Austerlic

26.05.10

Zebald se kroz svoja četiri romana, koja bi se pre mogla okarakterisati kao medjužanrovska prozna dela, izdvojio osobenim pristupom književnosti. Mešavina dnevničkih zapisa, putopisa, eseja, ličnih impresija koje obavezno prate i fotografije kao integralni deo rukopisa, prepoznatljivi su stil Zebalda kao pisca koji drži do stilske perfekcije rečeničnog sklopa u funkciji dubinske analize vibrantno osetljivih psiholoških stanja izazvanih bilo istorijskim, bilo prirodnim pojavama.

Austerlic je roman koji započinje tipičnim Zebaldovskim motivom putovanja – lutanja kao posrednika ka snažnijoj priči o posledicama nacizma i holokausta. Na svojim putovanjima pisac upoznaje izvesnog Žaka Austerlica koji mu potom pripoveda svoju životnu priču. Čudnog prezimena koje podseća na čuvenu Napoleonovu bitku i istovremeno upućuje na mesto u Češkoj, glavni junak u sporadičnim susretima sa naratorom, pripoveda mukotrpno odgonetanje svog porekla, od slutnje da ne pripada sredini u kojoj živi, do traumatične spoznaje da njegova zemlja rodjenja nije Britanija. Zebald dve trećine romana luta kroz predele nemoći da se prvobitni Austerličev identitet otkrije i potraga za njim započne. Potom sledi spoznaja o češkom poreklu, roditeljima stradalim u Holokaustu i otkriće da je do Engleske stigao u poslednjem organizovanom transportu dece. U novoj domovini ga usvajaju i potiru svaki trag sećanja, prošlosti, nacionalnosti, jezika. Nervna napetost i duboka emotivna paralisanost koja junaka prati od najranijeg detinjstva, napokon osvešćena dovodi i do konačnog nervnog sloma Austerlica.+ Sam kraj romana je i kruna Zebaldove veštine da asocijativno poveže sve teme koje je započeo u višeslojnu metaforu imena Austerlic. Ona se u isto vreme odnosi i na najveću francusku vojnu pobedu ikada i na najveći moralni poraz francuske nacije: Zebald nam, naime, otkriva manje poznatu činjenicu da je ime pariske stanice Austerlic povezano sa masovnom deportacijom Jevreja u logore tokom Drugog svetskog rata. Zebald će svoga junaka, Austerlica, dovesti na istoimenu stanicu sa koje je njegov otac odveden u nepoznato, i gde se svaka dalja potraga za roditeljima okončava. Junak će biti jedino još u mogućnosti da očajnički traga za sećanjima na dan kada je njegov otac 1942. sa toga mesta krenuo put logora.
Toponimi u Zebaldovom delu predstavljaju prvi nivo spoznaje, ono materijalno opipljivo tkivo romana, čiji brižljivi opisi praćeni fotografijama i tlocrtima predstavljaju tačku oslonca, polazište, odskočnu dasku sa koje se odlazi posredstvom faktografskih dokumenata i podrobnih istorijskih podataka u predele sećanja, ali i mašte koja upečatljivo oživljava istorijski trenutak udahnjujući mu život. Gusta mreža toponima iscrtava jedinstvenu mapu romana mozaično sastavljenu od dogadjaja različito pozicioniranih u istorijskom vremenu, ličnih tragedija i dubokih emocija naizgled nedovoljno povezanih, koje do kraja ucelovljene u jedinstvenu sliku nadilaze materijalnost činjenica i prerastaju u metaforu tragova koji pamte i čuvaju energetske čestice prošlih vremena, ljudskih emocija, sposobne da premoste vreme i da ponovo u susretu sa osetiljivom, tragalački raspoloženom osobom, ožive u svoj svojoj punoći davno prohujao trenutak. Zebaldov junak, Austerlic, nije slučajno apostrofiran kao istoričar arhitekture, niti su u funkciji ukrasa precizni opisi uz fotografije arhitekture objekata, najčešće železničkih stanica na kojima se narator i junak naizgled slučajno, a zapravo vodjeni čvrstom romaneskonom kompozicijom, susreću gotovo čitavog života. Opsesivna usredsredjenost na toponomastiku romana ima svoj poetski zadatak, vraćanje vremena na suštastveni nivo, na način kako to čine vrhunska dela u trenucima kada stojeći ispred njih osećamo protok energije nekih davnih vremena i emocije davno umrlih ljudi, kada materijalne stvari kao energetski čuvari, oživljavaju i otvaraju u nama, na razumu nedostatan način, kanale za protok emocija koje nas povezuju sa prošlošću, prethodnicima, precima... Austerličev odabir zanimanja istoričara arihitekture u sprezi je sa njegovom iskorenjenošću iz rodne zemlje, jezika, odvojenosti od roditelja, a težnja da se mestima udahne duša, emocija, vrati nestali život, cilj je svih njegovih lutanja s početka romana, a kasnije i konkretnih odlazaka na mesta sopstvenog porekla, mesta do kojih ga vodi traganje za roditeljima. Ne potpuno svesna odluka, ali svakako nagonski iniciran pokušaj da se oživi kontakt sa majkom opisan je kao Austerličev odlazak u tvrdjavu Terezin, geto gde je bila odvedena i smeštena zajedno sa još šezdeset hiljada Jevreja, a možda tu i okončala život ili odatle deportovana dalje na istok ka nekom od logora smrti. Šokantni susret sa materijalnim mestom, svedokom istorije, ispričan je kroz junakova opažanja i fotografije konkretnih stvari: pustih ulica današnjeg Terezina, vrata i kapija, oljuštenog kreča sa zidova napuštenih kuća, upotrebnih predmeta u muzeju i svega onoga što junaka direktno pogadja i na emotivnom planu, uspostavljajući medjuvremensku spregu, vraćujići ga delimično, ali, avaj, nikada preko granice mogućeg, do vremena kad je njegova majka hodila ulicama Terezina.
Ova gotovo ezoterjiska potraga za oživljavanjem jednog vremena, ljudi, emocija, posredstvom neživih gradjevina, svoje veliko finale doživljava u završnim stranicama romana. Kada Zebald svoga Austerlica konačno dovede do pariske stanice Austerlic, on tamo odlazi s jasno definisanim razlogom ponovnog uspostavljanja veze sa davno izgubljenim ocem. Očeva tragična sudbina, emocija užasa koju je ovaj morao osećati u trenucima ukrcavanja u jevrejski transport, svojom jačinom poput strujnog udara pogadja njegovog sina pedeset godina kasnije. Nervno rastrojstvo koje sledi, otvara iznova pitanja koja su bila postavljana od početka romana: da li je preživljavanje bilo vredno cene koju je Austerlic plaćao čitavog života? Da li se jednom počinjeno zverstvo može vremenom prevazići? Da li postoji mogućnost pročišćenja i da li je, u romanu pročišćenje ponudjeno kao jedino moguće rešenje - brisanje svesti, nervni slom kao potiranje ljudskog razuma ili postoje i druge mogućnosti? Udeo autobiografskog svakako nije zanemarljiv u Zebaldovom romanesknom delu u celini. Faktografske, istorijske, dokumentarističke celine utkane u literarnu fikciju ipak ne ometaju neka od suštinskih pitanja na kojima se insistira. Ali se njegovo delu možda jasnije i preciznije sagledava i iz ugla piščeve biografije.

Zebaldova biografija sina visokog oficira Trećeg Rajha i apatrida koji je bežeći pred sopstvenim poreklom čitav život proveo kao profesor u Engleskoj, doživevši u jedom periodu života i nervni krah, usmerila je njegovo delo ka temama preispitivanja istorije ali i sebe i sopstvenih emocionalnih lomova. Opterećen svojevrsnom apatritskom pozicijom pisca koji stvara na nemačkom ali živi i radi u Engleskoj, kao i težinom porodičnog nasledstva sina naciste, Zebaldovo delo, često je osenčeno melanholijom, istorijskim pesimizmom, naglašenom etičnošću. Paralele koje se mogu povući izmedju piščeve biografije i tema njegovog dela, čitaocu se neminovno nameću, ali ne moraju za njega biti presudne. V.G. Zebald u razmerama svetske književnosti spada u pisce koji uspevaju da stilom i formom, polazeći od biografskog, nadidju pojedinačno, da se od njega odvoje u meri u kojoj se komunikacija sa čitaocem odvija na estetskoj, literarnoj ravni bez potrebe za prethodnim znanjima kao i bez opterećivanja samog dela ličnošću pisca. Iako pisana u stilu dokumentarističke naracije koju potkrepljuju fotografije, ova proza se opire pojednostavljenom povezivanju sa biografskim i dokumetarnim detaljima i zahteva dodavanje prefiksa „pseudo“ (biografska, dokumentarna, dnevnička, putopisna) da bi se razumela njena prava priroda visokoestetizovane fikcije. Pored stilski virtuozne deskripcije koja posmatrana u romanesknoj celovitosti svojom literarnošću nadilazi faktografiju, elementi fikcije koja teži univerzalnosti se prepoznaju i zahvaljujući višedimenzionalnoj metafori Austerlica čiji se slojevi kroz maestralno stilizovan narativ tek pažljivim čitanjem postupno otkrivaju kao koloplet istorijskih pobeda i posrnuća neraskidivo upretenih u ljudska stradanja, te se roman Austerlic više nego ijedno Zebaldovo delo, premrežen brojnim etičkim dilemama, čita kao kruna Zebaldovog stvaralaštva u celini.

Jasmina Vrbavac

11.12.09

(Emisija Vavilon)
Nemačkog pisca Vinfreda Georga Zebalda, domaći čitaoci su imali prilike da upoznaju kada je pre dve godine bio preveden njegov roman Saturnovi prstenovi. Iako vrhunsko, ovo delo je prošlo prilično nezapaženo. Možda se sada, kada je Paidea objavila njegov poslednji i najpoznatiji roman, Austerlic, u odličnom prevodu Spomenke Krajčević, ponovo ukazala prilika da ovaj pisac koga je smrt sprečila da dobije Nobelovu nagradu, ipak izazove zasluženu pažnju.
Zebald se u svoja četiri romana, koja bi se pre mogla okarakterisati kao medjužanrovska prozna dela, izdvojio osobenim pristupom književnosti. Mešavina dnevničkih zapisa, putopisa, eseja, ličnih impresija koje obavezno prate i fotografije kao integralni deo rukopisa, prepoznatljivi su stil Zebalda kao pisca koji drži do stilske perfekcije rečeničnog sklopa u funkciji dubinske analize vibrantno osetljivih psiholoških stanja izazvanih bilo istorijskim, bilo prirodnim pojavama.
Austerlic je roman koji započinje tipičnim Zebaldovskim motivom putovanja – lutanja kao posrednika ka snažnijoj priči o posledicama nacizma i holokausta. Na svojim putovanjima pisac upoznaje izvesnog Žaka Austerlica koji mu potom pripoveda svoju životnu priču. Čudnog prezimena koje podseća na čuvenu Napoleonovu bitku, a zapravo je ime mesta gde se u Češkoj bitka odigrala, glavni junak mukotrpno odgoneta svoje poreklo od trenutka kada saznaje da njegova zemlja nije Engleska. Zebald dve trećine romana luta kroz predele nemoći da se prvobitni Austerlicov identitet otkrije i potraga za njim započne. Potom sledi spoznaja o češkom poreklu, roditeljima stradalim u Holokaustu i o tome da je on jedini preživeo kada ga je majka ubacila u poslednji transport dece za Englesku gde ga usvajaju i potiru svaki trag njegovih sećanja, prošlosti, nacionalnosti, jezika. Nervna napetost i duboka emotivna paralisanost koja junaka prati od najranijeg detinjstva, napokon osvešćena dovodi i do konačnog nervnog sloma Austerlica. Paralele koje se mogu povući sa biografijom samog Zebalda, kao nekoga koga progoni nasledjeni grehovi nacizma, apatrida u Engleskoj, čoveka koji se i sam u jednom periodu života oporavljao od nervnog sloma, nameću se ali ne moraju biti presudne za čitaoca. Sam kraj romana je i kruna Zebaldove veštine da asocijativno poveže sve započete teme u višeslojnu metaforu imena Austerlic, koje se vezuje u isto vreme za najveću francusku vojnu pobedu ikada i najveći moralni poraz francuske nacije. Zebald nam, naime, otkriva manje poznatu činjenicu da je ime Pariske stanice Austerlic povezano sa masovnom deportacijom Jevreja u logore tokom II svetskog rata. Zebald će svoga junaka, Austerlica, dovesti na istoimenu stanicu, gde svaka dalja potraga za roditeljima prestaje i gde će ovaj biti još jedino u mogućnosti da očajnički traga za sećanjima na dan kada je njegov otac 1942. sa toga mesta krenuo put logora.
Zebaldova biografija sina visokog oficira Trećeg Rajha i apatrida koji je bežeći pred sopstvenim poreklom čitav život proveo kao profesor u Engleskoj, doživevši u jedom periodu života i nervni krah, usmerila je njegovo delo ka temama preispitivanja istorije ali i sebe i sopstvenih emocionalnih lomova. Opterećen svojevrsnom apatritskom pozicijom pisca koji stvara na nemačkom ali živi i radi u Engleskoj, kao i težinom porodičnog nasledstva sina naciste, Zebaldovo delo, često je osenčeno melanholijom, istorijskim pesimizmom, naglašenom etičnošću.
Zahvaljujući višedimenzionalnoj metafori Austerlica čiji se slojevi kroz maestralno stilizovan narativ, tek pažljivim čitanjem postupno otkrivaju kao koloplet istorijskih pobeda i posrnuća, neraskidivo upretenih u ljudska stradanja, roman Austerlic, je više nego ijedno Zebaldovo delo premrežen brojnim etičkim dilemama, i nema sumnje da u tom smislu predstavlja krunu Zebaldovog stvaralaštva u celini.

Jasmina Vrbavac

06.12.09 Politika

Izdavačka kuća „Paideja” ove jeseni objavila je niz knjiga najvećih pisaca svetske književnosti dokazujući da je na samom vrhu srpskog izdavaštva kada je u pitanju prevodna literatura. O tome svedoče i brojne nagrade „Miloš N. Đurić” i druge, koje su „Paidejini” prevodioci dobili za svoj odličan rad. Najnoviju nagradu, za 2009. godinu, dobila je Spomenka Krajčević za prevod romana „Austerlic” V. G. Zebalda (Vinfreda Georga Maksimilijana, celo ime koje nije voleo da koristi). Ovo je, inače, i prvi prevod na srpski jezik poslednje knjige tog nemačkog pisca (1944–2001).
Zebald, čiji je otac bio oficir Vermahta, napustio je Nemačku i živeo u Velikoj Britaniji gde je postao univerzitetski profesor. Pisao je pesme i prozna dela koja, osim „Austerlica”, nije voleo da naziva romanima. Bio je jedan od najozbiljnijih kandidata za Nobelovu nagradu. Njegov roman „Austerlic” umnogome liči na autobiografski. Na naslovnoj strani, uostalom, nalazi se i piščeva fotografija iz detinjstva. Zebald, rođen pred kraj fašizma, svojim moralnim i umetničkim vjeruju zalagao se za suočavanje sa nacističkom prošlošću svoje zemlje. Njegovi junaci večito lutaju; izdvojili su se iz sredine iz koje potiču i duboko preživljavaju vihor koji je zahvatio svet. Vanredni književni stil, cizelirana rečenica sa brojnim asocijacijama, čiji je zajednički imenitelj teskoba koju oseća ne samo glavni junak Žak Austerlic nego i ljudi sa kojima se sreće, čine „Austerlic” remek-delom kojem se i posle više čitanja moramo vraćati.
Drugi pisac, u izdanju „Paideje”, istog moralnog pogleda na svet, jeste DŽ. M. Kuci čijim je romanom „Gvozdeno doba” u prevodu Arijane Božović ovaj izdavač zaokružio prevode svih dosadašnjih Kucijevih dela, sem eseja, na srpski (najnoviji roman, „Letnje doba”, Arijana Božović već prevodi za „Paideju”). U susretu sa novinarima juče, na dan kada je vlasnik „Paideje” Petar Živadinović napunio 40 godina rada u izdavaštvu, Arijana Božović je kazala da je „Gvozdeno doba” Kucijev najpoetičniji roman, pisan u prvom licu i u ženskom rodu. On je i, kako je Živadinović istakao, još jedno u nizu remek-dela ovog genijalnog stiliste i majstora ironije i sarkazma koga su naši čitaoci vrlo dobro primili. „Gvozdeno doba” je pisano „u periodu rasnih nemira i vanrednog stanja u Južnoafričkoj Republici” i duboko je lično, reči su Arijane Božović. Kuci, koji nikada nije bio aktivista, njime je otvoreno osudio aparthejd kroz priču junakinje koja, teško obolela, u očekivanju smrtnog časa svojoj kćerki piše u želji da joj iznese neke istine i o svom životu i o vremenu kojem je bila svedok. „U ovom romanu”, napisao je slavni Džon Banvil, „ima malo ohrabrenja, a ipak se na kraju osećamo ohrabreno”. Tako pišu samo veliki pisci.
A. Cvijić