Ana In silazi u Donji svet

ana bila je pionirka pohoda u zemlju smrti i ta ličnost osvojila je maštu Olge Tokarčuk do te mere da se prihvatila „književne arheologije“ i stvaranja iz sačuvanih fragmenata celovite povesti o tom arhetipskom obrascu. Prikazivanjem sveta „odozdo“, iz njegovog dubljeg, biološkog, mitološkog poretka, iz perspektive epohe „kad su bogovi bili ljudi“, autorka prenosi priču u vreme modernog čitaoca, u stvarnost preodevenu u sajberpank scenografiju. Zasnivajući ga na mitu o stvaranju čoveka, ispisuje silazak u Donji svet kao metaforu prelaska u senku, dajući svemu tome okvire civilizacijske promene i povratka u budućnost, u kojoj lik buntovnice preispituje korumpirani, nepravedni, patrijarhalni poredak. Polazeći od uverenja da ne postoji jedna i jedinstvena varijanta mita, jer se i priče moraju pripovedati onako kako se menja svet, Tokarčukova ide korak dalje od naučne norme, metafizički proničući u zagonetke prvih principa bića i svojom reaktualizacijom mita zadirući u sve velike civilizacijske diskurse. Iako u mnogo čemu srodna prethodnim njenim knjigama, Ana In silazi u Donji svet otkriva nam novi način naracije i najavljuje specifičan, polifoni poetski izraz sagledavanja sveta izme u „beše“ i „biće“, oblikujući tako model „budnog pripovedača“, poznatog iz nobelovskog govora Olge Tokarčuk.