Austrougarska građa o Ujedinjenoj omladini srpskoj

01.01.15

Zbornik Matice srpske za društvene nauke br. 153/2015
Nije prošlo mnogo vremena otkad se pojavila izuzetno značajna sinteza o istoriji Srba u Ugarskoj u „dugom” 19. veku, a akademik Vasilije Krestić već nas je obradovao novom, takođe veoma značajnom knjigom, koja sadrži dokumenta o Ujedinjenoj omladini srpskoj. I ova knjiga rezultat je njegovog višedecenijskog predanog istraživačkog rada u arhivima nekadašnje Habzburške monarhije: u Mađarskom zemaljskom arhivu u Budimpešti, Državnom arhivu u Beču, Arhivu Hrvatske u Zagrebu i Arhivu Vojvodine u Novom Sadu. U svoje delo profesor Krestić je uvrstio ukupno devedeset sedam dokumenata, od kojih su samo tri ranije objavljena, a svi ostali pronađeni su u brojnim fondovima navedenih arhivskih ustanova i publikuju se prvi put. Radi se o veoma vrednoj građi, budući da je nastajala iz pera velikih župana, kraljevskih komesara, austrijskih/austrougarskih konzula u Beogradu, krajiških generala i ličnosti iz samog vrha Monarhije: predsednika vlade Rikarda Belkredija, Fridriha Bajsta, Đule Andrašija, Menjherta Lonjaia, Kalmana Tise, Jožefa Slavija. Njihovi izveštaji i ostala akta obuhvaćena knjigom osvetljavaju desetogodišnji period delovanja Ujedinjene omladine, od 1866. do 1876.
Ideju za prikupljanje građe o Ujedinjenoj omladini srpskoj profesor Krestić dobio je – kako sâm navodi u ozbiljnoj uvodnoj studiji pod skromnim imenom predgovora – još davne 1966. godine, kada je o toj organizaciji održan međunarodni naučni skup u Matici srpskoj. Tom prilikom doneta je odluka da se započne sa sabiranjem izvora o Omladini kako bi se što svestranije rekonstruisalo njeno delovanje, njene namere i ciljevi, metode i uticaj, uspesi i neuspesi i kako bi na osnovu toga nauka zauzela što pravilniji stav o mestu i ulozi Omladine u istoriji srpskog naroda. Nekoliko istraživača prihvatilo se ovog zadatka, pa je u knjizi građe o Svetozaru Miletiću i Narodnoj stranci Nikola Petrović objavio i više dokumenata o Omladini iz bečkih i peštanskih arhiva, dok je ruska istoričarka Vera N. Kondratjeva objavila dokumenta iz sovjetskih arhiva. Od početka zainteresovan za projekt, a udubljen u prošlost srpskog naroda pod Habzburgovcima, uporno prebirajući po svežnjevima starih akata, profesor Krestić je pronašao niz novih dokumenata, nepoznatih njegovim prethodnicima.
Doba Ujedinjene omladine srpske bilo je doba nacionalnog zanosa i stvaranja nacionalnih država na raznim stranama Evrope. To je imalo odjeka i među Srbima, utoliko više što je izgledalo da je, posle poraza Austrije u ratu protiv Pruske 1866, konačno kucnuo čas za oslobođenje i ujedinjenje celokupnog srpskog naroda. Srbi u Ugarskoj, gde je osnovan omladinski pokret i gde je bio najaktivniji, bili su već potpuno zrela nacija, spremni da se svim sredstvima zauzmu za očuvanje svoje posebnosti, s formiranim građanstvom kao vodećom snagom sposobnom da osmišljava nacionalne programe. U to vreme oni su imali osiguranu versku toleranciju i građansku ravnopravnost, imali su svoju prestonicu Novi Sad – kulturno-politički centar Srba u Monarhiji, svoje
škole, štamparije, knjižare i čitaonice, novine i časopise, pozorište i pozorišne trupe, Maticu srpsku i druge nacionalne ustanove. Shodno tome, pojava Omladine nije bila slučajnost, za njeno stupanje na istorijsku scenu bili su ispunjeni svi neophodni preduslovi. U isto vreme, na južnim granicama Monarhije razvijala se novovekovna srpska država pod dinastijom Obrenović, s kojom su Srbi iz Ugarske bili neprekidno povezani i koja je za njih bila, prema rečima Alekse Ivića, zemlja snova i nada. Duhovno jedinstvo dva dela srpskog naroda, istovremeno i oblicima istorijskog kretanja razdvojena i neraskidivim nitima spojena, došlo je do izražaja i u omladinskom pokretu, koji je afirmisao ideju saradnje sveukupnog srpstva.
Razume se, vladajućim strukturama bila je neprihvatljiva upravo ideja srpske uzajamnosti. Od samog početka one su sumnjale u proklamovane ciljeve Omladine, pretpostavljajući da su oni pre svega politički, iako zaodenuti u ruho kulture i prosvete. Zato je vlast, kao što vidimo iz prvorazrednih izvora koje je sakupio profesor Krestić, od prvog trenutka držala Omladinu na oku i pomno pratila sve njene aktivnosti. Knjigu otvara dopis koji je grupa novosadskih omladinaca uputila baronu Pavlu Šenjeiju, predsedniku Ugarskog namesničkog veća, 2. avgusta 1866, obaveštavajući ga o nameri da održi skupštinu na čijem bi dnevnom redu bila književna problematika i tražeći odobrenje za održavanje ovog skupa. Sledi prepiska nadležnih lica o najavljenoj skupštini, iz koje se vidi kako je državna administracija gledala na omladinski pokret i kakve je mere preduzimala da bi osujetila njegove nacionalne ciljeve. Namesnik velikog župana i kraljevski komesar Agošton Pijuković odlučno je predlagao zabranu skupštine, prepoznajući šta njeni organizatori imaju na umu, ali njegov predlog ipak nije prihvaćen. Umesto toga, preporučeno je da se neupadljivo, ali budno, prate zbivanja, bez primene bilo kakve represije. Da državni vrh, ipak, nije imao nikakvih dilema o karakteru pokreta, iako Omladina na osnivačkom sastanku nije prekoračila istaknute ciljeve, pokazala je konstatacija grofa Rikarda Belkredija kako „je učesnicima u ovom poduhvatu pre svega ležalo na srcu jačanje i ujedinjenje nacionalnog elementa, a sve ostalo smatrano je samo kao sredstvo za postizanje toga cilja”.
Iako je, stremeći ujedinjenju svih Srba, imala dosta pristalica i u Srbiji, Omladina je došla u sukob s njenim režimom na čijem je čelu stajao knez Mihailo, zbog toga što nije pristupao oslobađanju Srba pod Turcima, onemogućavajući ispunjenje te vatrene želje omladinskog pokreta. Omladina nije imala razumevanja za opreznu, promišljenu politiku Beograda koji, svestan nepovoljnih međunarodnih okolnosti i neravnopravnog odnosa snaga u korist neprijatelja, nije hteo da povlači rizične poteze, bez izgleda na uspeh. Pored spoljne politike, Omladina je kritikovala i kneževu unutrašnju politiku, tražeći za malu srpsku državu više sloboda i demokratije. Napetost na relaciji Omladina – zvanični Beograd vodila je zaključku koji su, zajedno sa Srbijom, delili i predstavnici austrougarskih vlasti: da je Omladina umešana u atentat na kneza Mihaila.
Vodeći zemlju u ime maloletnog kneza Milana Obrenovića, Namesništvo je nastavilo politiku njegovog prethodnika u pogledu načina rešavanja Istočnog pitanja i, nastojeći da održi dobrosusedske odnose s Austrougarskom, suzbijalo ekstremne tendencije omladinskog pokreta. Novi dokazi, u vidu izveštaja do kojih je došao profesor Krestić, još jednom potvrđuju ono o čemu nema nikakve sumnje – da je Monarhija pozdravljala takvu politiku namesnika.
Vladine službenike zabrinjavala je ne samo svesrpska orijentacija Omladine, već i, s tim u vezi, odjek na koji je njena propaganda nailazila u srpskom narodu u granicama Monarhije. Njihovu pažnju privlačila je situacija u Vojnoj granici čije ljudstvo je Omladina pokušavala da iskoristi za podizanje ustanka na Balkanu. Pratili su način upravljanja srpskom nacionalnom imovinom u ustanovama narodno-crkvene autonomije u kojima su veliki uticaj stekli članovi omladinskog pokreta. Bili su zainteresovani za prilike u Matici srpskoj, gde je Omladina takođe stekla snažno uporište. Svi izveštači primećivali su da je Omladina uspela da poljulja poverenje u vladu, da poseje mržnju prema mađarskoj državi i u mase usadi misao o dizanju ustanka kada se steknu povoljni uslovi. Radi zaustavljanja opasnosti koja je pretila od Srba, predlagali su mnoge opšte i konkretne mere, pa je, na njihovu inicijativu, uskoro zaista i usledio očekivan odgovor države.
Posle čitanja izvora nastalih radom organa vlasti Beča i Budimpešte, i to austrijskog Ministarstva policije, Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva rata, Ugarskog namesničkog veća, Ugarske dvorske kancelarije, Ugarskog ministarstva unutrašnjih poslova i drugih, nameće se snažan utisak da su Srbi u Habzburškoj monarhiji imali pažljivo odnegovanu svest o sopstvenom nacionalnom identitetu, da im nije nedostajalo nacionalno samopoštovanje i da su bili spremni da se svim raspoloživim sredstvima bore za sopstvena nacionalna prava i slobode. Poređenje s našom stvarnošću danas, sto pedeset godina kasnije, neizbežno je i primorava nas da se zapitamo šta se dogodilo u međuvremenu, zašto smo izgubili sposobnost suprotstavljanja zlu i postali nemoćni da odgovorimo savremenim izazovima. Odgovori na ta pitanja nisu nepoznati, više puta ih je dao i sam profesor Krestić, a njegova nova knjiga podseća nas na sve ono što smo bili nekada i što bismo – ako bi se probudio predački duh, skriven negde duboko u nama – možda mogli postati ponovo. Zato nam ostaje nada da građu o Ujedinjenoj omladini srpskoj neće čitati samo profesionalni istoričari već i drugi čitaoci i da će i njih podstaći da se zamisle i da pokušaju da osvedočenim vrednostima iz prošlosti obogate sopstveno vreme.
Sofija Božić