite, da lomite noge po avionima, vozovima i autobusima. Nema potrebe, evo ja sam bio i da vam kažem mnogo je dosadno. Toliko je dosadno da mogu tekst da nazovem Dosada u Pragu. Toliko je dosadno na tim kongresima na koje me pozivaju u, na primer, Siudad Meksiku da prosto moram ja da idem da se neko drugi tamo ne bi dosađivao. Ja sam već navikao na birokratiju kongresa PEN-a. Pecaroš sam, dakle sklon strpljivom čekanju, pa ću ja malo do Edmontona ili Moskve, da i to prođe, da se kaže da je neko od naših bio, a da vi ne morate da se mučite.

Nije problem ova vrsta žrtve, na nju smo već navikli, ne samo od pripovedača već i od mnogih drugih. Problem je što ona podrazumeva da je najbolje da niko nigde ne ide, osim mene, i ona suštinski podgreva duh palanke, tu samozadovoljštinu koju on proklamuje, jer k vragu, svuda je jednako dosadno, sa malim ili većim razlikama. Istina je da je pripovedač na pojedinim mestim kritičan prema državi iz koje dolazi, ali to je ono što bih nazvao džentlmenska samokritičnost koja priznaje da ni kod nas nije sve najbolje i da bismo neke stvari od vas mogli i da naučimo, ali ja tu jednostavno ne bih mogao da živim. I iza toga, naravno, sva argumentacija prestaje.

Priče na putu su sasvim neinspirativna knjiga, ideološki problematična, ona koja se može čitati zahvaljujući ispunjenom uslovu pismenosti, ali i ne mora. Pošto pripovedač u jednom tekstu izjednačava čitanje sa životom, onda vam ja preporučujem da, svakako što se ove knjige tiče, ne budete živi na dva do tri sata koliko bi vam inače trebalo da je savladate. Iskoristite to vreme „kliničke smrti“ za nešto pametnije - pecanje, na primer.

Vladimir Arsenić

08.03.11 Koraci

U Pričama na putu Mihajlo Pantić pripoveda difuzno kretanje između književne i empirijske predstave, kao dva pola putopisnog i opšteliterarnog iskustva. Svaki novi prostor u koji se autor izmešta povod je da se pomenute predstave na izvestan način uporede ili samo suoče, bez konačnog suda, osim predvidivog ishoda: nepomirljivosti i, istovremeno, nerazdeljivosti ovih pozicija.

Blaga, ironična (i melanholična) dosada simpozijuma i institucionalnih književnih okupljanja predstavlja okvir i povod putopisnih fragmenata. Upravo kontekst književnog ili pseudoknjiževnog događaja spontano određuje opseg tema. To istovremeno naglašava samoironiju autorske pozicije: on pripoveda odnos empirijskog i literarnog u samom književnom iskustvu. Kroz diverzitet iskustvenih i literarnih predstava o književnosti, Pantić se, nepretenciozno i prividno uzgredno, bavi načinima na koje književnost samu sebe afirmiše, u najširem kontekstu. U raskoraku između dva vida iskustva, autor pronalazi prostor za jedan, svesno marginalan diskurs, nearbitraran čak i kada daje sudove. Margina se implicitno potvrđuje kao jedina autentična pozicija sagledavanja. Iako najčešće u ulozi zastupnika književnih i obrazovnih ustanova, Pantić dvosmisleno učestvuje u događajima, pronalazeći način da bude diskretno odsutan u mreži socijalnih i kulturoloških veza. Sagledavajući prikazan kulturni kontekst s naličja, autor demistifikuje mehanizme institucionalizovanja književnosti, kao i sporazumne (vidljive i nevidljive) autoritete na kojima ono počiva. Posebnu vrednost tom naporu daje činjenica da ni sam ne može da umakne sistemu koji ironijski

prikazuje, izuzev, donekle, iskazivanjem svesti o svojoj poziciji.

Priče na putu karakteriše govor iz obe vizure, uz samoironijsko preispitivanje uloge pisca i izvesnu nelagodu, koju autor često iskazuje, obuzet neprijatnim utiskom pretencioznosti nasleđenih predstava o značaju i mestu pisca. U tom kontekstu ilustrativna je situacija razgovora s ruskom spisateljicom Slavnikovom („Ali znam da ću izaći na kraj sa tobom“), za koju pisanje može biti samo „suštinsko“. Nelagoda koju autor oseća pred ovom obavezujućom i unekoliko optimističnom formulacijom proističe iz podvojenosti: potrebe za takvom definicijom i opsegom važenja, a istovremeno i nemogućnosti da se previdi njihov anahronizam i empirijska beznačajnost. Pitanje o takozvanom „suštinskom pisanju“ anahrono je, pre svega, zbog definitivne promene društvenog statusa književnosti. Umrežena u niz determinišućih društvenih pojava, književnost ne obezbeđuje više autentičnost govora ili delanja. Jedno od najdalekosežnijih Pantićevih zapažanja je dijagnoza o gubitku apelativne i moralne funkcije književnosti – sloboda da bude rečeno sve osvojena je na background-u izvesnosti da pisana reč nije više oblik delanja. Samo kroz određeni vid nostalgije može se evocirati nekadašnja uloga literature.

Nevesela slika narcizma književnih delatnika koju, u Pričama na putu, Mihajlo Pantić opaža na svim književnim manifestacijama upotpunjuje iskustvenu predstavu o krizi literarnih vrednosti. Ambicija mediokriteta da „važe preko svih granica“ uslovljena je iritantnom, ali unekoliko dirljivom naivnošću fantazma prosečnog pisca o sopstvenom značaju. Karikaturalni prikaz agilnosti s kojom pisci nude svoja dela doprinosi istovremeno melanholiji, kao i komičnosti ponovljivih prizora.

Pišući o strukturi PEN-a u Vranama nad Kremljom i Tri dana na jezeru, Mihajlo Pantić prikazuje raskorak između deklarativnih i politički (ekonomski) motivisanih praktičnih ciljeva Međunarodne asocijacije pisaca.

Promovisanje intelektualne saradnje, isticanje uloge književnosti u razvoju svetske kulture, borba za slobodu književnog izraza ? programski ciljevi PEN-a ? poprimaju status diplomatskih figura neizbežne politizacije. Birokratski karakter PEN-a naznačen je diskretno-neveselim autorskim opaskama, a Svetski kongres ovog udruženja prikazan kao kriptopolitički vašar taštine na kojem se „retoričkom pozlatom“, kako autor dobro zapaža, kamuflira mreža najrazličitijih pragmatičnih interesa, prerušenih u veliki dijalog o literaturi. Mihajlo Pantić nepretenciozno komentariše sadržaj pseudoknjiževnog diskursa iza kojeg provejavaju politički mitovi i različite, kulturološki uslovljene, predstave o istoriji.

Knjižare koje autor posećuje putujući često su povod za osvrt na važne pojave književne empirije. Meksička priča dobro ilustruje način na koji autor iskazuje vrednosne sudove o literaturi. Prividno uzgredno, u dve neobavezujuće rečenice, koje, zapravo, mnogo toga definišu, prikazana je meksička knjižara. Pogled na police s knjigama otkriva poznati niz bestselera različitih kategorija čitanosti. Nakon značajnih autora, tu je i „druga i treća liga“ ništa manje poznatih pisaca, za koju je Koeljo neka vrsta zajedničkog imenitelja ? figura označavanja nepreglednog kontinuiteta prosečnosti, pragmatizma i duhovnog svaštarenja na literarnoj sceni. Pantićev neveseli uzdah ? „sve Koeljo do Koelja“ ? produžava se kroz tri tačke blage rezignacije. Perverzno sistematizovano, dezorijentišuće okruženje kanadske knjižare, bugarska knjižara gde je svaki oblik literature koji zahteva određeni čitalački napor, postavljen izvan vidokruga, dobro opskrbljena norveška knjižara – autor nikad ne izostavlja putopisni detalj kritičkog osvrta na izdavačku ponudu.

U Pričama na putu izmeštenost ega, nikada samo prostorna, predstavljena je kao pozicija u kojoj je legitimno biti nešto drugo (neko drugi) i gde fiktivnost identiteta ne može biti shvaćena kao kriza. Zgusnuto vreme putovanja ogoljava činjenicu da subjektivnost ne počiva na iskustvu posedovanja, niti jednoznačnog pripadanja. Ipak, smisao putovanja nerazumljiv je bez dijalektike povratka u odnose pripadanja i posedovanja, koliko god oni iluzivni mogli biti. U svim putopisnim beleškama, povratak je na neki od mogućih pripovednih načina pomenut, bilo kao naznaka sigurnosti izgubljene u činu putovanja, srećni ishod, nema karta još neobeleženog predela ili geopolitički prostor najnestabilnije valute.

Jedan od ličnih mitova Mihajla Pantića, i čest motiv putovanja u Pričama na putu jeste ribolov, doživljen i predstavljen višeznačno – kao jaka priča koja se svojom drevnošću postavlja između subjekta i iskustva smrti, i primordijalna, pretežno ritualna radnja koja osnažuje veze sa elementarnošću sveta. Poetika ribolova je, za autora, zasnovana na prevazilaženju fragmentarnosti i otuđenosti egzistencije, kroz ponavljanje arhetipskog čina, a tipologija ribolovaca, koju pronalazimo u Obredu nad vodom, predstavlja iskustveno saznanje o ljudskim karakterima. Ribolov je i dragoceno vreme osvojene, nasušne dosade dijaloga sa sobom, na vodama, kao mestu unutrašnjeg sabiranja, a može biti i spasonosna misao u nametnutoj i ambicioznoj dosadi književ nih razgovora.

Ribolov i književna aktivnost, dve rivalske jake priče na putu Mihajla Pantića, predstavljene su kao dva vida fokusiranja ega, u neprekidnom kretanju između literarne i empirijske predstave o svetu.
Maja Rogač