V.G. ZEBALD rođen je 1944. u alpskom selu Vertah, na jugu Bavarske, gde je na Univerzitetu predavao savremenu nemačku književnost. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći 2001.godine. Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada, kao što su "Edvard Merike", "Hajnrih Bel", "Hajnrih Hajne" i "Jozef Brajtbah".
03.11.12 Večernje novosti
Stari majstor
Iseljenici, V. G. Zebald
Kod Zebalda nije u pitanju puka lepota stila, već sposobnost da se razlivenim rečenicama postignu mnogo ubedljiviji efekti
VINFRID Georg Zebald, nemački pisac koji je umro 2001. godine u svojoj 57. godini, poznat je čitaocima u Srbiji po romanima "Saturnovi prstenovi" (Plato) i "Austerlic" (Paideja). Sada se u knjižarama pojavila i njegova zbirka priča "Iseljenici" koja je tematski povezana upravo naslovnim motivom iseljeništva. Međutim, glavni junak ovog Zebaldovog dela, kao i svih drugih uostalom, nisu inače veoma upečatljivi junaci usamljenika, koliko je to piščev neverovatno funkcionalan i sugestivan stil, koji dosledno odbija da se podvrgne imperativu brzine. Zebaldova rečenica počinje sporo, nastavlja se sporo i završava se isto tako sporo, ali utisak koji ostavlja na čitaoca potpuno je jedinstven. Kladeći se i dalje na leksiku i ritam rečenice, koje u njegovom slučaju kao da zaista dolaze iz prošlog veka, Zebald uspeva da inicira čitaoca u imaginarni svet apsolutno neuporediv sa imaginarnim svetom bilo kog drugog savremenog pisca. Kod Zebalda nije u pitanju puka lepota stila, već sposobnost da se razlivenim rečenicama, za koje se čini kao da uvek oklevaju da nešto izreknu, postignu mnogo ubedljiviji efekti nego što bi se postigli nestrpljivim, direktnim iskazima kojima savremeni pisci često ni ne pokušavaju da prikriju svoju političku podobnost i korektnost. Isto se dešava i sa Zebaldovom naracijom, za koju se takođe može reći da kruži oko predmeta neprekidno prelazeći svetlom preko predmeta, ali se nikada do kraja ne zaustavlja na njemu. Tako izgleda kao da Zebald priča svoju priču izokola, kao da te priče gotovo i nema, čime uspeva da izbegne zamke i vrišteće političke korektnosti i patetičnosti.
Tako je to sa Zebaldom: sasvim sigurno da će njegova recepcija u Srbiji, kao i bilo gde u svetu uostalom, biti vezana za čitaoce koje književnost privlači kao umetnost jezika i slutnja smisla, a ne tek kao jedan od medija za prenošenje manje ili više jasnih poruka ili konstrukciju napetosti. Zauzvrat, ti čitaoci će u Zebaldu pronaći jednog od retkih savremenih pisaca koji, pišući roman, nije jednim okom merkao mogućnost njegovog filmovanja. Upravo to daje ovom piscu jednu posebnu i jedinstvenu vrstu aure.
Slobodan VLADUŠIĆ
